„Avantura Putina izgleda da se bliži kraju i završava se sramotno“: Piter Pomerancev analizira za Gardijan

Neki nisu bežali od kritikovanja Vladimira Putina. „Avantura u Siriji, koju je pokrenuo lično Putin, izgleda da se bliži kraju. I završava se sramotno, kao i svi drugi ‘geopolitički’ poduhvati stratega Kremlja“, ukazuje u analizi za Gardijan Piter Pomerancev, autor knjige „Kako pobediti u informacionom ratu: propagandista koji je nadmudrio Hitlera“.

Ovo nisu bili izolovani incidenti. Filter Labs, kompanija za analizu podataka sa kojom sarađujem, primetila je da je sentiment društvenih medija o Siriji naglo opao kako je pao Asadov režim.

To je bilo u potpunoj suprotnosti sa Putinovom glupom tvrdnjom na njegovoj godišnjoj konferenciji za novinare prošle nedelje da Rusija nije pretrpela poraz u Siriji.

Za razliku od društvenih medija, stari mediji su pokušali da idu linijom Kremlja, ali čak i ovde je došlo do podela.

„Možete neko vreme da blefirate na međunarodnoj areni – ali pazite da ne nasedate na sopstvene obmane“, piše u tekstu u listu Komersant, koji je napisao penzionisani pukovnik blizak vojnom vrhu.

Zatim je upotrebio Siriju kao primer kako je „u današnjem svetu pobeda moguća samo u brzom i prolaznom ratu.

Ako efektivno pobedite za nekoliko dana i nedelja, ali ne možete brzo da konsolidujete svoj uspeh u vojnom i političkom smislu, na kraju ćete izgubiti šta god da uradite“.

Iako se u članku ne pominje Ukrajina, Vasilij Gatov, medijski analitičar na Univerzitetu Južne Kalifornije, rekao mi je da misli da je to poruka Generalštaba Kremlju: budite realni u pogledu toga šta možemo postići i u Ukrajini.

Asadov pad nije samo udar na interese Rusije na Bliskom istoku, već i na suštinu Putinove moći, koja se uvek odnosila na upravljanje percepcijom.

Njegov rani spin doktor Gleb Pavlovski jednom mi je objasnio kako su ruski lideri naučili da dominiraju TV-om da bi stvorili utisak veličanstvenost, kada je Kremlj bio slab na unutrašnjem planu krajem 1990-ih i početkom 2000-ih.

Kremlj u tom trenutku nije mogao stvarno da kontroliše regionalne guvernere, ali je mogao dati osećaj da je predsednik vladao svime tako što je bio sveprisutan u medijima.

Od tada, Putin je sproveo upravljanje percepcijom na međunarodnu scenu, pokušavajući da ispriča priču da on vodi novu generaciju autoritarnih režima koji su predodređeni da naslede zemlju.

Ali ta slika odjednom izgleda pokolebljiva. Sada je vreme da izvršite veći pritisak pre nego što može da popravi stvari i ponovo projektuje svoj film o supermoći.

Počnimo u Gruziji, gde su demonstranti hrabro stajali protiv odluke proruske vlade da prekine integraciju sa EU.

U pitanju je gutanje Gruzije u moskovskoj neokolonijalnoj sferi. Veća ruski prevlast omogućava Moskvi da zauzda tranzitne gasovode ka Evropi i da manipuliše pristupom Centralnoj Aziji.

Cilj demonstranata je da pridobiju dovoljno ljudi u sistemu da napuste vladajuću stranku i njihovog de fakto vladara, oligarha Bidzina Ivanišvilija.

Protesti počinju da daju plodove. Neke diplomate i zvaničnici beže. Zapad može jasno staviti do znanja da su gruzijski lideri parije sankcionisanjem političara, kompanija i bezbednosnih zvaničnika.

Prošle nedelje, vlada Velike Britanije je dobro postupila udarivši pet zvaničnika zamrzavanjem imovine i zabranom putovanja.

Prorusko rukovodstvo mora da izgleda ranjivo kako bi oni ispod njih napustili brod u dovoljnom broju.

Kremlj nije uspeo u svom pokušaju da iskoristi korupciju i propagandu da poremeti put Moldavije ka EU na nedavnom referendumu. I Gruzijci zaslužuju da se podrže njihove evropske aspiracije.

U međuvremenu, na otvorenom moru, Evropa je konačno preduzela akciju protiv ruske flote u senci koja prevozi naftu širom sveta i prodaje je po cenama iznad granice koju je postavila G7.

Brodovi će sada biti zaustavljeni i ukrcani ako nisu propisno osigurani. Edi Fišman sa Univerziteta Kolumbija tvrdi da je ovo trenutak da se osakate ključni prihodi Kremlja od nafte postavljanjem sekundarnih sankcija subjektima koji kupuju naftu iznad cene.

To će uplašiti indijske i emiratske trgovce koji nastavljaju poslovati sa Rusijom i, zauzvrat, povećati stres na rusku ekonomiju gde se poslovni lideri već žale da je sistem neodrživ.

Uprkos tvrdnjama Kremlja da je sve u ekonomiji, Rusi to ne kupuju, žaleći se na internetu da inflacija čini da su njihove plate bezvredne.

I iako Kremlj tvrdi da su Rusija i Kina savez napravljen u ekonomskom raju, stvarnost je drugačija.

Ruske kompanije poručuju da kineske banke više neće raditi sa njima sada kada su ruske institucije stavljene na crnu listu SAD.

Umesto toga, oni se brinu da im Kinezi nude „duboko sumnjive“ načine da prebace novac – ali nemaju drugog izbora osim da se poigraju.

Kremlj će biti više nego svestan ovih pritužbi u društvu, od vojnih blogera do poslovnih ljudi.

Nema znakova demokratskih pobuna. Putin se ne plaši izbora. Ali zabrinjava ga kada ljudi ne rade kako naređuje.

Ruski predsednik se često preračunava kada vidi da ne može da kontroliše percepcije i ponašanja – stoga je odustao od mobilizacionih napora nakon što su poslednji pokušaji doveli do toga da milion mladih Rusa napusti zemlju.

Kako zapad povećava tačke pritiska na Rusiju, cilj nije neka magična promena režima.

Poenta je da se vođstvo oseća toliko nesigurno da preispita šta može da se izvuče. Da bi to bilo, pritisak na Putina mora da bude jak i brz, sa jednim za drugim udarcem u neočekivanom nizu, razotkrivajući priče o međunarodnom uticaju koji je on izveo.

Ukrajina preduzima direktnu akciju: udarima dronova na vojne proizvodne lokacije sve dublje u Rusiji i spektakularnim ubistvom ruskog generala u srcu Moskve.

Ali njeni demokratski saveznici mogu učiniti mnogo više tako što će ponovo naučiti veštinu ekonomskog i političkog ratovanja.

Pogrešan pristup Džoa Bajdena je uvek bio da sačeka rusku krizu, a zatim pusti Putina da se oporavi i pregrupiše.

Može li Donald Tramp pokušati nešto dinamičnije? Ili će više verovati Putinovoj buci nego Bajdenu?

Paradoks bi tada bio da su SAD verovale u Putinov mit o nepropusnosti mnogih Rusa. Najvažniji „menadžment percepcije“ na koji se Vladimir Putin oslanja je onaj koji je usmeren na samu Belu kuću.