Putin je u velikoj zabludi, ali i na Zapadu se, iza kulisa, javljaju prvi znakovi ‘zamora Ukrajinom‘: Intrigantna analiza

Globalne cene hrane i energije takođe rastu zahvaljujući ne samo zapadnim sankcijama, već i ruskoj blokadi Crnog mora i zatvaranju međunarodnih gasovoda. A Henri Kisindžer, diplomata poznat po svojim realističnim stavovima, sugerisao je da, u ime mira, Moskvi treba dozvoliti da zadrži neke od osvojenih teritorija, piše Jutarni list.

Ove činjenice mogu nekoga šokirati, ali nije iznenađujuće što Rusi napreduju. Bilo kakvo slavlje u Kremlju takođe ne bi bilo na mestu: Rusija i dalje gubi i, paradoksalno, neki kratkoročni uspeh može da ostavi Putina u još goroj poziciji na duži rok. Mnogo se priča o ruskim gubicima, ali i Ukrajinci su iscrpljeni, a oružje koje šalje NATO ne može oporaviti umorne niti vratiti mrtve.

Pored toga, pošto su u početku morali da slede Putinovu amatersku strategiju, ruskim generalima je sada dozvoljeno da se bore na način na koji je njihova vojska nameravala: žestoki artiljerijski napadi i teško granatiranje.

Jasno je da se Putin nada da će osvojiti ceo region istočnog Donbasa, ali njegovi generali su verovatno pragmatičniji i samo žele da uspostave odbrambenu liniju fronta i da je zadrže. Na kraju, njihovi napadi će uskoro biti iscrpljeni, a nema dokaza da Moskva može da obezbedi dovoljno ljudstva i opreme potrebne za novi napad negde u bliskoj budućnosti. Umesto toga, generali se nadaju da će iskoristiti odbranu kako bi zadržali Ukrajince na odstojanju, bez obzira šta im Zapad šalje.

Drugim rečima, u najboljem slučaju za Rusiju će zadržati ono što imaju. Ali šta onda? Putinov jezik se svakako promenio otkako je bio optimista na početku rata. Od 9. maja, kada je u govoru povodom Dana pobede nagovestio da će rat biti duži i teži nego što je planirano – okrivljujući Zapad i njegovo mešanje – on se sada, barem retorički, zakopava u dugotrajni sukob.
Izbegavanje izbora

Istovremeno, on, međutim, beži od teških odluka potrebnih da bi dugoročno ostao u borbi. Ovo je klasični Putin: kada sve opcije izgledaju bolne, on pokušava da izbegne bilo kakav izbor.

Dalji napredak u Donbasu značio bi duže linije odbrane od neizbežnog ukrajinskog kontranapada, a ruskoj vojsci jednostavno nedostaju ljudi. To takođe znači više teritorije na kojoj će morati da kontrolišu ljutito lokalno stanovništvo koje se već okreće sabotaži i gerilskom ratu. S obzirom da se Nacionalna garda, ruska militarizovana služba unutrašnje bezbednosti, već šalje na prve linije fronta, ovo je dodatno opterećenje za već preopterećene snage.

Ukrajina se potpuno mobilisala, ali ruski generali i dalje pokušavaju da se izbore sa mirnodopskom vojskom. Imaju već više od 15.000 mrtvih, a ako primenimo uobičajenu računicu savremenog ratovanja, može se pretpostaviti da je još najmanje 45.000 vojnika van stroja zbog povreda i bolesti.

Ako Putin kaže da je ova ‘specijalna vojna operacija’ zapravo rat, mogao bi da mobiliše rezerve. Vojska nikako ne može da apsorbuje više od 100.000 – 150.000 vojnika, a oni bi bili naoružani starijim oružjem i njihova obuka bi bila u najmanju ruku upitna. Ipak, ovoliki broj svežih novih jedinica nesumnjivo bi uticao na situaciju na ratištu i mogla bi biti moguća nova ofanziva.
Možda će trebati tri meseca da se oni dovedu u borbenu gotovost, a otpor javnosti će verovatno biti jak. Dakle, Putin nerado, rezervisti zabrinuti, generali besni, a vreme za pripremu nove ofanzive pre nego što jesen otežava stvari ističe.

Opet, Putinov nedostatak strateškog razmišljanja mogao bi da znači da ono što sada izgleda kao uspeh nosi sa sobom dugoročne rizike.
Spremni na ustupke, ali…

Treba uzeti u obzir njegovu nedavnu ponudu u telefonskom razgovoru sa italijanskim premijerom Mariom Dragijem da se ukine blokada ukrajinskih pošiljki žitarica – ali samo ako se ukinu „politički motivisane zapadne sankcije“. Na prvi pogled, ovo mu je bila prilika da se predstavi kao čovek sa odgovorom na rastuće cene hrane koje izazivaju teškoće na Zapadu i potencijalnu glad u Africi.

Ipak, to je takođe bilo priznanje da ruske snage u Crnom moru blokiraju žito. U tom procesu, on podriva ono što je bio jedan od uspeha ruske (i kineske) propagande na globalnom jugu: ubeđivanje gladnih nacija da su za to krive zapadne sankcije.

To je takođe dokaz da, iako neki marginalni ruski komentatori sugerišu da Zapad ne može da se nosi sa rastućim cenama hrane, Kremlj shvata da neće tako lako naterati Zapad da se povuče.
Nasuprot tome, zapadne sankcije već nanose ogromnu štetu ruskoj ekonomiji. Ekonomski rat nije brz, ali čak i ako sutra budu ukinute sankcije, njihovi efekti će trajati godinama, pa i decenijama. Putin je proveo 20 godina stvarajući vojsku koju je sada proveo u Ukrajini. Sa ekonomijom koja bi se ove godine mogla smanjiti za možda više od četvrtine, i sa blokiranim pristupom zapadnoj tehnologiji, trebalo bi najmanje toliko da se popravi šteta.

To takođe znači da ako pokuša da zadrži teritorije koje je okupirao, nema sredstava da obnovi njihove razorene gradove. Ono što se tamo troši moraće da ide na štetu ruskih regiona koji već osećaju pritisak ekonomske krize.

Putin nikako nije vojni ekspert, uprkos tome što je odlučio da mikro-upravlja ovim ratom. Samo gledajući mape napretka, njegova očajnička potreba da ova akcija bude uspešna mogla bi da ga natera da pomisli da stvari idu njegovim putem. Ali oni ne idu. Iako voli da ga porede sa legendarnim ruskim graditeljima države poput Petra Velikog, on sve više podseća na poslednjeg cara Nikolaja Drugog. Car Nikola je smatrao da je Prvi svetski rat prilika da učvrsti sebe i svoj režim, pa se našao na čelu zemlje u ratu koji nije mogao da dobije. Pri tome je presudio sebi i svojoj dinastiji.

Isto tako, Putin bi mogao da postane žrtva zavodljive nade da je neka vrsta suštinske pobede na pomolu. Da će Ukrajinci biti spremni da prihvate njegove uslove uz „još jedan pritisak“ ili će Zapad odustati od podrške Ukrajini.

Rusija dobija najgore od oba sveta. Njihov vođa je previše prevrtljiv da bi donosio teške odluke, ali i previše zaveden da prepozna kada je vreme da smanji svoje gubitke.

Rat u ćorsokaku

Za sada rat ide u ćorsokak. Nema naznaka da su Ukrajinci – šta god Kisindžer rekao – na bilo koji način spremni da naprave velike ustupke koje Putin i dalje traži. Zaista, posle stravičnog masakra u Buči i zadivljujuće odlučnosti u odbrani Mariupolja, sumnjivo je da bi im Volodimir Zelenski to, uprkos trenutnoj popularnosti, uopšte mogao da obeća.

Izolovan u svom krugu prijatelja i poltrona, očajnički želeći da spase svoje nasleđe i ignorišući štetu koju nanosi Rusiji i ruskom narodu, Putin više nije spreman na ustupke. Čini se da će biti potrebno više gubitaka na bojnom polju, još više bede i besa kod kuće, više nezadovoljstva unutar elite pre nego što shvate da će morati da odustanu.

Kako kaže jedan zvaničnik srednjeg ranga koji je već izvukao svoju porodicu iz Rusije, „svi znaju da je ovaj rat katastrofa, osim jedinog čoveka koji je mogao da ga okonča“.

Međutim, Putin sam neće morati da prihvati da će ovo biti dug i težak put. Živimo u doba trenutnog zadovoljstva i, dok je u javnosti Zapad i dalje jedinstven u podršci Ukrajini i kažnjavanju Putina, iza kulisa postoje prvi znaci „zamora Ukrajine“.

Isto tako, Zapad ne sme biti zaveden istom obmanom da će najnoviji pritisak – još jedna ekonomska sankcija ili još jedan predloženi pregovor – dovesti do brzog okončanja sukoba. Umesto toga, ona mora da nastavi da pokazuje jedinstvo, da nudi vojnu i ekonomsku podršku Ukrajini i da se što bolje pripremi za ekonomsku štetu i politička previranja koje će pretrpeti kao rezultat. Ratovi, čak i ekonomski i politički, imaju svoju cenu.