Putinu ne treba dozvoliti jednu stvar: Bivši pomoćnik generalnog sekretara NATO-a analizira rusku invaziju na Ukrajinu

Stoga treba biti skeptičan prema njegovoj navodnoj „nevoljnosti“ da zaustavi rat u ovoj fazi, piše Vitalij Garber bivši pomoćnik generalnog sekretara NATO-a u analizi za Centar za evropske analize.

Mnogo je onih koji tvrde da je Putin potpuno podbacio u postizanju ciljeva agresorskog rata protiv Ukrajine. A još više njih koji pozivaju na mir, i pregovore da se rat okonča. Novoizabrani američki predsednik je to činio i u mnogo navrata, napominje.

Nastavak podrške Ukrajini u cilju obnavljanja njenih međunarodno priznatih granica i njenog suvereniteta uključivao bi kontinuirane ljudske troškove i troškove u smislu resursa. Rat u 21. veku je neverovatno skup.

Razumljivo je da bi neki tražili alternativu. Administracije čak mogu misliti da imaju izbora i da mogu oblikovati događaje po svom ukusu. Ali kao što je pokazalo povlačenje iz Avganistana 2021, postoje rizici u napuštanju sukoba koji vam se ne sviđaju, piše Garber.

U slučaju Ukrajine, takav izbor bi imao ogromne troškove. Došlo bi do trajne ekonomske i bezbednosne štete po SAD i njihove saveznike. Potencijalni ljudski troškovi prepuštanja miliona ljudi tiraniji i cena reputacije američkog vođstva bili bi tragični i dugotrajni.

Zamrzavanje rata kroz bilo koji oblik prekida vatre zanemaruje kritičnu činjenicu. Iako je žestok ukrajinski otpor zaista sprečio Putina da postigne njegov krajnji cilj da osvoji celu zemlju, u Rusiji bi to nesumnjivo bilo viđeno kao velika pobeda.

Na osnovu vekova imperijalističke ruske propagande Edinnaja i Nedelimaja, ili Jedne i Nedeljive Rusije, Putin bi se smatrao da je vratio oblasti takozvanog imperijalnog jezgra u svoj posed. Nikakve reči, nikakvo odbijanje Ukrajine da ovo prihvati, neće promeniti ovu percepciju.

Dok mnogi Rusi i dalje žude za zamišljenom slavom Petra, Katarine Velike i Staljina, većina podržava rat iz drugog razloga.

Za početak, oni veruju sopstvenoj propagandi da su i Ukrajina i Belorusija u osnovi „isti ljudi“ i da stoga nisu agresori već oslobodioci (mada, ironično, to je zato što od 9. do 13. veka i Belorusijom i Rusijom upravljao Kijev.)

Dakle, suštinsko pitanje koje motiviše većinu Putinovih Rusa danas nije potpuna obnova carskog i sovjetskog carstva, već pretpostavljeni povratak i zaštita „tradicionalnih“ ruskih zemalja, njihovog ruskog jezika i ruske verzije Pravoslavne crkve.

Ovo se posebno odnosi na područja južne i istočne Ukrajine koja su uglavnom bila rusko govorno područje, iako su mnogi sada napustili jezik kao znak otpora ruskoj agresiji.

Putin i njegov imperijalno nastrojen najuži krug zanemaruju činjenicu da je ruski jezik nametnut Ukrajincima tokom vekova i da nije pokazatelj lojalnosti.

Slično tome, Putinovi argumenti za nezakonito aneksirani Krim i „Novorosiju“ zasnivaju se uglavnom na propagandi, a ne na istorijskim činjenicama. Ne možemo se vratiti na mape izgubljenih imperija koje ukazuju na bilo šta osim moći. Engleska ne polaže pravo na oblasti Indije, ili Rim na delove Britanije.

Jedan od ključnih opovrgnutih kanadera ruske propagande bio je navodni progon Ruske pravoslavne crkve na okupiranim teritorijama.

Ovo, nažalost, ostaje ključni motivacioni faktor za rat među ruskim stanovništvom. O tome svedoči moskovski patrijarh Kiril koji je agresiju nazvao „svetim ratom“ koji je osmišljen da obnovi „istinsko“ pravoslavlje i oslobodi Ukrajinu od „đavolopoklonika“.

Rusko narodno verovanje u režimsku propagandu u velikoj meri utiče na Putinovu strategiju. Ako uspe da zadrži aneksirani Krim i ukrajinske kozačke zemlje Zaporožje, Herson i Donbas, biće nagrađen narodnim priznanjem. On će zauvek postati ruski heroj, čovek sa svojim mestom u nacionalističkim istorijskim knjigama. To je nešto što želi više od svega.

Rusija bi takođe nabavila preko 26 triliona dolara titanijuma, litijuma i drugih rethih resursa u okupiranom Donbasu. Za većinu Rusa, negativne posledice svih ekonomskih sankcija i vojnih gubitaka bile bi patuljaste spram takve pobede.

Mi na Zapadu smo skloni da verujemo da su sukobi u osnovi nesporazumi i ako samo sednemo za sto, možemo postići dogovor koji će koristiti svima. Ali diktatore takvi ishodi ne zanimaju.

Diktatori cinično koriste pregovore i pristaju samo na dogovore „ja dobijam ti gubiš“. Ono što će se desiti u bliskoj budućnosti sa Ukrajinom neće biti ograničeno na Evropu, niti će imati male posledice za Sjedinjene Države.

Ako odlučimo da dozvolimo da se očigledna agresija nagradi u ime mira, to će nas koštati krvi i blaga u budućnosti, kao i trenutnim gubitkom časti, čiju je cenu teško izračunati.

Ne smemo dozvoliti Putinu da iz svog predstojećeg poraza otme pobedu na kraju utakmice.