Foreign Policy: Putin nikad neće pristati na kraj rata, čak ni ako Ukrajina oslobodi celu teritoriju

Logika nalaže da Kremlj nema bolju opciju nego iskoristiti svaku priliku da prekine katastrofalni rat, spasavajući obraz i što je više moguće držeći se za svoje teritorijalne dobitke.

Američki državni sekretar Entoni Blinken ponovio je ovakva razmišljanja na konferenciji za novinare ove nedelje, rekavši da bi uspešna ukrajinska protivofanziva mogla „naterati Putina da se konačno usredsredi na pregovore o okončanju rata koji je započeo“, piše Foreign Policy.

Nastavak rata donosi mu korist

Takve kalkulacije, međutim, temelje se na racionalnoj analizi uloga i dobiti i podcenjuju u kojoj je meri ovaj rat lični projekt jednog čoveka – ruskog predsednika Vladimira Putina. Pokrenuo ga je sam, na temelju vlastitih iskrivljenih percepcija i ne obazirući se na mišljenje ruskog društva i vladajućih elita.

Nastavio je to provoditi više od godinu dana, prkoseći svakom zdravom razumu i nema naznaka da će ikada poželeti prestati. Naravno, nastavak rata donosi mu brojne političke koristi, dok bi mu njegovo zaustavljanje predstavljalo samo nove rizike.

Nema sumnje da ruske elite i društvo uveliko dele Putinovu ogorčenost prema Zapadu, zanemarivanje ukrajinske državnosti i uverenje da je Rusija velika sila koja ima pravo koristiti vojsku protiv drugih država po svojoj volji.

Koliko su Rusi spremni žrtvovati u sukobu sa Zapadom?

Među Rusima bez obzira na društveni položaj ima malo suosećanja za položaj Ukrajinaca, a još manje apetita za pretvaranjem Rusije u demokratsku i odgovornu članicu međunarodne zajednice. Ipak, mnogi se Rusi značajno razilaze s Putinom o tome koliko su spremni žrtvovati u sukobu sa Zapadom.

Uprkos manjkavostima u provođenju istraživanja javnog mnjenja u autoritarnim državama, istraživanja pokazuju da nepokolebljiva potpora javnosti Putinu ne sprečava većinu Rusa da doživljavaju svoju trenutnu situaciju kao stresnu i da pozdravljaju mirovne pregovore s Ukrajinom – što god to značilo, jer je nejasno koliko bi Rusa podržalo odustajanje od bilo kojeg od osvojenih teritorija.

Privatni razgovori među ruskim elitama također otkrivaju veliko nezadovoljstvo sve većim troškovima rata i nerazumevanjem njegove svrhe. Ipak, invazija se nastavlja u skladu s Putinovim željama i niko u Rusiji nema načina da nadjača njegovu volju.

Šta invazija predstavlja za Putina?

Za Putina invazija predstavlja jednostavan način da sprovede ciljeve za koje se godinama borio u mirnodopskim uslovima. Ovo je uvek bio Putinov zaštitni znak vladanja: on veruje da su direktni pokušaji upravljanja levijatanom ruske države uzaludni i umesto toga radije prisiljava sistem da se prilagodi krizama i svršenim činjenicama koje je sam stvorio.

S invazijom na Ukrajinu, Putin je izbrusio ovaj menadžerski pristup do savršenstva. Jednom odlukom stvorio je dovoljno zamaha da Rusija pojuri u smeru razvoja događaja koji je dugo želeo videti. Uzmimo za primer preorijentaciju ruske spoljne trgovine kako bi postala manje zavisna od Zapada, čemu je Putin težio od 2014.

Osam godina osmišljavanja strategija, razrade politika i poduzimanja raznih postupnih koraka imalo je učinak manji od jedne godine sveopšteg rata. U 2022. trgovinski promet zemlje s Evropom više se nego prepolovio, dok je trgovina s Kinom porasla za više od 40 posto, a s Indijom 2.6 puta.

Godinama su se ruska poduzeća i nesposobna birokratija borili da razviju infrastrukturu potrebnu za suradnju s Azijom. Međutim, tek je rat natjerao Rusiju da mobilizuje svoje resurse i financira niz azijsko orijentiranih prometnih projekata, od železničke veze s Indijskim okeanom preko Irana i Azerbajdžana (o čemu se raspravljalo od 2005.) do novog plinovoda za Kinu, koji je sada nadohvat ruke nakon više od decenija razgovora.

Smanjenje zavisnosti Rusije o američkom dolaru i zapadnom finansijskom sistemu prioritet je vlade od 90-ih godina, ali bio je potreban sveobuhvatni rat kako bi se udeo ruskog izvoza plaćenog američkim dolarima ili evrima smanjio s gotovo 90 posto u januaru 2022. na ispod 50 posto u decembru iste godine.

Izolacija Belorusije i razdor između Kine i Rusije

Ciljevi kao što su zamena zapadnog uvoza domaćim proizvodima, odmor Rusa unutar zemlje i vraćanje prestiža ruskim oružanim snagama bili su na Putinovom dnevnom redu decenijama, ali na kraju se samo rat pokazao sposobnim nagnati ruske birokrate, poslovne ljude i šire društvo da ih stvarno provode.

Delovi moskovske elite možda i dalje uživaju u svojim talijanskim vilama, mediteranskim jahtama i francuskim delicijama, ali njihov broj se smanjuje svaki put kada Zapad uvede novi paket sankcija.

Međunarodni razvoj događaja izazvan ratom još je bliži Putinovim dugotrajnim ambicijama. Uključenost Minska u agresiju na Ukrajinu zapečatila je izolaciju Belorusije od Zapada i gurnula zemlju u neviđenu integraciju s Rusijom – uz relativno malo pritiska iz Moskve.

U međuvremenu, gubitak pristupa Evrope jeftinom ruskom plinu stalni je trn u oku transatlantskom jedinstvu, potencijalno stvarajući nove izvore napetosti između Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.

Zamrzavanje deviznih rezervi ruske središnje banke rasplamsalo je strahove delom sveta da će Vašington i Brisel svoje valute koristiti u druge svrhe. Ruski rat takođe je stvorio novu kost razdora između Zapada i Kine. Mnoge zemlje u razvoju iskoristile su to kako bi bile asertivnije prema Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi.

U stvarnosti, naravno, nijedan od ovih razvoja događaja nije tako jasan kao što se može činiti Putinu – a njihova cena za Rusiju je ogromna. Ali ključna lekcija koju je izvukao iz ruske povesti jeste da, ako želite postići nešto vredno u tako golemoj i neorganizovanoj zemlji, cena će neizbežno biti visoka.

Dok će gubici s vremenom izblediti, postignuća će pamtiti kasnije generacije. Čak i ako je cena visoka, Putin nije pronašao ništa što bi moglo parirati ratu u njegovoj destruktivnoj učinkovitosti za oblikovanje povesti Rusije i sveta.

Kraj rata bio bi katastrofa za Putina

Nasuprot tome, sam Putin nema mnogo koristi od skorog zaustavljanja rata, pogotovo ako se ukrajinska protivofanziva pokaže uspešnom. Naravno, okončanje rata spasilo bi hiljade života, značajno ublažilo pritisak na rusku privredu i društvo, omogućilo Rusiji da stabilizuje svoju međunarodnu poziciju i tako dalje. Ali za Putina osobno, zaustavljanje sukoba bila bi katastrofa za njegovu poziciju u ruskoj unutarnjoj politici i povesti.

Bez obzira koliko je ruski režim postao represivan, okončanje rata neizbežno bi potstaknulo javno razmišljanje i preispitivanje. Bilo bi mnogo pitanja o svrsi invazije, njenoj visokoj ceni i tome je li rezultat opravdao tu cenu. Štaviše, Putin bi se s tim pitanjima morao suočiti u situaciji u kojoj više ne bi bilo moguće oštriju represiju opravdavati navođenjem izuzetnih ratnih okolnosti.

Bez obzira na to koliko Rusi istrošeni bili, Putin će se držati svoje selektivne percepcije stvarnosti, tražeći razloge i načine za dalju eskalaciju svog zavisničkog kristaškog rata protiv trenutnog svetskog poretka. Putin nije čak ni sumnjao u svoje namere: njegove ključne odluke tokom prošlih meseci – od pooštravanja sistema vojnog regrutovanja do masivnog ulaganja u proizvodnju oružja – jasno pokazuju da svoju zemlju priprema za dugotrajni rat.

Teško je videti kako bi nadolazeća ukrajinska protivofanziva mogla uticati na ove kalkulacije, bez obzira na to koliko se pokazala uspešnom.

Šta nakon Putina?

Čini se da niko u Rusiji ne može zaustaviti Putina, ali to ne znači da su željni nastaviti njegovim putem kad ga jednom više ne bude. Čak ni tada Rusija verovatno neće dobiti demokratski orjentisano, a kamoli prozapadno vođstvo. Umesto toga, Putina će najverojatnije naslediti skupina njegovih pristalica koji dele sličan pogled na svet, uključujući njegov pogled na Zapad i Ukrajinu.

Ipak, čak i ako bude autokratsko i paranoično, sledeće rusko vođstvo bit će manje orijentisano prema jednom čoveku na vrhu. Dosledan je obrazac u ruskoj i sovjetskoj povesti da su moćni autokratski vladari tako temeljito čistili sve potencijalne suparnike da je njihov odlazak neizbežno pratilo manje moćno i više kolektivno vođstvo, pri čemu nitko od njegovih članova nije mogao nametnuti svoje hirove svima ostalima. Samim tim što su kolektiv, ruski će vlastodršci nakon Putina neminovno opreznije koračati, temeljitije razrađivati odluke i racionalnije reagovati, posebno na pitanja vezana uz rat.

Ova se razlika može pokazati odlučujućom. S obzirom na trenutačno stanje stalno rastućih napetosti, vredi razmisliti o tome ko će u Rusiji pre pritisnuti nuklearno dugme: usamljeni autokrat opsednut povesnom veličinom ili skupina sivih aparatčika koji su zapeli u svojim unutarnjim svađama? Pogrešan odgovor može nas koštati planete, piše Indeks.