„Putin se kladi na izolaciju Rusije, Zapad na zamrzavanje sukoba“: Analiza ruske novinarke Julije Latinine o ishodu rata u Ukrajini

Ispostavilo se da Ukrajinci ne znaju da se bore. Oni napreduju u grupama od 10-30 ljudi koji nemaju veze jedni sa drugima, umesto da napreduju, kako su ih učili instruktori Bundesvera, u velikim motorizovanim grupama.

Evo preporuka: napadački tenkovi na minska polja pod paljbom ruskih napadačkih helikoptera Ka-52 i bez vazdušnog pokrića.

I posle nekoliko takvih ofanziva, Ukrajini neće ostati vojska, a na to će biti moguće izvršiti pritisak primirjem.

Članak u Bildu pripada prilično karakterističnom tipu članaka koji se nedavno pojavio. Drugi primer je članak u Vašington postu, koji je izašao odmah posle samita NATO u Viljnusu i sadržao (uz pominjanje šest zvaničnika Bele kuće) priču o tome kako je Bela kuća bila nezadovoljna tvitom ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog.

Drugi primer su čuvene reči britanskog ministra odbrane da on „nije kompanija Amazon“ i da bi voleo da čuje više reči zahvalnosti od Ukrajine za obezbeđeno oružje.

Ponašanje Zelenskog nema nikakve veze sa tim.

Sve ovo je deo očigledne kampanje Zapada da natera Ukrajinu na mir. S jedne strane, da ne damo svo neophodno oružje. Sa druge strane, obećati prijem u NATO po okončanju rata. Treće, objasniti javnosti da je Ukrajina kriva. I ne znaju kako da napadaju Zelenski se ponaša nepristojno.

Tu želju saveznika jasno su zarobili Putin i njegova pratnja, koji su momentalno podigli ulog. Počeli su da pričaju o opštoj mobilizaciji i kampanji protiv Poljske, a istovremeno su počeli da granatiraju Odesu.

Ili uništiti celu ukrajinsku trgovinu žita, ili naterati Ukrajinu da prebaci sistem protivraketne odbrane Patriot koji štiti Kijev i Odesu. Ako ga prebace, zaziraće u Kijevu.

Štaviše, Putin ima problema na domaćem frontu. Prigožinova pobuna je pokazala da Putinova moć visi o koncu, koji dve stotine tenkova može da preseče. I hapšenje Igora Girkina-Strelkova, koji je trebalo da ojača ovu vlast, pokazalo je da niko ne podržava zigometove.

Putinovo ponašanje očigledno podiže ulog uoči nove runde političke trgovine. „Ali šta ćete mi dati da Vagner ne napadne Poljsku?“ (spojler: ništa. Neka napadne. Ovaj pohod će ući u Ginisovu knjigu kao najkraći u istoriji čovečanstva. Trajaće četiri minuta pre dolaska poljskog F-16).

Međutim, kakva je verovatnoća da će strane potpisati primirje u doglednoj budućnosti?

Sa moje tačke gledišta, to je zanemarljivo, ali verovatnoća zamrzavanja konflikta je, naprotiv, velika.

Putina to uopšte ne zanima. Takav (hipotetički) ugovor će pokrenuti proces normalizacije odnosa Rusije sa spoljnim svetom, obnoviti ekonomske veze i pokrenuti pitanje plaćanja reparacija.

Ali kome pada na pamet da Putin želi da obnovi ekonomske veze sa Zapadom?

Naprotiv. Hoće da ih odseče. Sve Putinove akcije u proteklih 10-15 godina možemo smatrati specijalnom operacijom izgradnje nove „gvozdene zavese“ oko Rusije. Samo, prema Putinu, „gvozdenu zavesu“ je trebalo podići sa „druge“ strane.

Sve Putinove nestašluke — trovanje Litvinjenka, trovanje Skripalja, rusko-gruzijski rat, aneksija Krima, Donbasa, pokušaj mešanja u američke izbore itd, da ne spominjemo sam rat — mogu biti posmatrani kao ciljana kampanja za uvođenje sankcija protiv sebe.

Putin je čekao da Zapad izdrži i podnese zahtev za razvod. Samo što je Zapad ispao slab, i do 2022. je izdržao mnogo više zloupotreba nego što je Putin očekivao.

Šta je Putinov cilj? Vrlo jednostavno. Iranizacija Rusije ili, ako hoćete, pretvaranje u Severnu Koreju. Dobijanje apsolutne moći. Povratak u Rusiju prestonice činovnika i oligarha.

Dedolarizacija ruske privrede. Kidanje ekonomskih veza sa SAD i Evropom i njihovo izgrađivanje sa brzorastućim zemljama trećeg sveta: Kinom, Indijom, Indonezijom, koje u savremenom svetu olakšavaju opstanak bez pomoći Zapada.

Instalacija u Rusiji nove totalitarne ideologije, otpisane od bliskoistočnog islamizma. Da, živimo u blatu, ali smo duhovni. Niko nas ne poštuje, ali imamo veliku istoriju. Mi težimo miru, a svi koji klevetaju da smo u ratu biće streljani za ništa.

Nekadašnje totalitarne ideologije – komunizam i fašizam – bile su ideologije pobednika. Pretpostavljali su pobedu svojih nosilaca nad ostatkom sveta.

Ova ideologija je ideologija gubitnika. Omogućava vam da sedite do ušiju u govnima i da se osećate uvređeno. Za razliku od komunizma i fašizma, on može postojati u nedogled kao primitivni komunalni sistem.

Pogrešno je misliti da je Putin želeo Ukrajinu.

Još jednom, Putin ne mora da potpisuje papir koji legitimiše njegova preuzimanja. Naprotiv, potreban mu je stalni izgovor za raspirivanje histerije kod kuće i mržnje prema Rusima u inostranstvu. Što je teže Rusima van Rusije — sa vizama, sa bankama, sa kolektivnom krivicom — to bolje za Putina.

Može li Ukrajina potpisati primirje? Ne sada. Ukrajina je demokratska država i njeni političari će pratiti javno mnjenje kako bi ostali na vlasti. Sada je javno mnjenje u Ukrajini kategorički protiv bilo kakvog primirja koje ostavlja čak i deo ukrajinske teritorije u Putinovim rukama.

Evropa takođe ima razloga da traži upravo zamrzavanje sukoba. Ukrajina je odličan izvor obrazovanih, vrednih, evropskih emigranta koji su spremni da rade u ekonomijama svojih zemalja domaćina i koji su potpuno integrisani u drugu, ako ne i prvu generaciju.

To je bio glavni razlog zašto je kancelarka Merkel bila snažno zainteresovana za integraciju Ukrajine u Evropsku uniju. Nema dovoljno radnika.

Sada u Evropi ima samo šest miliona registrovanih ukrajinskih izbeglica. Neće se svi vratiti, mnogi će ostati, povući očeve i muževe. Što se rat duže odugovlači (čak i zamrznut), Ukrajina će se prazniti, Ukrajinci će se više polonizovati i germanizovati.

Da li je Kina zainteresovana za pravno primirje? Takođe ne. Dok je Putin u ratu, on skreće pažnju SAD na sebe i postaje sve zavisniji od Kine. Isto se može reći i za Tursku. Putinov rat je omogućio Erdoganu da od regionalnog lidera postane globalni posrednik.

Jedino što je ostalo su SAD. Ali one su daleko i zadubljeni u unutrašnje probleme. Nije ih briga da li je mir ili mraz. Ne pucajte – i u redu. I jedno i drugo se može prodati biraču, tim pre što američki glasač nije mnogo zainteresovan za spoljnu politiku.

Dakle, svi glavni politički igrači, a pre svega inicijator rata, Putin, nisu zainteresovani za okončanje, već za zamrzavanje sukoba.

Sada nisu pedesete, a Putin nije Staljin. Ukrajina ne uspeva da ubedi saveznike da štiti Evropu od novih hordi sa istoka. Na početku rata, kada se Putinova vojska smatrala „drugom armijom sveta“ i kada su mislili da će Kijev pasti za tri dana, ovaj narativ se još mogao prodati, sada nije. Saveznici suviše dobro vide da je Putinova vojska preslaba da bi ugrozila bilo koga osim Ukrajine.

Zahvaljujući slabosti Putinove vojske, ovaj rat se iz svetske afere pretvara u rat između Ukrajine i Rusije, a u 21. veku Zapad dobro zna da civilizovana država u principu ne može da pobedi uvlačenjem u rat.

Rat u 21. veku, za razliku od 12. veka, očigledno je neisplativ. Ovo više nije stvar kraljeva i glavara. Ovo je sudbina bradatih vojskovođa i ludih diktatora.

Najverovatniji scenario za sada je zamrzavanje konflikta, bez mira, bez rata, a puštanje vojske u rovove, pretvaranje regiona u spaljenu ničiju zemlju gde nije moguća nikakva razvijena ekonomija, već mržnja i horde međunarodnih birokrata, koji se hrane rešavanjem sukoba (a ako stavite međunarodnog birokratu da reši sukob, onda će on postati večan), koncentracioni logor na mestu Rusije, egzodus stanovništva iz Ukrajine, SAD, koja se bolno trgne na pomen krvarenja i naraslog čira.

Iskreno govoreći, samo jedna stvar može da promeni ovaj scenario.

Ako ova ili ona grupa ruskih bezbednosnih zvaničnika ili vojske, koji vide u kakav ambis Putin vodi Rusiju i plaše se za sopstvenu decu i sopstvenu imovinu, stave tačku na Putina. Moguće je da mi nešto ne znamo, a SAD već pregovaraju sa takvim grupama.