Put u večne ratove: Putinova idealizacija smrti odražava rastući nacizam u Rusiji

Dok se na ruskim televizijskim ekranima i dalje može čuti zlokobni smeh vlasti dok državni propagandisti raspravljaju o uništavanju ukrajinskih gradova ili upotrebi nuklearnog oružja, novi likovi su izbili u prvi plan.

Činilo se da je Rusija donedavno uzdigla ponašanje gopnika (člana ulične bande) do zvanično sankcionisanog stila ponašanja, koji je tolerisao ismevanje svojih žrtava karnevalskim razmetanjem.

Jedan od primera takvog nasilničkog ponašanja bila je grupa Vagner, koja je objavila video na kom je jedan od njenih plaćenika brutalno ubijen maljem zbog predaje ukrajinskim snagama. Danima kasnije, osnivač grupe poslao je još jedan malj u Evropski parlament prekriven lažnom krvlju.

Ova vrsta zlokobnog nastupa, koji otvoreno demonstrira odbacivanje morala i zakona, i uživa u ponižavanju slabih, izgleda da je osmišljen da demonstrira suverenitet Rusije svojim neprijateljima i da naglasi da konvencije zapadne civilizacije, sa njenim normama osnovne pristojnosti, treba da ovde se ne može primeniti.

Gledajući sve ovo sa svojih sofa, ruski TV gledaoci su se uverili da su Rusi, čak i ako žive u siromaštvu, ipak tvrđi od svih i da se sa njima ne treba petljati. Međutim, ova situacija je počela da se menja kada su vojni porazi u Ukrajini počeli da se gomilaju i kada je objavljena mobilizacija.

Čini se da je sada vreme da javnost bude svesna ozbiljnosti trenutka, nakon što se svo muško stanovništvo zemlje šalje na klanje. Ovo je tema pesme „Let’s Stand Up“, ruski pevač Šaman koji servira mračni glamur smrti milionskoj publici.

Umetnici nalik zombijima, uključujući mnoge starije pop zvezde iz kasnih sovjetskih godina, počeli su da pozivaju stanovništvo da „ustane“ protiv onih koji „gledaju sa visine“ na njih, imitirajući tako svoje mrtve pretke.

Pevajući o ruskim herojima sa dubokom melanholijom, izvođači koji se sada vide na državnoj televiziji imaju bledu kožu, tamnu šminku i žalosnu odeću, a sve to u kombinaciji stvara atmosferu sahrane.

Vizuelni prikazi čine slike žrtvovanja: vojnici odlaze na front sa izrazima stroge odlučnosti na licima, dok se na bilbordima nalaze imena poginule dece iz Donbasa pored imena vojnika koji su pali u Drugom svetskom ratu. Žena pušta suzu dok dečak sa vojničkom kapom pozdravlja vojnike u prolazu. Nema govora o nadi i pobedi, ovo je rekvijem Rusiji osuđenoj na večne ratove.

Čak je i predsednik izvodio slične predstave kako bi podsetio ljude na potrebu za žrtvom. Nacionalna televizija je početkom novembra prikazala Putina kako posećuje izložbu o odbrani Moskve u Drugom svetskom ratu. Polako šetajući Crvenim trgom, Putin je klonulo okretao propeler replike aviona dok je hor obučen kao vojnici iz Drugog svetskog rata pevao ratnu himnu. Simbolika ovakvih akcija se više ne odnosi na predstojeću pobedu, već na svetu dužnost građana Rusije.

Koncept smrti koja daje smisao životu pokrenut je i tokom nedavnog Putinovog susreta sa majkama mobilisanih vojnih obveznika. Usred predsednikovih bezdušnih razmišljanja, njegovo duboko nerazumevanje ruske kulture i tradicije bilo je najočitije kada je rekao da životi njihovih sinova nisu imali smisla pre nego što su poslati u rat, pozivajući ih da se raduju njihovoj herojskoj smrti.

„Nije on proživeo svoj život uzalud“, rekao je Putin, suprotstavljajući besmislenost mirnog života sa smislom umiranja za državu.

Takav apel je stran ruskoj, pa čak i sovjetskoj kulturi, koje obe prikazuju majku poginulog vojnika kao neutešno tragičnu figuru. Pravo majki da pokušaju da spasu svoje sinove priznato je još u vreme čečenskih ratova, što pokazuje i uvažavajući odnos vojnih vlasti prema Komitetu vojničkih majki.

Ali Putin je očigledno lišen ovog kulturnog razumevanja. Koncept majke koja se raduje smrti svog sina preuzet je iz nacističke ideologije, u kojoj su žene prikazane kao proizvođači dece koju zahteva država.

Ubrzanu nacifikaciju ruskog života pratila je rastuća svest javnosti da su vlasti ravnodušne prema njihovoj dobrobiti. Reći majkama vojnika da smrt svojih sinova vide kao ispunjenje svoje sudbine nikada neće biti laka prodaja.

Istovremeno, sadistički karneval državne propagande koji je bio toliko rasprostranjen do septembra ne samo da je sada neprikladan u svetlu rastućih poraza Rusije na bojnom polju, već, prema TV rejtingu, više nije ni tražen.

Drski spektakl više ne može zamagliti stvarnost gubitka, tuge i smrti. Ono što možemo očekivati u narednoj godini je spora, ali stabilna pobeda stvarnosti nad svetom fantazije koji je stvorila ruska državna propagandna mašina.