„Putin mora da pronađe novi dom na Mediteranu ili rizikuje svoju misiju u Africi“: Hoće li uspeti i gde?

Bez luka i aerodroma koji bi ga snabdevali, ruska carska misija u Africi mogla bi postati jednako nesrećna kao i njena neuspela intervencija u Siriji, piše Kris Stiven, bivši dopisnik iz Moskve za The Scotsman i The Irish Times i bivši dopisnik Gardijana iz Libije u analizi za CEPA.

Kremlj je postavio plaćenike u sve veći broj zemalja bogatih mineralima duboko unutar afričkog kontinenta ali snabdevanje tih jedinica je daleko od lakog.

Otuda potreba za bazama koje bi bile na dohvat ruzke Rusiji. Kretanje ljudi i ruske opreme iz Sirije u Libiju od pada Bašara Asada u decembru nije samo evakuacija, već i prekretnica sa Bliskog istoka na Afriku, jedini kontinent na kome Moskva još uvek ima uticaj.

Prateći letove beleže se svakodnevna putovanja vojnih transportnih aviona od sredine decembra iz ruske sirijske vazdušne baze Hmeimim do tri baze u Libiji.

Neki analitičari smatraju da flotila od četiri transportna vozila koja plove iz Rusije u Mediteran isporučuje tešku opremu u istočnu Libiju, kojom upravlja proruski vojskovođa Kalifa Haftar.

Brodovi, koji su navodno krenuli ka Siriji sredinom decembra, dospeli su na naslovne strane kada je jedan od njih, teretni brod Veliki medved, eksplodirao i potonuo ubrzo nakon što je prošao kroz Gibraltarski moreuz.

Zatim, 29. decembra, sajt za praćenje brodova Itamilradar izvestio je da je drugi transport, Sparta, prekinuo svoj transponder signal kod istočne libijske obale.

Četiri dana kasnije transponder, koji svi trgovački brodovi nose u međunarodnim vodama, ponovo je uključen, što je izazvalo sugestije da je u međuvremenu isporučio opremu istočnoj Libiji.

Mogućnost da Rusija pojača svoje prisustvo u Libiji izazvala je alarm na drugoj strani Mediterana, a italijanski ministar odbrane Gvido Krozeto uporedio je premeštaj Moskve iz Sirije u Libiju sa kubanskom raketnom krizom 1962.

„Ruski brodovi i podmornice u Sredozemnom moru su uvek zabrinjavajući, a još više ako su umesto 1.000 kilometara udaljeni dva koraka od nas“, rekao je Krozeto.

Ruske snage su u Libiji već skoro deceniju, a Moskva je obezbedila trupe, opremu i udarne avione za Haftara, komandanta snaga istočne libijske vlade.

Od 2014. bila je uvučena u građanski rat sa rivalskom zapadnom vladom u Tripoliju, koju je i sama naoružala Turska. Prekid vatre uz posredovanje UN-a iz 2020. okončao je borbe, ali su dve strane i dalje u zavadi u ovoj podeljenoj zemlji.

Libija bi bila bogata nagrada za Rusiju ili Tursku, jer sadrži najveće rezerve nafte u Africi. Ruski naftni gigant Rosnjeft već ima težak posao za kupovinu i preprodaju libijske nafte.

Što je još važnije, sa gubitkom svojih sirijskih baza, Libija ostaje jedino izvodljivo tranzitno čvorište za snabdevanje ruskih plaćenika širom Afrike. Najpoznatija od ovih grupa je Vagner, preimenovana u Afrički korpus nakon neuspelog puča protiv Putina od strane njenog pokojnog vođe Jevgenija Prigožina.

Deluje u Sudanu i Centralnoafričkoj Republici, a uticaj Moskve raste. Grupa od tri podsaharske države, Burkina Faso, Mali i Niger, udružila se nakon što su vojske sve tri preuzele vlast i traže podršku od Rusije.

Mali je nedavno proterao francuske snage, dok je Burkina Faso angažovala još jednu rusku plaćeničku grupu, Brigadu medveda, da obezbedi svoje vođe.

Rusiji nisu potrebne samo libijske vazdušne baze, već i luka za preuzimanje teškog tereta. Zamenik moskovskog ministra odbrane Junus-bek Bamatgirejević poslednje dve godine posećuje Libiju tražeći dozvolu za izgradnju pomorske baze slične onoj koju sada evakuiše u Tartusu u Siriji.

Tobruk, u blizini istočne granice, je omiljena opcija za rusku mornaricu, iako bi takođe mogao da otvori bazu u istočnoj prestonici Bengaziju, koju već koristi mala libijska mornarica.

U Libiji se spekuliše da bi Rusija mogla da izabere duboko vodeno sidrište na pola puta između dva u Susahu, koje je već predviđeno za razvoj kao kontejnerska luka.

Bez obzira na odabrano mesto, luka tople vode je ključna, ne samo za ruske operacije u Africi, već i globalno. Ruske glavne pomorske baze su ili vezane za led (Arhangel, Murmansk), ili su udaljene (Vladivostok) ili lako blokirati.

U slučaju rata, njena Baltička flota bi bila zatvorena tako što bi NATO zatvorio Kategat. Turska je već sprečila Crnomorsku flotu da stigne do Sredozemnog mora tako što je zatvorila još jednu tačku Bosfor, pozivajući se na Konvenciju iz Montrea koja sprečava njenu upotrebu od strane ratnih mornarica.

Haftar tek treba da Rusiji da zeleno svetlo za pomorsku bazu, a to verovatno odražava pritisak SAD.

Vašington, kao i većina zapadnih sila, podržava Haftarovog rivala, vladu u Tripoliju. Ali ta podrška je uslovna jer Tripoli takođe podržava islamističke milicije koje američki istražitelji okrivljuju za ubistvo američkog libijskog ambasadora Krisa Stivensa u Bengaziju 2012. godine.

Pored toga, u visoko atomizovanom haosu Libije, zapadne sile ponekad smatraju da je Haftar koristan. Tripoli je 2019. dozvolio pobunjeničkim grupama koje se suprotstavljaju čadskoj vladi koju podržava Francuska da se stacioniraju u južnoj Libiji.

Pa se Pariz okrenuo Haftaru. Pokrenuo je ofanzivu u južnoj Libiji i pobunjenici su pobegli nazad u Čad. Srećom ili namerno, francuski avioni su čekali dok su pobunjenici prelazili granicu, nanoseći razorne vazdušne udare.

Sve ovo znači da će zapadne sile radije šarmirati nego ugroziti Haftara. Čak i dok se udvara ruskim ministrima, posećuju ga i američki zvaničnici, nadajući se da će ga ubediti da je Vašington bolji dugoročni partner od Moskve.

Haftar, u međuvremenu, možda sumnje u previše približavanje Rusiji. Ruski avioni i plaćenici su korisni, ali dozvoliti korišćenje pomorske baze može biti previsoka cena ako dolazi na račun antagonizacije Vašingtona.

Kao prvo, prestiž Rusije tone. Putin se osramotio nakon invazije na Ukrajinu koja je izbacila na svetslost dana da su nekada moćne tenkovske snage Rusije uništene oružjem koje je isporučio NATO. Sada je Moskva okusila još jedan ponižavajući poraz u Siriji.

Haftar koji ima 83 godine mora da razmisli i o svojoj budućnosti. On je američki državljanin, što je bila nagrada nakon što je pre nekoliko decenija predvodio libijsku pobunjeničku grupu koju je finansirala CIA.

On i njegova porodica imaju velike i rastuće imovinske interese u Virdžiniji, koji bi mogli biti zamrznuti, zajedno sa njegovim bankovnim računima, ako ga Vašington sankcioniše.

Do sada je Haftar bio u stanju da usreći i Vašington i Moskvu, ali hitnost Rusije u pronalaženju pomorske baze sada bi ga mogla primorati da donese težak izbor.