Publika i muzičari dva su dela iste stvari

Ovo bi samo po sebi već bilo dovoljno da ispuni nečiju biografiju. Ravi Koltrejn je, međutim, prionuo na rad i razmišljanje, pronašavši svoj sopstveni put kroz džez, obeležen naročitim muzičkim darom i svakako spiritualnošću svojih izuzetnih roditelja, kao i svojom sopstvenom. Po tome smo ga zapamtili prilikom njegovog prethodnog dolaska na Beogradski džez festival 2007, a ovaj put je sa nama bio u društvu džez velikana DŽeka DiDŽoneta, bubnjara i pijaniste, kao i basiste Meta Garisona. NJihov zajednički, nezaboravan nastup na ovogodišnjem DŽez festivalu u Velikoj dvorani Sava centra protekao je tako na potezu od elegije do apstrakcije, od kontemplativnog džeza do neobuzdane plemenitosti mašte DŽimija Hendriksa, od avangardnog zvučnog eksperimenta do istraživački inovativne vizije nekakvog kraut-rocka za 21. vek. Briljantan, elegantan i imaginativan bio je Ravi Koltrejn ponovo ovde, na oduševljenje njegovih beogradskih obožavalaca.

* Bili ste tek dvogodišnjak kada ste izgubili oca, velikog DŽona Koltrejna. Da li ste uspeli tokom godina da prikupite deliće sećanja na neke zajedničke, porodične događaje i trenutke, ali i uspomene na doživljaj njegovog sviranja i rada na muzici kod kuće?

– Nisam dovoljno zapamtio svog oca, ali se sećam majke kao osobe koja je stalno proizvodila muziku. Treba da razumete da je moje vreme u kući uvek bilo ispunjeno nekom muzikom, bilo da je reč o radio-programu ili nekoj gramofonskoj ploči ili je neko jednostavno svirao po stanu. Tek, u svako doba dana se mogla čuti muzika.

Inače, dugo nisam bio svestan posebnosti mog prezimena, često se dešavalo da pomenem ime mog oca, a neki obični ljudi me onda pitaju da li je on poznati bluzer, jer im je ime nekako zvučalo poznato (smeh). Majka se uvek brinula za nas decu i tek kasnije sam shvatio koliko njoj mora da je bilo teško da postigne sve što je postigla i da istovremeno brine o nama na pravi način.

* Kako ste odabrali svoj/očev instrument? Koliko je zapravo bio težak proces vaše umetničke emancipacije u odnosu na oca, jer su vas svi verovatno najpre doživljavali kao Koltrejnovog sina?

– Da budem iskren, uopšte nisam ni pomišljao da se bavim muzikom, isprva. Mene su na početku zanimale razne stvari u životu, a muzikom sam krenuo da se bavim tek kasnije. Nikad nisam pomislio da se poredim sa ocem, jer njega niko ne može da dosegne, to je jasno, samo sam se trudio da dođem do svog zvuka. Verovatno bi i on tako želeo.

* Kada ste onda postali sigurni da čujete, najpre u sebi, a potom da i publici prenesete taj svoj lični glas u džezu i na svom saksofonu?

– Ja sam u stvari izbegavao da sviram saksofon, mada su me po kući gonili da to radim. Zapravo, jako sam želeo da snimam filmove i da fotografišem. Međutim, prvo sam malo svirao klarinet u školskom bendu, a onda sam, negde na kraju, počeo da otkrivam i saksofon. Tek kad sam krenuo ozbiljnije u školu i tamo susreo neke dobre profesore, počeo sam da shvatam koliko je sve to teško i izazovno, kao i da nikad neću sasvim uspeti u naumu da ovladam instrumentom, tako da ima moj glas. Možemo se samo stalno približavati upornim radom tom idealu.

* Posetioci Beogradskog džez festivala 2007. bili su fascinirani spiritualnošću vaše autorske muzike, koja uostalom krasi i stvaralaštvo oba vaša roditelja. Kako se ta religioznost čitavog sveta i prisna povezanost sa indijskom filozofijom dotakla i vas, a potom i vaše muzike? Kakva su vaša lična religiozna uverenja?

– Spiritualnost, kako kažete, za mene je integralni deo muzike, bez obzira da li pripadate nekoj religiji ili ne. Religija u tome uopšte nije neophodna. Bez spiritualnosti se ne vredi upuštati u razumevanje muzike. Ali do nje morate doći sami, kroz sebe, a ne nekako spolja.

* Recite nam nešto o prijateljstvu između vašeg oca i Ravija Šankara? Koliko ste ga često sretali tokom svog odrastanja i karijere?

– Iskreno, znam samo da su bili bliski, i da je jedno vreme Ravi dolazio kod nas kao kućni prijatelj, dakle redovno. Kasnije me je podržavao i bio voljan da razgovara sa mnom svaki put ukoliko je to bilo potrebno.

* I sami ste bili u Indiji 2005. Kako se vama učinila ta izuzetna zemlja i njena muzika? Kako je zvučala vaša muzika tamo?

– To je ogromna i divna zemlja u kojoj svi sa sobom nose mir i dele ga okolo. Za mene je to bilo vreme preispitivanja i traženja, te sam neke odgovore konačno i našao u sebi, ali tek kad sam se vratio kući.

* Kako biste opisali svoju muziku, nastavlja li se ona na delo vaših roditelja, inspiriše li se nečim što su oni uradili ili nastojite da se maksimalno udaljite od tih uticaja?

– Nisam nikad o tome razmišljao, jer nisam naučio da nekog ili nešto treba slediti. Generalno, nikad nisam bio zabavljač na sceni – ako ne mogu na nju da se popnem i budem to što sam, te da se dobro osećam dok to radim, onda se ne upuštam u tu situaciju, ne izlazim na binu. Publika i mi muzičari smo na istom poslu, svako sa svoje strane doprinosi muzici, i to treba imati u vidu. Nikad ih ne gledam kao razdvojene elemente, nego dva dela iste stvari.

* Svirali ste sa mnogim džez legendama – koji od njih su sarađivali sa vašim roditeljima takođe?

– Mnogi, ali ako mislite da DiDŽoneta, to i nije tako bitno, važno je da se ljudi međusobno dopunjuju na način koji ih čini srećnim. Met i ja imamo veoma produktivan stvaralački odnos sa DŽekom, u kome još uvek iznenađujemo jedni druge. Sarađivaćemo dok god to budemo uspevali da postignemo.

Treba reći da nas trojica zajedno uvek sviramo nekako drugačije, ne postoje dva slična odgovora na zadatu temu. Poenta je u tome da, kako već rekoh, jedni druge iznenađujemo još uvek na sceni. Mislim da smo zato prilično sposobni da izvedemo nešto veoma dobro, pošto se izuzetno uspešno dopunjavamo, kad imamo dobar dan. Doduše, imamo mi i loših dana, ali sve manje (smeh).