„Ne krivite samo brutalnost Putinovog režima“: Endrju Čakojan o ključnim greškama ruske opozicije

Manje istaknuta ruska ličnost ponovila je ovo 2024. dodajući: „Raspad Rusije bio bi katastrofa, ne samo za našu zemlju i narod, već i tragedija za svet.“

Prvi citat pripada ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, a drugi jednom od njegovih najvećih kritičara, disidentu Iliji Jašinu.

Uprkos brojnim neslaganjima, obojica izgledaju nesvesni osnovnog uzroka agresije Moskve – imperije izgrađene na nasilju i obmanama maskirane u naciju, piše u kolumni za Kijev Independent Endrju Čakojan, akademski direktor na Univerzitetu Amsterdam i predavač na odseku sa multikulturalizam.

Ni jedan ni drugi nisu voljni da se suprotstave ovoj temeljnoj laži koja učvršćuje politiku, kulturu i samopoimanje njihove zemlje.

Vekovni ruski kolonijalizam – koji se manifestovao u ovom veku u ratovima protiv Ičkerije, Gruzije i Ukrajine – ne opstaje kroz bilo kog pojedinačnog lidera ili režim, već kroz način razmišljanja ukorenjen u kolektivnu psihu.

Ukorenjena u vekovima osvajanja, Moskva preformuliše agresiju kao odbranu, štiteći rusko društvo od suočavanja sa svojom ulogom u održavanju imperije i njenog nasilja.

Jašin je svoje strahove od ruskog kolapsa pripisao pitanju „labavih nuklearki“ – bojazni koja je dobro poznata američkim kreatorima politike.

Ovo je odjek čuvenog govora gde je predsednik SAD Džordž Stariji pozvao Ukrajince da ostanu u Sovjetskom Savezu. Dok su SAD bile zaokupljene brigama o tome šta bi moglo poći po zlu ako Sovjetski Savez prestane da postoji, Ukrajinci su to videli kao izdaju.

Da li Vašington zaista nije uspeo da shvati brutalnu imperijalnu istoriju Rusije? Da li Holodomor – glad koju je Moskva osmislila da ubije milione Ukrajinaca i uništi njihov nacionalni pokret – nije bio dovoljan dokaz za ovo?

Nova ikona ruske opozicije, Julija Navaljna, koja je preuzela mantiju svog pokojnog muža, ponudila je potpuno drugačije argumente: „Postoje oni koji se zalažu za hitnu ‘dekolonizaciju’ Rusije, tvrdeći da se naša ogromna zemlja podeli na manje, bezbednije države.

Međutim, ovi „dekolonizatori“ ne mogu da objasne zašto ljude sa zajedničkim poreklom i kulturama treba veštački podeliti.

Da bismo shvatili koliko je ova izjava apsurdna, ali uvredljiva, treba samo da se prisetimo Putinovog obrazloženja za zločinački rat koji Moskva vodi protiv Ukrajine. Retoriku „bratskog naroda“ vekovima su koristili tiranski vladari Rusije.

Kako su ljudi u Tatarstanu, Dagestanu ili Republici Saha došli da „dele poreklo“ sa Moskovljanima? Zato što su svi bili kolonizovani.

Za razliku od drugih imperija, Moskva se nije oslanjala na rasno isključenje. „Umesto toga, bila je zasnovana na ništa manje nasilnoj ‘ideji istosti’, što znači da su kolonizovani bili primorani da se odreknu svog identiteta i usvoje norme kolonizatora“, objasnio je ukrajinski filozof Volodimir Jermolenko.

Drugi istaknuti član ruske opozicije, Vladimir Kara-Murza, dao je intervju za The Guardian i odlučio da istakne jedan citat u svom nedavnom tvitu: „Nije samo ruski narod“, po njegovom mišljenju, taj koji treba da preuzme kolektivnu odgovornost, već i zapadni lideri, koji su „svih ovih godina kupovali gas od Putina, pozivali ga na međunarodne samite, postavljali crvene tepihe“.

On je neosporno hrabra osoba i uveren sam da su njegove namere iskrene. Ipak, čak i najprosvećeniji mislioci među samozvanom ruskom opozicijom ne mogu a da ne pokušaju da pronađu nekoga drugog koga bi okrivili za ratne zločine koje su Rusi počinili u Ukrajini, oslobađajući ih od odgovornosti ili umanjujući tu odgovornost.

Prikazujući ruski narod kao pasivne žrtve Putinovog režima, opozicione ličnosti paradoksalno potvrđuju putinizam – najnoviju reinkarnaciju kolonijalnog sistema potčinjavanja usredsređenog na Moskvu maskiranog kao nacionalizam.

Umesto da prihvata kolektivnu odgovornost, opozicija nastavlja da odvaja rusko stanovništvo od postupaka njihove države, efektivno jačajući kulturu poricanja i saučesništva, umesto da to osporava.

Kara-Murzin zajednički apel zapadnim liderima može se sažeti kao: nemojte kažnjavati narod.

Ko bi mogao da se protivi tome? Ali dublje značenje i simbolika su važni. Ako Putin i njegova klika odgovaraju za sve nepravde dok je 140 miliona Rusa oslobođeno odgovornosti, kako će naučiti da apatija omogućava nepravdu?

I kada će se suočiti sa krvavom istorijom Rusije, a kamoli iskupiti se za nju?

Dok bi mnogi na Zapadu želeli da veruju da je ruski narod samo žrtva državne propagande, stvarnost je komplikovanija.

Džejd Mekglin u svojoj knjizi „Ruski rat“ tvrdi da je „ruski rat protiv Ukrajine popularan kod velikog broja Rusa i prihvatljiv za još veći broj“.

Ovo saučesništvo se ne može objasniti samo strahom od režima. „Putin ne oblikuje ruske stavove o spoljnoj politici ili Ukrajini toliko koliko ih on artikuliše“, objasnila je ona.

Mekglin ističe da mnogi Rusi prihvataju narativ Moskve jer bi alternativa – priznavanje da su saučesnici u genocidnom ratu – bila previše bolna. Ova masovna zabluda, zajedno sa dehumanizacijom Ukrajinaca, pokreće začarani krug koji dozvoljava široku podršku ili ambivalentnost prema zverstvima.

Susreo sam se sa dve različite perspektive ruske opozicije. Prva je tvrdnja da je svako ko se suprotstavlja Putinu na pravoj strani istorije i zaslužuje podršku.

Drugi tvrde da ličnosti kao što su Jašin, Navaljna i Kara-Murza često čine više štete nego koristi – pozivajući na ukidanje sankcija, obećavajući demokratiju u Rusiji (što mi se čini nemogućim bez dekolonizacije) i osuđujući Putina dok ne uspeva da se suoči sa dubljim izvorima ruske agresije: oduzimanjem ljudima njihove slobode, održavanjem narativa o žaljenju i održavanjem velike laži ruske nacionalnosti.

Ne slažem se ni sa jednim od ovih stavova, i oba mogu biti istinita u isto vreme.

Bez sumnje, postoje pojedinci u Rusiji ili u egzilu koji se hrabro odupiru Putinovom režimu, ali termin „ruska opozicija“ zahteva preispitivanje. „Rusija“ je sinonim za imperijalizam i potčinjavanje, dok „opozicija“ označava demokratiju, slobodu i odgovornost – koncepte koji su suštinski nekompatibilni.

Sve dok se Rusija drži svog imperijalnog etosa, kritika Putina će se samo suočiti sa posledicama, a ne sa osnovnim uzrokom bezobzirnog nasilja.

U zaključku Čakojan ističe da bi se suočila sa ruskim imperijalnim nasleđem, opozicija mora da prizna ne samo brutalnost Putinovog režima, već i saučesništvo društva koje je dugo prihvatilo kulturu poricanja i agresije.