Na koje načine Vladimir Putin može pasti s vlasti: Da li će proći kao Boris Jeljcin?

Putin je toliko dugo odugovlačio s proglašenjem mobilizacije, delimično zbog toga što to uključuje implicitno priznanje tog neuspeha i zbog činjenice da je „specijalna vojna operacija“ zapravo rat punih razmera, koji Rusija izgleda gubi.

Još jedan razlog jeste i to što se bojao, i to s pravom, žestokog negodovanja ruske javnosti.

“Njegov režim je sada u ozbiljnoj opasnosti. Još jedan veliki poraz bi najverovatnije doveo do njegovog pada”, ocenjuje Anatol Liven, direktor programa Evroazija u Institutu za odgovorno državništvo Kvinsi, u svojoj kolumni, koju je objavio Gardijan.

Ono što bi moglo da bude opasnije od same mobilizacije jeste kombinacija njenog proglašenja i odluke da se održe referendumi u istočnom Donbasu (čiju je nezavisnost Rusija priznala u februaru) i na drugim teritorijama koje su okupirale ruske snage tokom invazije.

Ključno pitanje nisu rezultati samog „glasanja“ o pridruživanju Rusiji, koji su se mogli prognozirati sa sigurnošću, već da li ruska vlada i parlament odmah sprovode inicijative da anektiraju ove teritorije.

Ako to urade, to će biti znak da je Moskva odustala od svake nade za mir i da je spremna da nastavi borbe na neodređeno vreme, pošto ovu aneksiju Ukrajina ili Zapad nikada ne bi mogli da priznaju niti bi ona mogla da bude deo bilo kakvog ispregovaranog sporazuma.

Ono najbolje u šta bi se mogle polagati nade u Ukrajini će onda biti niz nestabilnih primirja koje će često prekidati rat, kao što je slučaj u Kašmiru poslednjih 75 godina.

Tokom sledeće sedmice će postati očigledno da li je zapravo to namera Moskve ili su referendumi umesto toga potez za kreiranje sredstava pogodbe u budućim pregovorima.

Treba upamtiti da su separatističke republike u Donbasu proglasile nezavisnost od Ukrajine 2014. godine, ali je Moskva njihovu nezavisnost zvanično priznala tek osam godina kasnije, uoči rata u februaru ove godine.

Moskva je u međuvremenu pregovarala sa Ukrajinom i Zapadom o povratku ovih teritorija Ukrajini uz garancije pune autonomije u skladu sa sporazumom Minsk II iz 2015.

I ovog puta referendumi možda mogu da predstavljaju pretnju aneksijom ako Zapad ne bude težio kompromisu, a ne uvod u aneksiju bez odlaganja.

Neku nadu da bi možda to mogao da bude slučaj pružilo je Putinovo odobravajuće aludiranje u njegovom prošlonedeljnom govoru na mirovnu ponudu Ukrajine u martu, koja je uključivala sporazum o neutralnosti i ostavljanje teritorijalnih sporova za buduće pregovore.

Razlozi za propast ovih mirovnih pregovora su izuzetno sporni, ali po ruskoj verziji događaja Zapad je bio taj koji ih je blokirao, a Ukrajina napustila.

Razlozi zbog kojih Moskva možda želi prekid vatre je očigledan.

Putinov originalan plan – da osvoji Kijev i Ukrajinu pretvori u državu satelit – u potpunosti je propao.

Borbe za realizaciju rezervnog plana – da se osvoje ruska govorna područja na istoku i jugu – su u zastoju, daleko od ostvarenja mnogih njegovih ključnih ciljeva i sada je on u ozbiljnoj opasnosti da ga osujeti ukrajinska kontraofanziva.

Putinov režim je žestoko uzdrman svojim porazom u provinciji Harkov. Ako Ukrajina potisne Rusiju iz Hersona ili velikih područja Donbasa, Putinov opstanak na vlasti bi bio doveden u pitanje.

Ako ne bude prekida vatre ili mirovnih pregovora, Rusija ima sredstva za ozbiljnu eskalaciju.

Mogla bi da brani preostale okupirane teritorije uz izuzetno intenziviranje napada na ukrajinsku infrastrukturu, što je već počelo.

Ako Rusija anektira okupirane teritorije, onda je moguće da Putin možda zapreti nuklearnim udarima da bi odbranio ono što bi Moskva često definisala kao rusku suverenu teritoriju. Pošto Bajdenova administracija sve očiglednije menja američku politiku jedne Kine, Rusija može takođe da se nada da će Kina u okviru svog reagovanja znatno povećati vojnu i finansijsku pomoć.

U međuvremenu, kao što već vidimo, nemiri u ruskom društvu će se definitivno intenzivirati.

To nezadovoljstvo produbljuje mešavina, koja je često prisutna u glavama Rusa, protivljenja samom ratu i besa zbog toga što ga Putin i njegova svita vode na nekompetentan način.

Ako se to nastavi, onda će puč protiv Putina postati realna mogućnost. On ne mora da bude nasilan, a možda zapravo i uopšte ne izađe u javnost.

Umesto toga bi delegacija aktera establišmenta otišla kod Putina i rekla mu da je u cilju očuvanja samog režima neophodno da se on (i još nekoliko najviših aktera koji imaju veze sa vojnim neuspehom, kao što je ministar odbrane Sergej Šojgu) povuče s funkcije u zamenu za garancije imuniteta od sudskog gonjenja i bezbednosti imovine.

Nešto slično tome se dogodilo kada je Jeljcin predao vlast Putinu 1999.

Pripadnici ruskog establišmenta koji bi preduzeli takav korak bi preuzeli ozbiljne rizike – po sebe lično ako inicijativa propadne, ali i po ruski establišment i samu Rusiju ako bi promena rukovodstva dovela do rascepa u krugovima elite, političkog haosa i radikalnog slabljenja centralne države.

Njima bi zato najverovatnije bila potrebna garancija da bi Zapad ako bi Putin mogao da bude smenjen bio spreman da ponudi njegovom nasledniku sporazum koji bi novoj vladi omogućio da polaže pravo na neki uspeh Rusije.

U suprotnom, upravljajući oslabljenom državom i vojskom, suočena sa onim što bi Rusi smatrali zahtevima Zapada za bezuslovnu predaju, nova vlada bi preuzela na sebe katastrofalan teret demokratije nemačke Vajmarske Republike nakon Prvog svetskog rata, koja je nosila trajan pečat režima predaje i nacionalnog poniženja.

Postoji velika verovatnoća da bi naslednik Putina razmatrajući tu mogućnost, krivio njega lično za sve što je krenulo naopako u Ukrajini dok bude odgovarao na sve intenzivnije apele ruskih tvrdolinijaša da proglasi potpunu nacionalnu mobilizaciju i znatno intenzivira rat.

To bi moglo da raširi rat izvan ukrajinskih granica. Ako želimo da izbegnemo takvu mogućnost, još uvek ima vremena, ali ne mnogo, da Zapad prihvati Putinovu implicitnu ponudu pregovora.