„Putin je veoma praktičan čovek, žrtve napada otrovom ili mecima“: Analiza ruskih novinara Irine Borogan i Andreja Soldatova o smrti Navaljnog

Ponekad bi spin doktori Kremlja to mogli elaborirati – ko zna? — možda postoji neka nekontrolisana grupa, u vojsci, u širem ruskom društvu, koja je mogla da preuzme na sebe da oslobode naciju od uzbunjivača. Ali Putin i Kremlj nisu imali nikakve veze s tim, ocenjuju u autorskom članku za Centar za analizu evropske politike (CEPA) ruski istraživački novinari Irina Borogan i Andrej Soldatov koji godinama prate službe bezbednosti Rusije.

Više od 20 godina Putinove vladavine sada predstavlja prilično dobru studiju slučaja koja pokazuje da političko ubistvo ima savršenog smisla i da je Putin, kao veoma praktičan čovek, prihvatio strategiju pre mnogo godina.

Čitav niz metoda atentata je deo njegovog političkog alata.

U ovoj mračnoj marketinškoj strategiji, gde je Putin glavni proizvod, lider je prodat Rusiji kao jedini mogući vođa nacije i kao čovek koji mora da ima moć života i smrti. Niko zaista ne sumnja u ovo — a Kremlj to ne osporava.

Upotreba atentata, reakcija Kremlja i narativ koji se promoviše u prokremljanskim medijima — sve to pomaže da se kalibrišu efekti na ciljnu publiku.

Uvek postoji veoma praktičan razlog da se žrtva napadne otrovom ili mecima — ili da se muči do smrti u zatvorskom logoru iza Arktičkog kruga.

U septembru 2004, kada je stotine reportera, uključujući i autore ovog teksta, stiglo u Beslan, gde su teroristi uzeli za taoce više od 1.000 ljudi u školi, većinom dece, Putinovi ljudi su bili zauzeti organizacijom trovanja novinarke Ane Politkovske.

Politkovskaja je bila na putu za Beslan u nadi da će pregovarati o oslobađanju talaca. Nije stigla do Beslana pošto su je agenti FSB-a otrovali u avionu. Hitno je prevezena u bolnicu.

Uklanjajući je u suštini iz drame u Beslanu, FSB je obezbedio da pregovori propadnu i da više od 300 talaca bude ubijeno. Bila je to užasna tragedija, ali ruske vlasti su dobile šta su htele.

Dve godine kasnije Politkovsku je ubio atentator u Moskvi usred bela dana. Ime ubice nije bilo važno; svi su znali ko je organizovao ubistvo. Njegova svrha? Da kažu novinarima da treba da odustanu od izveštavanja o Čečeniji i onome što su vlasti tamo radile. To je bila vrlo praktična stvar.

Iste godine Aleksandar Litvinjenko, bivši oficir FSB-a, koji je razotkrio zločine FSB-a i prebegao u Veliku Britaniju, takođe je otrovan, ovog puta radioaktivnom supstancom. Mnogi nisu sumnjali da je Putin lično planirao i ovaj atentat.

Zastrašujuće fotografije umirućeg Litvinjenka na samrtnoj postelji u Londonu zaplašile su i užasnule mnoge Ruse koji kritikuju Kremlj.

Shvatili su da Putin može da pronađe i eliminiše svoje neprijatelje ne samo u Rusiji već i van nje. Opet, to je bila snažna poruka — Putinove bezbednosne službe su imale dugu ruku, baš kao i Staljinovi ubice. Dakle, molim vas, nema više uzbunjivača.

Boris Nemcov se 2015. pridružio paradi mrtvih.

Bio je poznato ime u Rusiji: bio je najmlađi guverner i zamenik premijera kada je Putin još uvek bio nepristojan zvaničnik.

Njemcov je postao opozicioni lider, jedini tada koji je imao političku težinu da izazove Putina jer ga je krajem 1990-ih Jeljcin blagoslovio za svog naslednika. Njemcov je ubijen ne otrovom, već metkom, na korak od Kremlja.

Još jednom, poruka Kremlja bila je nedvosmislena.

Sporo ubistvo Alekseja Navaljnog, koje se premeštalo između brutalnih ruskih kaznenih kolonija, sve na sever, do sve strašnijih uslova, na kraju iza Arktičkog kruga, takođe je bila dobro kalibrisana strategija.

Sećanje na Staljinov arhipelag Gulag je urezano u ruski DNK. Užasno poslednje putovanje Navaljnog u najudaljenije delove prostranstva Rusije bilo je izvesno sredstvo za evociranje tih uspomena, zaključuju Borogan i Soldatov.