Pet scenarija nakon što je Putin osvojio novi mandat: Šta oni znače za Rusiju, a šta za Zapad?

Politico je razmotrio pet scenarija koje bi Rusija mogla (a možda i ne) iskusiti do kraja Putinovog sledećeg mandata 2030.

Cveće demokratije (verovatnoća 5-10 odsto)

Zašto bi se to moglo dogoditi: Kao što su antikomunističke, antikolonijalne revolucije 1989. širom Istočne Evrope ilustrovale, totalitarni režimi mogu počivati na živom pesku i brzo se raspasti pred demokratskim pokretima.

Putinovo katastrofalno donošenje odluka u Ukrajini već je imalo nepredviđene posledice, koje će samo nastaviti da stvaraju nezadovoljstvo i moguće više interesovanja za potencijalne alternative, uključujući direktnu demokratiju.

Iako je Navaljni možda bio najistaknutiji lider demokratskih pokreta u Rusiji, njegova smrt teško da je eliminisala prodemokratsku energiju u zemlji. Sa Navaljnim koji se iz aktiviste kampanje transformisao u mučenika, takav zamah za demokratske reforme — čak i za demokratsku revoluciju — mogao bi zapravo početi da se gradi iznova.

U kombinaciji sa drugim protestima koji još uvek žubore širom Rusije, ne samo onima koje organizuju majke i žene vojnika, sada je moguć iznenadni nalet demokratskog zamaha širom zemlje. Ništa ne bi bilo više svedočanstvo o Navalnijevom životu i o Navaljnijevom nasleđu.

Zašto se to ne bi dogodilo: Koliko god mnogi na Zapadu želeli da vide potpuni procvat demokratije u Rusiji – bilo da vodi Navaljnijeva udovica, Julija Navaljna, ili neko drugi verovatnoća da će se takav scenario odigrati pre 2030. je minimalna.

I to je bio slučaj i pre smrti Navaljnog. Sada, kada je lider ruskih demokratskih nada mrtav svaka šansa da se Rusi okupe za demokratsku stvar gotovo je sigurno umrla sa njim, barem u doglednoj budućnosti.

Pogledajte samo gde je Rusija. Navaljni je po mnogo čemu nezamenljiv, baš kao što su bile nezamenljive zatvorene prodemokratske ličnosti poput Vaclava Havela ili Nelsona Mandele pre njega, a čiji su se demokratski preobražaji desili tek nakon što su oslobođeni.

Ostatak Navaljnijeve prodemokratske infrastrukture je efektivno uništen Putinovom represijom. Čak i sa šokom od smrti Navaljnog mnogi su jednostavno slegli ramenima zbog smrti Navaljnog i nastavili svoje živote. Isto važi i za nade u sve veće protivljenje ruskoj invaziji na Ukrajinu; čak i dve godine nakon Putinovog katastrofalnog rata, većina Rusa i dalje pasivno, ako ne i aktivno, podržava ničim izazvanu invaziju.

Šta Zapad treba da uradi: Najveće nade za demokratsku Rusiju leže, možda ironično, ne u samoj Rusiji, već u Ukrajini. Baš kao što su kolonijalni neuspesi u mestima poput Angole i Alžira doveli do demokratskih, postimperijalnih reformi u mestima kao što su Portugal i Francuska, tako je i ukrajinska pobeda mogla da ubije ruski nacionalizam i ruski revanšizam i konačno podstakne onu vrstu demokratskog procvata na koji je Navaljni pozivao.

Ako se ovaj scenario ipak ostvari, na Zapadu je da se vrati na staru stratešku osnovu: verujte, ali proveravajte. Nemojte se previše uzbuđivati zbog demokratskih izgleda Rusije – grešku koju su mnogi na Zapadu napravili 1990-ih – već ohrabrujte šta možete.

Budite otvoreni za ukidanje sankcija i ograničenja cena ugljovodonika, ali samo u zamenu za konkretne reforme i krivično gonjenje zvaničnika iz Putinove ere. Sve vreme nastavite da gradite odnose sa ruskim susedima i bivšim kolonijama, mestima poput Moldavije i Jermenije.

Možda iznad svega – i koliko god loše zvučalo u ovom trenutku – nemojte polagati nade u jednog vođu. Navaljni je bio jasna zvezda ruskih demokratskih nada, ali čak je i on imao svoje nacionalističke slabosti, tvrdeći, na primer, da je Krim s pravom ruski.

Ako ništa drugo, Navaljni bi trebalo da bude poslednja jedinstvena ruska figura na koju su mnogi na Zapadu polagali nade u demokratske reforme – verovanje koje je palilo Zapad u prošlosti i koje je dovelo do toga da Zapad promaši koliko je ruski imperijalizam još uvek ukorenjen.

Rusija se raspada (verovatnoća: 10-15 odsto)

Zašto bi se to moglo desiti: Zamislite ovo: na pozadini razornog rata, sa stotinama hiljada moskovskih vojnika pobijenih u besmislenoj borbi, Rusi masovno protestuju i zbacuju zastareli, pokvareni režim. Davno sahranjena trvenja i frustracije talasaju se širom zemlje, a nacija koja je navodno ujedinjena pod čvrstom rukom Moskve iznenada se raspada duž etnonacionalističkih linija.

Haos širom nacije, koja se urušava u mešavinu anarhije, teritorijalne fragmentacije i nasilja koje ne ostavlja nijedan region, niti porodicu, netaknutim.

Zvuči preterano? Razmislite ponovo. To je, na kraju krajeva, upravo ono što se dogodilo u Rusiji kasnih 1910-ih i ranih 1920-ih, kada je slom carstva raskomadao Rusko carstvo, sa narodima i državama širom istočne Evrope, Kavkaza i severne Azije, koji su svi proglasili nezavisnost — da bi većinu na kraju progutao sovjetski režim u usponu.

To je takođe ono što smo videli nakon raspada Sovjetskog Saveza (iako sa mnogo manje nasilja), kada su nove nacije polagale svoj suverenitet nakon raspada SSSR-a – i to ne samo na mestima kao što su Ukrajina ili Kazahstan.

Stanovnici Čečenije glasali su za jasnu nezavisnost, dok su oni u Tatarstanu glasali za ravnopravan položaj sa Ruskom Federacijom. Stanovnici u mestima poput sibirske nacije Saha potpisali su sporazume o nezavisnoj vojsci, dok su stanovnici budističke nacije Tuve pokrenuli antirusko nasilje koje se graničilo sa otvorenim pogromima.

Raspad države – i nezavisnost za države koje je Moskva dugo kolonizirala, ali još uvek uglavnom nepoznate Zapadu — uhodile su Rusku Federaciju.

Može li se ponoviti? Možda ne odmah. Ali Rusija ostaje konglomerat od 21 republike, još desetina regiona i još više nacionalnosti sa nebrojenim pritužbama na račun Moskve. Što duže traje rat — i što se ove kolonizovane manjine više bacaju u Putinovu mašinu za mlevenje mesa verovatnoća takvog scenarija raste.

Možda u Republici Čečeniji, njen lider – sve nezdraviji Ramzan Kadirov – umire na funkciji, a sukobi oko naslednika prerastu u treći čečenski rat. Možda se u Tatarstanu sa većinskim muslimanskim stanovništvom, odbori veterana i lokalni studenti okupljaju da protestuju i zbog regrutovanja tatarske pešadije od strane Moskve i gušenja tatarskog identiteta – a Kremlj, u naletu neuspešne strategije, otvara vatru na demonstrante, izazivajući širi anti- kolonijalni pokret. I

li možda, u Sahi, nezaposleni jurišaju i preuzimaju kontrolu nad ruskom infrastrukturom ugljovodonika, zahtevajući da se sredstva vrate njihovoj kolonizovanoj naciji, i zahtevajući suverenitet na koji su pristali početkom 1990-ih.

Zašto se to možda neće dogoditi: Mnogi ruski analitičari i dalje smatraju ovaj scenario nategnutim, s obzirom na Putinovu vlast. I nisu nužno pogrešni; osim Čečenije, nikakva jasna žeđ za potpunom nezavisnošću nije evidentna, čak ni u onim nacijama koje gledaju kako se njihovi ljudi masakriraju u Ukrajini.

Nedavni protesti u mestima kao što su Dagestan i Baškortostan, na primer, nisu bili samo zbog nezavisnosti, već su uključivali i ekonomske i ekološke probleme.

Ipak, odbacivanje ovog scenarija ne bi bilo mudro. Potrebna je samo iskra, a žar koji je Putin izgradio tokom svoje četvrt veka na vlasti mogao bi da se rasplamsa – verovatnoća koja raste samo uporedo sa Putinovom katastrofom u Ukrajini.

Šta Zapad treba da uradi: Zapad treba da ostane fleksibilan i da bude svestan da Ruska Federacija teško da je homogen entitet. Trebalo bi da podstakne demokratske snage širom zemlje, uključujući i one koje se pojavljuju u državama koje je Moskva dugo kolonizirala, dok obučava mnogo više govornika jezika kao što su čečenski, saha i tatarski.

Takođe bi trebalo da se oslanja na one koji su uspešno zaštitili nuklearni arsenal Sovjetskog Saveza tokom raspada Sovjetskog Saveza, osiguravajući da se njihova stručnost ponovo primeni.

Uspon nacionalista (scenario 3 verovatnoća: 15-20 odsto)

Zašto bi se to moglo dogoditi: Pre godinu dana, ideja da bi odmetnuta milicija na čelu sa nacionalistom mogla zamalo da umaršira na Moskvu, šaljući ruske zvaničnike da jure u zaklon, bila je fantazija.

Nije da to ranije nije učinjeno; takozvana „afera Kornilov“ iz 1917. pa čak i neuspeli puč tvrdolinijaša 1991. pokazali su kako bi taj potez potencijalno mogao da izgleda.

Ali pod Putinom, ideja da bi ruski nacionalisti mogli da se udrže i jurišaju na Moskvu dugo je izgledala smešna.

Šta Zapad treba da uradi: Ako i kada Putina zameni neka nacionalistička figura ili kadar, Zapad bi trebalo da nastavi da jača i širi sankcije, snižava granice cena ugljovodonika, gradi diplomatske i bezbednosne odnose sa susedima Rusije, posebno sa susedima (poput Ukrajine) direktno na meti ruskih nacionalista — sve je to deo šireg paketa politika.

Nazovite to, ako hoćete, obuzdavanjem — politikom koja je pomogla da se zaustavi sovjetski ekspanzionizam i mogla bi još jednom pomoći da se obuzda ekspanzionistička Moskva.

Tehnokratsko resetovanje (verovatnoća: 20-25 odsto)

Zašto bi se to moglo dogoditi: Sada smo dve godine nakon neuspele invazije Rusije na Ukrajinu, a uticaj na Rusiju je već očigledan. A ti troškovi, bilo da se radi o opadanju ekonomije ili rastućem broju mrtvih tela, nastaviće da se gomilaju.

Zbog toga je ideja o tome da se uži krug zvaničnika Kremlja sastane sa Putinom i obavesti ga da cene njegovu uslugu i da mu žele dobro u penziji – drugim rečima, reduks svrgavanja Nikite Hruščova 1964. – scenario koji se samo razvija verovatno kako vreme odmiče.

Zaista, postoji velika verovatnoća da će se do 2030. godine u Rusiji pojaviti novi režim. (Nije da treba da vodi unutrašnju zaveru protiv Putina; ostareli diktator bi, naravno, mogao samo da umre na funkciji, i poštedi nas svih nevolja.)

Nova vlada ne bi nužno bila demokratska. Ali na njenom čelu bi bio mali broj tehnokratskih elita obučenih na Zapadu, koje bi počele da govore mnoge stvari koje zapadni zvaničnici i biznismeni, željni da se vrate na neku vrstu statusa kvo pre rata, vole da čuju.

Oni bi veliki deo krivice za rat svalili samo na Putina, obećavajući povratak osećaju normalnosti u Moskvi. Mogli bi ići toliko daleko da oslobode određene političke zatvorenike i opozicione političare, ili čak poništiti Putinovu najavu aneksija u istočnoj Ukrajini (iako ne i Krimu) iz 2022.

Sve vreme bi pozivali na nešto što bi mnogi zapadni političari pozdravili: „resetovanje“. Šansa da se počne ispočetka. Za početak iznova. I obećati da će nova Rusija krenuti napred.

Zašto se to možda neće dogoditi: Uz izvinjenje Isaku Njutnu, postoji gvozdeni zakon autoritarnosti: diktator na vlasti teži da ostane na vlasti. Drugim rečima, preuzimanje kontrole od diktatora poput Putina uvek zahteva znatno više planiranja, energije i resursa nego što je potrebno aktuelnom lideru da osujeti bilo kakvu unutrašnju zaveru.

Nije toliko iznenađujuće, kada razmislite o tome, s obzirom na to da diktator poput Putina i dalje drži sve poluge države – i neguje konkurenciju među svojim podređenima, koji bi bili željni da otklone bilo kakvu anti-Putinovu zaveru.

Uzmite u obzir činjenicu da Putin i dalje ima široku podršku među ruskim zvaničnicima – ne samo zato što bi, s obzirom na ratno stanje u Ukrajini, Rusija zapravo mogla da pobedi – a nade u zbacivanje u stilu Hruščova teško da su sigurna opklada.

Šta Zapad treba da uradi: Ako bi se ovo zaista dogodilo – ako nova, tehnokratska elita uspe da preuzme kontrolu od Putina – formula politike Zapada bi trebalo da bude preokret strategije za stvarnu demokratsku tranziciju.

Odnosno, Zapad mora da ne veruje, ali da proverava. Ako ništa drugo, zapadni zvaničnici treba da se sete da svaki put kada se pristupi „resetovanju“ sa Rusijom, Zapad je na kraju izgledao glup, kratkovidan ili oboje.

Iz tog razloga, svaki poziv na ponovno „resetovanje“ treba tretirati sa ozbiljnim skepticizmom. I dok demokratske reforme očigledno treba ohrabrivati i podsticati – posebno što se tiče ukidanja ograničenja za civilno društvo ili Rusiju koja plaća reparacije za Ukrajinu – bilo kakva poboljšanja treba tretirati kao privremena. Na kraju krajeva, već smo videli ovu priču i videli smo kako se, uvek iznova, završava.

Dug život predsednika (verovatnoća 45-50 odsto)

Zašto bi se to moglo dogoditi: Ovo je uvek bio najverovatniji scenario, zar ne? Izuzimajući nepredviđene zdravstvene događaje, a posebno imajući u vidu novootkrivenu gadljivost SAD u pogledu podrške Ukrajini, Putin može da gleda na svoj novi predsednički mandat kao na nešto što će verovatno odslužiti u potpunosti, a potencijalno i dalje.

I razumljivo. Sa smrću Navaljnog, demokratska opozicija je u rasulu. Ruska ekonomija, uprkos nizu zapadnih sankcija, jedva da je propala, čak i ako je postala spora. Iako Putin nije osvojio Kijev, najgore u ukrajinskom ratu možda je još iza njega, posebno imajući u vidu suzdržanost SAD da naoruža Ukrajinu. A u poređenju sa američkim predsednicima, sa samo 71, Putin i dalje ima (relativnu) mladost na svojoj strani.

On je već postao jedan od najduže vladajućih lidera u Rusiji, sa dosta predsedničkih mandata iza sebe. Gledajući unapred do 2030. zašto bi se nešto promenilo?

Zašto se to možda neće dogoditi: Putinov stisak moći i dalje deluje snažno – ali postoji mnogo faktora koji će njegov sledeći mandat učiniti daleko drugačijim, a potencijalno i težim, od bilo čega što je ranije video.

Uzmite ekonomiju. Dok je Putin do sada uspeo da prevaziđe sankcije Rusiji, privreda u celini očigledno ide ka stagnaciji i rastućoj inflaciji. U međuvremenu, u Ukrajini su Putinovi pogrešni koraci već rezultirali zapanjujućim brojem žrtava.

Bilo koji sastojak bi bio dovoljan da ugrozi svakog vođu, ma koliko autoritaran. Izbegavanje iz steza i jednog i drugog će proširiti Putinov diktatorski alat dalje nego ikada ranije.

Šta Zapad treba da uradi: Pojačati pritisak, gde god i kako god može. Nastaviti i pojačati sankcije, uključujući protiv trećih strana na mestima kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati koja pomažu Moskvi da zaobiđe sankcije. Pojačati gornje granice cena ugljovodonika, koje su već odnele prihode ruskoj državi, i potpuno zapleniti svu zamrznutu imovinu ruske Centralne banke. Produbiti partnerstva sa onima na periferiji Rusije, posebno što se tiče podsticanja demokratskog razvoja.

I, možda najviše od svega, priznajte da će se, sve dok Putin ostane na vlasti, nastaviti ničim izazvan rat u Ukrajini, sa pretnjama daleko šireg ratovanja.

Zapad bi trebalo da iskoristi svako oruđe koje može da nađe da primora Ruse – kako one u Kremlju, tako i širu populaciju – da shvate koliko će njima, ali i nama ostalima, biti bolje kada Putin više ne bude na vlasti.