Foto: EPA-EFE/ROBERT GHEMENT„Pre četiri godine, napisao sam roman u kojem je osećaj da postoji ‘deficit budućnosti’ bio toliko akutan da je svaka zemlja u Evropi želela da održi svoj referendum o prošlosti“, piše u tekstu za Gardijan bugarski pisac Georgij Gospodinov.
„Do tada, na referendumima se uvek radilo o budućnosti. Ali stigao je trenutak kada se horizont zatvorio i počeli smo da gledamo samo unazad u prošlost“, navodi dalje Gospodinov.
Kako objašnjava, referendum o prošlosti bi uključivao biranje povratka u najsrećniju dekadu ili godinu 20-tog veka u istoriji svake nacije.
Deficit budućnosti uvek dovodi do oslobađanja ogromnih rezervi nostalgije za prošlošću: koju bi deceniju nacije izabrale?
„Nemačka bi izabrala sam kraj 1980-tih, perpetuum mobile 1989. u kojoj zid konstantno pada. Italija bi se vratila u ’60-te. To je kao kada bi se mapa Evrope od teritorijalne pretvorila u vremensku i svaka zemlja se zatvorila unutar svoje srećne prošlosti“, piše Gospodinov.
Kako dodaje, sama ideja nostalgije se promenila: ona se više ne fokusira na mesto ili dom, kao što etimologija reči ukazuje, već na neko drugo vreme i zato bi možda trebalo da skujemo novi termin, na primer „hronostalgija“.
Kada je njegov roman objavljen, na jednom predstavljanju publika je pitala Gospodinova šta bi Rusija izabrala?
„U to vreme nisam bio siguran. Voleo bih da mislim da su to godine Gorbačova, vreme perestrojke. Odgovor mi se ukazao 24. februara prošle godine. Na tom nevidljivom referendumu o prošlosti, Rusija je izabrala godine Drugog svetskog rata; vreme kada je poslednji put uživala uvažavanje sveta spremnog da zaboravi Staljina, gulage, Holodomor i sve okrutnosti sovjetskog sistema“, piše Gospodinov.
Kako dalje navodi, Putin je izabrao, razumljivo, povratak u rane 1940-te, a sadašnje nezadovoljstvo i izolacija Rusije su je naveli da se vrati nazad u „srećna“ i moćna vremena Sovjetskog Saveza.
„Ono što Putin želi nije da pobedi u ovom ratu, već da ga učini hroničnim i da nas sve primora da živimo u tom režimu. Njegov cilj je da bombarduje i sravni sadašnjost (i budućnost) sa svom njenom infrastrukturom i svakodnevicom – tako da više ne bude vode, toplote, svetlosti. Da uništi svakodnevni život, a samim tim i postojanje, da bukvalno uništi ukrajinsku naciju“, smatra Gospodinov.
„Agresivni projekat oživljavanja prošlosti je savršeno plodno tlo za populizam i nacionalizam. To smo videli pod Trampom, a sada se to ostvaruje u još zlokobnijem obliku pod Putinom“, ističe on.
„Sećanje i kultura su deo imunog sistema Evrope. On mora da prepoznaje i razoružava viruse kolektivnog slepila, gubitka razuma, nacionalističkog ludila i rođenja novih diktatora“, navodi Gospodinov.
Ali, dodaje on, rat u Ukrajini je izbio u vreme kada oni koji nose živa sećanja na Drugi svetski rat više nisu sa nama.
„Nalazimo se na generacijskoj prekretnici tokom koje umiru poslednji od učesnika koji su držali sećanja živim, poslednji zatvorenici koncentracionih logora i poslednji vojnici. Nadam se da se ne krećemo ka nekoj čudnoj kolektivnoj alchajmerovoj bolesti“, piše Gospodinov.
Kako dalje ukazuje, jedna od najviše uznemirujućih stvari danas je brisanje granice između istine i laži. Ova laž ne samo da prepravlja prošlost, već i predodređuje budućnost. Ona se zasniva na revidiranoj prošlosti upravo zato da bi opravdala sadašnje agresije i sramote.
„Rat u Ukrajini je zapravo povratio centralnu i istočnu Evropu u Evropu. Na periferiji postoji preosetljivost na ono što se predstoji, sposobnost da se oseti miris opasnosti u vazduhu. Istočna Evropa je naučila da oseti opasnost svojom kožom“, navodi Georgij Gospodinov.
„Iz tog razloga, dopustiću sebi da to kažem ovako: nemojte da potcenjujete knjige, eseje i pseme iz ovog kutka Evrope. Dekodirajte simbole u njima. Reči ne mogu da zaustave tenkove i ne obaraju dronove. Ali one mogu (zar ne?) da navedu one u tenkovima koji ratuju protiv nevinih ljudi da oklevaju, bar na kratko“, piše dalje Gospodinov.
„Ovaj rat se neće završiti sa poslednjim ispaljenim metkom. On je počeo godinama pre prvog pucnja i verovatno će se završiti godinama posle poslednjeg. Ali knjižvenost ima ulogu: u najmanju ruku može da nas nauči otporu i empatiji; može da nam ponudi alate pomoću kojih možemo identifikovati propagandne laži; može da sačuva lične priče iz epicentra bola, može da stvori sećenje koje neće biti narušeno i, ako je moguće, da nas uteši“, zaključuje Gospodinov.
Georgij Gospodinov je bugarski pisac i autor knjige „Vremensko sklonište“, koja se nalazi na listi kandidata za Međunarodnu Bukerovu nagradu za 2023.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
