„Putinov režim je krhkiji nego što se čini, a država u riziku da se raspadne preko noći“: Maksim Samorukov u analizi za Foreign Affairs

Državna nafta teče na nova tržišta u Aziji, uključujući Kinu, Indiju i Tursku, a odbrambeni sektor zemlje proizvodi više oružja nego cela Evropa. Kod kuće, Putin je slomio ono što je preostalo od političke opozicije i na desnici i na levici, eliminišući vođu plaćenika Jevgenija Prigožina, čija je pobuna protiv Moskve propala prošlog leta, i popularnog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog, koji je umro u sibirskom zatvoru u februaru, ukazuje Maksim Samorukov, saradnik Carnegie centra u Berlinu u analizi za Foreign Affairs.

Zatim je, podseća Samorukov, Putin u martu osvojio peti mandat na predsedničkim izborima. U međuvremenu, rusko društvo, podstaknuto povećanjem javne potrošnje od 16 odsto, prilagodilo se samoproglašenoj „egzistencijalnoj konfrontaciji“ Moskve sa Zapadom, koju je Kremlj spreman da nastavi do kraja.

Ali Putinova Rusija je ranjiva, a njene ranjivosti su skrivene naočigled. Sada više nego ikad, Kremlj donosi odluke na personalizovan i proizvoljan način kome nedostaju čak ni osnovne kontrole kvaliteta.

Otkako je Moskva započela svoju invaziju na Ukrajinu punog obima, ruska politička elita je postala popustljivija u sprovođenju Putinovih naredbi i više pokorna u povlađivanju njegovom paranoičnom pogledu na svet.

Troškovi ovih strukturalnih nedostataka su sve veći. Ali čak ni užasan teroristički napad na koncertnu salu na periferiji Moskve 22. marta kada je ubijeno 145 civila nije uspeo da natera rusko rukovodstvo da preispita svoje prioritete.

Putinov režim, visoko personalizovan sistem koji vodi ostareli autokrata, je krhkiji nego što se čini. Vođena Putinovim hirovima i zabludama, Moskva je sklona da počini samopogubne greške.

Ruska država efektivno sprovodi naloge sa vrha, ali nema kontrolu nad kvalitetom tih naloga. Iz tog razloga, ona je u trajnom riziku da se raspadne preko noći, kao što je to učinio njen sovjetski prethodnik pre tri decenije.

Zamke autokratije

Istoričar sa Prinstona Stiven Kotkin jednom je primetio da Zapad nije predvideo raspad Sovjetskog Saveza jer se zemlja jednostavno nije raspadala. Nije bilo dugoročnih trendova koji su raspad Sovjetskog Saveza učinili neizbežnim.

Tačnije, relativno stabilna država je srušena nizom odluka donetih na samom vrhu i nekritički sprovedenih u sistemu bez kontrole i ravnoteže.

Iako se poređenje u početku može činiti malo verovatnim, Putinova današnja situacija na neki način podseća na onu sa kojom se suočavao sovjetski lider Mihail Gorbačov u poslednjim godinama Sovjetskog Saveza.

Krajem 1980-ih, Gorbačov je naložio konzervativnim aparatčicima da nastave sa političkom i ekonomskom liberalizacijom. Navikli da slepo izvršavaju naređenja odozgo, zvaničnici su pružali mali otpor.

Putin nema ništa od Gorbačovljevog idealističkog humanizma, ali on liči na Gorbačova u jednom kritičnom pogledu: njegovoj sposobnosti da nametne svoju ličnu viziju ruskoj državi.

Putin je iskoristio svoju koncentrisanu moć da baci Rusiju u brutalni rat sa Ukrajinom. Državna birokratija Rusije posvećuje sve više resursa predviđanju i ispunjavanju predsednikovih želja.

Neke od posledica ovog sve autokratskog sistema su očigledne. Putin je degradirao političku slobodu, osiromašio medijski pejzaž i naterao mnoge talentovane Ruse u egzil.

Ostali efekti su manje očigledni. Ruske službe bezbednosti provele su decenije boreći se protiv islamističkog ekstremizma, kako kod kuće na Severnom Kavkazu, tako i u inostranstvu u Siriji. Ali Putinov rat u Ukrajini učinio je institucionalno znanje bezbednosnih snaga zastarelim i one sada odbacuju informacije koje dele zapadne obaveštajne agencije.

Dve nedelje pre napada na Krokus Siti Hol, Sjedinjene Države su identifikovale mesto održavanja koncerta kao moguću metu terorizma. Putin je opisao američka upozorenja kao pokušaje da se „zastraši i destabilizuje naše društvo“.

Istraga i hapšenje nasilnih verskih ekstremista više nije prioritet, pošto predsednik usmerava državne resurse za smišljanje konspirativnih veza između terorističkih akata i Kijeva.

Čak ni veliki teroristički napad u blizini glavnog grada nije dao znak za buđenje. Dajući instrukcije zvaničnicima da pokušaju da utvrde umešanost Ukrajine u masakr u koncertnoj areni, Putin efektivno otežava istragu i odvlači pažnju od mera za sprečavanje budućih takvih napada.

Slično tome, ruska ministarstva zadužena za ekonomiju prestala su da međusobno koordiniraju. Umesto toga, oni se koncentrišu na proizvodnju figura koje će zadovoljiti Putina.

Napori Centralne banke da obuzda inflaciju visokim kamatnim stopama idu ruku pod ruku sa zajmovima subvencionisanim od strane države koji povećavaju domaću tražnju.

Vlada je uvela izvozni embargo na ruske naftne derivate, ukinula ih, a zatim ih ponovo uvela, u okviru sukoba između Ministarstva energetike, koje želi da snizi domaće cene, i Ministarstva finansija, koje želi veće prihode.

Birokrate koje upravljaju privredom učinile su trajnim ono što je trebalo da budu privremene administrativne popravke kako bi se izbegla stvarna rešenja koja bi mogla da ne zadovolje predsednika.

Kreatori ekonomske politike Rusije su stekli međunarodno priznanje za održavanje ekonomije zemlje usred neviđenih zapadnih sankcija, ali su sve više sputani despotizmom Kremlja i nejasno je koliko još može da se održi trenutna stabilnost.

Ove tehnokrate bi takođe mogle biti potpuno odbačene ako Putin odluči da ratni napori zahtevaju čvršći stisak.

Putinova neodlučnost

Putinova neodlučnost ima tendenciju da bude jednako destruktivna kao i stvarne odluke koje donosi, a ovde su sličnosti sa pokojnim Sovjetskim Savezom posebno upadljive.

Do kraja 1989. godine, Gorbačov je bio toliko zbunjen veličinom promena koje je sam pokrenuo da je pokušao da zaustavi reforme, ostavljajući državni aparat lišenim koherentne vizije i zbunjenim kako da postupi. Lišen navođenja najvišeg nivoa, sovjetski sistem je neko vreme zalutao – pre nego što je propao.

Moderna Rusija se suočava sa sličnim problemom. Otpočevši sveobuhvatni rat, Putin se retko trudi da objasni državnim i kvazidržavnim akterima kako da se prilagode novoj realnosti.

U nedostatku instrukcija, ili padaju u omamljenost ili uzimaju stvari u svoje ruke, ponekad sa katastrofalnim posledicama. Pobuna vođe plaćenika Prigožina bila je pravi primer.

Godinama je Prigožinova kompanija Vagner, privatna milicija koju je finansirao Kremlj, s nelagodom koegzistirala sa Ministarstvom odbrane, ali kako je rat na istoku postajao sve više zakačen u kasno proleće 2023., njihovo međusobno neprijateljstvo je dostiglo vrhunac.

Kada je Putin odbio da arbitrira između njih, Prigožin je pokrenuo pobunu, dovodeći hiljade teško naoružanih plaćenika u predgrađe Moskve. Naduti bezbednosni aparat Rusije nije pružio otpor. Putin je intervenisao u 11. sat, orkestrirajući pregovorima okončanje krize, a zatim (gotovo sigurno) naredivši obaranje Prigožinovog privatnog aviona, što je rezultiralo njegovom smrću. Kriza je razotkrila zapanjujuću impotenciju naizgled moćne ruske države u odsustvu liderovih instrukcija.

To je takođe gurnulo zemlju na ivicu građanskog rata između vladinih snaga i plaćeničke vojske privatnog vojskovođe.

Dva meseca kasnije, Putinov neuspeh da obuzda ekstremizam postavio je scenu za pokušaj pogroma u pretežno muslimanskom regionu Dagestana, na jugu Rusije, kada je rulja upala na aerodrom u potrazi za Jevrejima koji su stigli iz Tel Aviva.

Takvi neredi bi bili nezamislivi pre invazije na Ukrajinu u punom obimu, ali Rusija je pojačala saradnju sa Iranom od početka rata, a anticionizam pod iranskim uticajem se uvukao u antizapadnu retoriku Moskve.

Lokalne vlasti nisu znale da li treba da podrže ili suzbiju ove „antiizraelske aktiviste“. Na kraju je bila potrebna direktna intervencija Moskve da bi se rasterala rulja.

Užasna ljudska cena napada ISIS-K izvan Moskve takođe je rezultat dvosmislenih i kontradiktornih signala iz Kremlja. S jedne strane, ruske obaveštajne agencije imaju zadatak da se bore protiv terorizma.

S druge strane, oni imaju dugo institucionalizovanu praksu da sa sumnjom gledaju na informacije koje dolaze od zapadnih sila. Napad 22. marta verovatno ne bi koštao toliko života, a možda bi bio u potpunosti izbegnut da je Rusija održavala funkcionalne kanale za razmenu obaveštajnih podataka sa Zapadom.

Umesto toga, Putin je odbacio američka upozorenja, nazivajući ih „ucenama“, a ruske obaveštajne agencije su odbile da ozbiljno shvate pouzdane informacije sa kojima su im predstavljene.

Kuća od karata

Putinova nefleksibilnost i tvrdoglavost ojačani su njegovim dugim godinama provedenim u okruženju krastača i, da, muškaraca. Zaštićen od negativnih povratnih informacija i objektivnog saveta, on je podložan viziji tunela, zbrkanim prioritetima i emocionalnim izlivima, a sve to se kanališe u njegove odluke.

Ruska spoljna politika, unutrašnja bezbednost i ekonomski izgledi trpe zbog toga.

Mnogi diktatori su opsednuti istorijom i svojim ličnim nasleđem, a Putin nije izuzetak. On je na vlasti duže od bilo kog ruskog lidera od Staljina. U 71. godini, on se takođe približava tački u kojoj je umrla većina njegovih prethodnika iz dvadesetog veka.

Njegova svest o sopstvenoj smrtnosti sigurno utiče na njegovo donošenje odluka. Rastuće osećanje njegovog ograničenog vremena nesumnjivo je doprinelo sudbonosnoj odluci da izvrši invaziju na Ukrajinu 2022. Može se manifestovati u još većim greškama.

Na površini, Putinov režim deluje stabilno. Pokornost elite, upornost ogromnih finansijskih rezervi i naftnih renta, i veština države u oblikovanju javnog mnjenja čine Putina nepobedivim.

Ali njegov sistem se „ne urušava“ na isti način na koji se kasni Sovjetski Savez „nije rušio“. I kao i sa Sovjetskim Savezom, struktura Putinovog režima ga čini daleko krhkijim nego što se čini.

Uzmite u obzir da, pre samo godinu dana, retko ko je mogao da zamisli Prigožinove plaćenike kako marširaju stotinama milja ka Moskvi i na tom putu nailaze na jedva ikakav otpor, ili antisemitsku rulju koja juriša na ruski međunarodni aerodrom. Slična nepredvidljivost će verovatno obeležiti buduće krize ruskog režima.

Čak i manji incident, bilo da je nazadovanje u Ukrajini, elitni sukobi ili novi domaći nemiri, mogao bi da izazove političku lavinu ako bude ubrzan neradom vlasti ili politikom zasnovanom na Putinovim zabludama.

Nije ozbiljnost ruskih problema već način na koji se Kremlj nosi sa njima ono što je režim trajno postavilo na ivicu kolapsa.

Kolaps može potrajati godinama da se materijalizuje. Ili bi se to moglo dogoditi za nekoliko nedelja. Ali Zapad bi trebalo da bude svestan da u svakom trenutku događaji u Rusiji mogu izmaći kontroli Kremlja, što će izazvati brzu propast njegovog naizgled neprolaznog režima.