„Putinova smrt nije dovoljna da dođe do promena“: Elena Davlikanova za CEPA

I oni čine najnoviji od mnogih talasa emigranata koji su, deceniju za deceniju, umirali u egzilu ne videvši zamišljeni uspon nove Rusije“, piše Elena Davlikanova, saradnica za demokratiju u Centru za analizu evropske politike (CEPA).

Dodaje da je Rusija u prošlom veku doživela pet talasa emigracije.

„Prvi (1917-1920) se zove „bela imigracija“, kada su plemstvo, inteligencija i beli antiboljševički pokret bežali posle poraza u građanskom ratu. Ruski grofovi postali su taksisti u Parizu, a grofice su u najboljem slučaju završavale kao kućne pomoćnice.

Retko ko je poživeo dovoljno dugo da vidi pad komunizma.

Drugi talas 1940-ih bio je pretežno sastavljen od ratnih zarobljenika i drugih koji su odbijali da se vrate mračnoj sudbini u Staljinovoj Rusiji. Sovjeti su obe grupe posmatrali kao izdajnike.

Treći, između 1960. i 1990. uključivao je mnoge kulturne ličnosti i mislioce koji se nisu slagali sa sovjetskim režimom, kao i članove jevrejske zajednice koji su iskusili antisemitizam.

Nurejev, Solženjicin, Dovlatov i Brodski bili su istaknuti predstavnici ovog talasa. Neki su bili svedoci pada Sovjetskog Saveza, a neki su se čak i vratili, ali mnogi su prepoznali da posle 1991, iako je Rusija možda bila oslobođena komunizma, ona nije bila oslobođena same sebe.

Četvrti talas imigracije tokom 1990-ih do 2000-ih bio je pretežno vođen ekonomskim izazovima, mogućnošću da se ponovo spoje sa rođacima koji su emigrirali ranije, i potragom za snom o pronalaženju sreće na drugom mestu.

Ruska liberalizacija, barem je zaključeno, ne bi promenila njenu prirodu.

Manje od 30 godina nakon raspada Sovjetskog Saveza, kada su neki još zamišljali da bi Rusija mogla postati obećana zemlja, politička represija u stilu Staljina i strah od smrti na bojnom polju izazvali su još jedan ogroman odliv, usred obnavljanja represivnih mehanizama posebno posle punopravne invazije na Ukrajinu.

Human Rights Watch nazvao je represiju ranih 2020-ih sveopštim pokušajem iskorenjivanja javnog neslaganja.

Vremena se mogu promeniti, ali ne i Rusija.

Mnogi narodi imaju mitsku slavnu prošlost, koja obično ne izdržava ispitivanje. Istorija Ruske imperije, a posebno Sovjetskog Saveza, otkriva ugnjetavanje i nedostatak slobode kao osnove države.

Dobro nikada nije pobedilo zlo, a čak se i Jeljcinovo vreme teško može nazvati pravom demokratijom.

Sadašnji režim se razumno može smatrati naslednikom represije iz sovjetske ere koja je obogatila KGB-ov komplet alata postkomunističkim mogućnostima za neograničeno bogaćenje.

U ovom sistemu, prema američkom akademiku Endru Vedemanu, postoji „skoro potpuna nekažnjivost za one koje je ovlastio da pljačkaju od strane glavnog lopova“ (Putina).

Iako ima mnogo slučajeva da države padaju u demokratiju i van nje, a nijedna nacija nema genetsku sklonost ka određenim sistemima, analiza Rusije ne bi trebalo da bude žrtva maštanja i pustih želja.

Ona ostaje nuklearna sila sa bogatim resursima dostupnim za prisvajanje od strane njenih elita, masivnim represivnim aparatom, jakim imperijalističkim i revanšističkim sklonostima, slabim građanskim društvom, bez opozicije i malo iskustva u demokratiji.

Neporažena vojno ili ekonomski, nema motivaciju ni sredstva za unutrašnje promene. Čak i ako ih finansijski interesi njenih elita guraju da ponovo uspostave odnose sa Zapadom, teško je zamisliti Rusiju da prolazi kroz dubinske reforme čak i u zamenu za smanjenje sankcija.

To je prvenstveno zbog ogromnog uticaja koji imaju njene bezbednosne i obaveštajne službe. U svojoj srži, Rusija više funkcioniše kao služba bezbednosti sa pridruženom državom.

Država je, uostalom, u velikoj meri sastavljena od takozvanih silovika, snaga bezbednosti, čije članstvo neki procenjuju na pet miliona.

U međuvremenu, rusko društvo je, kako je primetio Aleksij Danilov, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine, okoštalo. Putinova smrt nije dovoljna da dođe do promena u Rusiji.

„Biće potrebne godine. Prvo i najvažnije, Rusi moraju da počnu da vole ljude“.

Ukrajinci, koji su prošli kroz tri revolucije na svom 30-godišnjem putu ka demokratiji, vrlo dobro znaju šta je potrebno da se izgradi i zaštiti demokratski sistem. Potreba za promenama mentaliteta, institucionalnim reformama i ljudskom hrabrošću je ogromna.

Ideja da bi mogao postojati lak proces pretvaranja Putinove sada fašističke Rusije u zapadnog saveznika koji poštuje ljudska prava i oslobađa političke zatvorenike je zabluda.

Rusija nastavlja da neguje svoje globalne ambicije moći i, iako sada nije u stanju da ih ispuni, nastaviće da pokušava.

Izveštaj Nemačkog saveta za spoljne poslove predviđa da će Rusija biti spremna da napadne NATO u roku od šest do deset godina nakon mogućeg ukrajinskog poraza.

U savezu sa Kinom i Iranom, Rusija nastoji da postane ponosni lider neslobodnog sveta.

Kao Ukrajinka koja više voli da ima civilizovane i miroljubive komšije, želela bih da se snovi novih ruskih disidenata ostvare. Ali kao Ukrajinka koja ima iskustva u razvoju demokratije, bojim se da će većina ostariti u egzilu sanjajući o domovini koja ih nikada nije ni želela.

To ne znači da treba da prestanu da sanjaju o viziji sadržanoj u Čehovljevom ujka Vanji: „Naći ćemo mir. Čućemo anđele, videćemo nebo koje blista od dijamanata“.

Jednostavno neće doći uskoro“, zaključuje Davlikanova.