„Putin naređuje svojim špijunima da jure fantomske neprijatelje“: Napad u Moskvi ogroman neuspeh za FSB, ukazuju Irina Borogan i Andrej Soldatov

Teroristički napad u moskovskoj koncertnoj dvorani, u kojem je poginulo 139 ljudi, a povređeno 180, predstavlja ogroman udarac Putinovom hvalisanju stabilnošću, stubu njegove 25-godišnje vladavine.

To je takođe bio neuspeh obaveštajnih službi za FSB, koji je bio zauzet maltretiranjem pristalica opozicionog lidera Alekseja Navaljnog, koji je stradao od ruke Kremlja u februaru.

Putinovi muškarci i žene bili su u potpunosti okupirani bacanjem miroljubivih korisnika društvenih medija u zatvor zbog antirežimskih zločina i progona ukrajinskih civila na okupiranim teritorijama.

Ruski siloviki, bezbednosni establišment zemlje, odgovorili su na fijasko promenom narativa.

Napad na glavni grad i očigledan neuspeh teško naoružanih i brojnih bezbednosnih snaga da intervenišu tokom 20-minutnog masakra sada, tvrde u Kremlju, nije signal nekompetentnosti Putinovog režima, već znak džinovske globalne zavere protiv Rusije.

Kao i često u prošlosti, direktor FSB je objasnio da iza napada stoje stari neprijatelji – SAD, Ukrajina i Velika Britanija.

„Smatramo da su akciju pripremili i sami radikalni islamisti i, naravno, uz pomoć zapadnih specijalnih službi, a same ukrajinske specijalne službe imaju direktnu vezu sa tim“, rekao je Aleksandar Bortnikov.

Nikolaj Patrušev, sekretar Saveta bezbednosti Rusije, nekadašnji šef FSB, bio je još direktniji. Kada ga je novinar upitao da li je za napad odgovorna ISIS (koja je preuzela odgovornost za napad) ili Ukrajina, Patrušev je odgovorio: „Ukrajina, naravno“.

Obojica su samo ponavljali Putinov narativ dan ranije. On je optužio Ukrajinu i Zapad da koriste radikalne islamiste i tvrdio da je napad na koncertnu dvoranu verovatno samo još jedan „u nizu pokušaja onih koji se bore protiv naše zemlje od 2014, koristeći neonacistički režim u Kijevu kao piona“.

Činjenica da su SAD dve nedelje ranije upozorile Rusiju na „preteći“ napad, u Moskvi, na masovna okupljanja, „uključujući i koncerte”, tako je postala deo narativa da su SAD i njeni prijatelji zapravo organizovali masovno ubistvo.

Ova ideja će sada zaživeti na plodnom tlu raznih zavereničkih grupa u zemlji i inostranstvu, uključujući ruske medije, i biće ishrana za popiuklaciju.

U nedostatku nezavisnih medija koji bi ponudili izveštavanje zasnovano na činjenicama, i usred dubokog skepticizma javnosti o tome šta se zaista dešava, javni prostor će biti ispunjen brojnim poluistina0ma i otvorenim lažima (jedna od najpopularnijih teorija u ovom trenutku je da Putin ili je mrtav ili se krije, a zamenio ga je njegov dvojnik.)

Napad i njegove veze sa Tadžicima takođe su podstakli rasprostranjenu ksenofobiju prema migrantima iz centralne Azije u ruskom društvu, osećanje koje su vlasti dugo gajile.

Ova predrasuda je sada korisna jer ljudi tvrde da starosedeoci iz tog regiona „nisu sposobni da organizuju tako sofisticirani napad“.

Konspirativni način razmišljanja nije samo laž za male ljude; dele ga i mnogi u službama bezbednosti. Ovo verovanje da mračne sile neprestano deluju da oštete i unište Rusiju nasleđeno je od KGB-a i datira iz najranijih dana vladavine Vladimira Putina.

Već u januaru 2001, manje od godinu dana nakon što je Putin postao predsednik, dva najveća ruska dnevna lista — Izvestija i Komsomolskaja Pravda — objavila su na naslovnoj strani istrage o ruskom vojniku koji je postao terorist, za koga je FSB rekao da je radio za čečenske separatiste, Al Kaidu i CIA, u isto vreme.

U člancima se tvrdilo da je Vasilij Kalinkin, bivši vojni podoficir, prebegao na čečensku stranu još 1991. i da je prebačen u teroristički kamp u Avganistanu gde ga je obučavao instruktor sa zloslutnim nadimkom „Bil“.

Novine, koje je informisao FSB, tvrdile su da se Kalinkin vratio u Rusiju 1994. gde je postao uspavani agent CIA. Zatim je čekao šest godina na naređenje da digne u vazduh Volgu hidroelektranu – najveću branu te vrste u Evropi, koja prelazi reku Volgu. Kada je dobio naređenja, predao se FSB-u.

Nakon objavljivanja, Kalinkin je paradirao na konferenciji za novinare, gde je tvrdio da je dokument o regrutovanju koji je potpisao imao „u levom uglu Kip slobode, a u desnom naslov ‘Škola diverzije Osama bin Ladena'“.

Kalinkin je tada nestao iz vidokruga javnosti, posao je završen. Ali narativ svetske zavere terorista obučenih i dirigovanih Zapadom koji pripremaju užasne zločine protiv Rusije postao je glavni deo državne propagande.

Bar do 11. septembra, kada su Putin i FSB bili primorani da radikalno promene narativ. U narednim godinama, Kremlj je proglasio da se pridružio SAD u borbi protiv zajedničkog neprijatelja globalnog džihada.

Ali stari narativi zapravo nikada ne umiru. Previše su korisni kada je potrebno. Prošlog meseca Putina je intervjuisao Taker Karlson. Odjednom su se vratile stare optužbe iz 2001:

„Više puta sam tražio od Sjedinjenih Država da ne podržavaju separatizam ili terorizam na Severnom Kavkazu. Ali ipak su nastavili da to rade.

A politička podrška, informaciona podrška, finansijska podrška, čak i vojna podrška dolazila je od Sjedinjenih Država i njihovih satelita za terorističke grupe na Kavkazu“.

Putinova reakcija na napad 22. marta jasno je pokazala da će od sada zapadno-ukrajinske zavere biti meso i piće nacionalnog narativa o terorističkim pretnjama.

Istražitelji terorističkih napada FSB, tradicionalno najkompetentniji deo organizacije, neće imati drugog izbora nego da slede Putinovo vođstvo.

Oni će sada morati da jure, ili da se pretvaraju da jure, fantomskog neprijatelja čak i dok nastoje da zaštite javnost.

Očigledno je da će ruski građani biti više izloženi riziku nego manje. I to očigledno ne smeta Putinu, čak i ako čini FSB manje kompetentnim i manje efikasnim u suočavanju sa veoma realnom pretnjom terorizma.