Putin se plaši interneta: Kako ućutkati vesti o ruskim neuspesima u Ukrajini

Naredba je izazvala uznemirujuće pitanje: da li je Kremlj odsekao Rusiju od globalnog interneta?

Od početka svog prvog predsedničkog mandata 2000. Vladimir Putin je opsednut kontrolom ruskog informacionog prostora, ukazuju ruski istraživački novinari Irina Borogan i Andrej Soldatov u zajedničkoj analizi za cepa.org.

Ruske vlasti su, podsetimo, stavile Soldatova, jednog od vodećih nezavisnih istraživačkih novinara i stručnjaka za bezbednosne službe, na saveznu poternicu. On je početkom ove nedelje saznao da je protiv njega pokrenut krivični postupak nakon što su ga dve ruske banke obavestile da su mu računi blokirani i on se potom našao u saveznoj bazi podataka za poternicu. Iako je slučaj otvoren 17. marta, nije dobio nikakvo zvanično obaveštenje.

Uprkos svom nepoverenju, Putin je u početku, tvrde autori u svojoj analizi, dozvolio da se ruski veb razvija bez kontrole vlade. Zato što je potcenio njegovu moć.

Ruska cenzura se u početku fokusirala na gušenje tradicionalnih medija, najviše televizije. Kremlj se “probudio” na ovaj izazov tek 2011. kada su u Moskvi izbili masovni protesti protiv rezultata izbora za Državnu dumu 4. decembra. Rusi su uz pomoć društvenih medija organizovali proteste. Vlasti su odgovorile instaliranjem internet filtriranja.

Razbili su blogere i platforme.  Ovaj početni obračun pokazao se neefikasnim. Rusi su nastavili da se prijavljuju na društvene mreže, posebno na globalne platforme, dele i šire necenzurisane informacije.

Kao odgovor, Kremlj je počeo da radi na novom sistemu kontrole. Vladini cenzori su identifikovali šest izazova:

1. Najveća pretnja narativu Kremlja ne dolazi iz inostranstva, već iz Rusije.
2. Obični Rusi koji su svedoci nečega izuzetnog i objavljuju to na internetu opasniji su od aktivista.
3. Rusi više vole globalne aplikacije nego lokalne.
4. Video je onlajn sadržaj koji će najverovatnije izazvati masovne proteste.
5. Decentralizovani Internet dozvoljava događaje ne samo u Moskvi ili Sankt Petersburgu, ali sa bilo kog mesta u ogromnoj zemlji da se objavi i promoviše.
6. Ruske telekom kompanije nisu voljne da podignu račun za cenzuru i alate za nadzor.

Ruske bezbednosne službe su insistirale da je internet opasna ruka Zapada. Poslednje tri godine Putin je izgradio novu gvozdenu zavesu. On to naziva suverenim internetom. Kontrolni centar u Moskvi sada kontroliše ruski internet saobraćaj. Povezan je sa provajderima Internet usluga (ISP) preko posebno dizajnirane opreme za filtriranje.

Cilj je da se izoluju određeni delovi mreže, odseku čitavi regioni u slučaju protesta i uspori ili suzbije saobraćaj sa određene platforme ili veb stranice. Kremlj je primorao ruske korisnike interneta da pređu sa globalnih aplikacija na one ruske proizvodnje, pod nadzorom ruskih bezbednosnih službi.

Godinu dana pre februarske invazije na Ukrajinu, Putin je aktivirao ovaj suvereni internet. Njegova prva meta bio je Tviter. Pristup platformi društvenih medija je usporen. Desetine VPN usluga koje su mogle da zaobiđu zvanične kontrole su blokirane.

Invazija Ukrajine predstavlja najveći izazov za suvereni internet. Umesto sporadičnog blokiranja i odlaganja, Kremlj sada zahteva potpuni monopol nad informacijama. Putinov suvereni internet više nije samo odbrambeni mehanizam.

To je takođe ofanzivni mehanizam koji ima za cilj da ućutka ruske nezavisne medije i blokira globalne platforme kao što su Tviter i Fejsbuk. Retorika Kremlja o odbrani ruskog internet suvereniteta pokazala se kao dimna zavesa za plan da se ućutka neslaganje.

Uspeh je daleko od zagarantovanog. Ukrajinski aktivisti su napali veb stranice ruske vlade kada je njihova zemlja napadnuta. Putinov veb-sajt Kremlin.ru je isključen.  Ukrajinska sajber ofanziva je podstakla Černenkovo hitno naređenje federalnim agencijama da pređu na ruske servere.

Unutar Rusije, internet je i dalje aktivan a vesti o ruskim neuspesima u Ukrajini postaju sve opasnije za Putina. Kao odgovor, Kremlj je pribegao tradicionalnoj cenzuri i represiji. Blokirao je nezavisne medije, zatvorio radio stanice i naterao više od 150 novinara da pobegnu.

Fejsbuk, Instagram i Tviter su zabranjeni. Novi zakon kažnjava nezavisno izveštavanje o ratu do 15 godina zatvora; termin “rat” i pozivi na “mir” su zabranjeni.

Ruski Internet nije uvek bio podvrgnut oštroj vladinoj cenzuri. U avgustu 1991. ruski internet u povoju je pomogao da se Zapadu proširi poruka da puč predvođen KGB-om nije uspeo da potisne želju za demokratskim promenama. Malo Rusa se u to vreme oslanjalo na internet za vesti, što bi moglo da objasni zašto ga je vlada u početku ignorisala.

Tokom dve decenije, internet u Rusiji se razvijao bez kontrole vlade. Za razliku od Kine, gde je cenzura bila deo nacionalne internet infrastrukture, Putinova Rusija nije izgradila veliki zaštitni zid. Umesto toga, pokušala je da zaustavi korak po korak, sa mešovitim uspehom.

Bivši generali KGB-a sa sumnjom su posmatrali uspon interneta, verujući da je to pretnja po nacionalnu bezbednost Rusije. Zakleli su se da će to onemogućiti. Njihov vođa bio je Vladislav Šerstjuk, karijerni oficir KGB-a. Godine 1998. postao je direktor FAPSI-ja, odeljenja obaveštajne službe zadužene za špijuniranje stranih komunikacija i zaštitu najosetljivijih vladinih mreža.

Sledeće godine Putin je unapredio Šerstjuka u moćni Savet bezbednosti, gde je nadgledao odeljenje za informatičku bezbednost.

Godine 2000. Šerstjukov tim je izradio “Doktrinu bezbednosti informacija Ruske Federacije“, plan za budućnost ruskog interneta.

Ova doktrina odražava način razmišljanja KGB-a: slobodan protok informacija, koji dolazi sa Zapada, predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost Rusije.

Pretnje su se kretale od “devalvacije duhovnih vrednosti“ do “smanjenja duhovnog, moralnog i stvaralačkog potencijala ruskog stanovništva“, kao i od “manipulisanja informacijama (dezinformacija, prikrivanje ili lažno predstavljanje)”.

Ruski sudovi su 2007. počeli da zahtevaju od ISP-a da prekinu pristup zabranjenim sajtovima, koji su označeni kao ekstremistički. Ipak, naredbe su bile daleko od sistematskih. Veb lokacije blokirane u jednom regionu ostale su dostupne u drugim.

Internet je igrao ključnu ulogu u protestima 2011. i 2012. Desetine hiljada Rusa izašlo je na ulice. Nijedna politička partija ili pokret nije režirao ove proteste. Protesti su organizovani putem društvenih medija – Fejsbuka ili VKontakte, ruske verzije Fejsbuka.

Putin je bio ogorčen. Mesec dana nakon što je preuzeo dužnost za treći predsednički mandat, u proleće 2012. Duma je donela zakon koji je postao osnova za prvi nacionalni sistem internet filtriranja. Uspostavio je jedinstveni registar nelegalnih veb stranica. Nekoliko vladinih agencija dobilo je ovlašćenje da odrede lokacije koje će biti zabranjene.

Roskomnadzor, ruska agencija za nadzor informacionih tehnologija, komunikacija i masovnih medija, počela je stavljanjem na crnu listu sajtova sa sadržajem koji uključuje samoubistva, drogu, dečju pornografiju i ekstremizam. Njegova definicija ekstremizma ostala je nejasna.

Uključuje bilo koju vrstu informacija kritične prema Kremlju, uključujući “propagandu separatizma“, onlajn kazina, kriptovalute, pa čak i sajtove koji su prodavali lažne univerzitetske diplome.

Prema novim pravilima, ruski ISP-ovi i mobilni operateri morali su da svakodnevno proveravaju crnu listu i blokiraju zabranjene materijale. Ubrzo su desetine hiljada veb-sajtova zabranjene.

Ipak, sistem za filtriranje nije uspeo. Hiljade sajtova je greškom blokirano. Rusima je lako pristupiti zabranjenim veb lokacijama koristeći jednostavne alate za zaobilaženje kao što su Tor ili virtuelna privatna mreža (VPN).

Iako je Roskomnadzor prekinuo pristup hiljadama veb lokacija, nije zabranio popularne medije. VKontakte i Fejsbuk postali su javni prostor koji su Rusi koristili za diskusiju o politici i deljenje vesti.

To se promenilo u martu 2014. nakon ruske aneksije Krima. Roskomnadzor je blokirao tri važna nezavisna medija – ej.ru, grani.ru i kasparov.ru. Zabranio je blog Alekseja Navaljnog, vodećeg opozicionog političara.

Putin je shvatio da društveni mediji predstavljaju najveći izazov za narativ Kremlja. U proleće 2014. ruska vlada je preuzela kontrolu nad VKontakte. To je primoralo osnivača kompanije, Pavela Durova, da ode u izgnanstvo i zamenilo ga kremaljskim marendom.

Nije sve funkcionisalo kako je planirano. Tokom ruskog rata u Ukrajini 2014. ruski vojnici, ponosni na svoju vojnu misiju u susednoj zemlji, počeli su da postavljaju fotografije na VKontakte. Ruske vlasti su nastavile da poriču rusko vojno učešće u ratu, ali nisu uspele da zaustave protok informacija mladih vojnika.

Rusko vojno prisustvo u Ukrajini bilo je izloženo svetu, zajedno sa imenima vojnika, njihovom vojnom pripadnošću i tačnom lokacijom.

U proleće 2015. ruske vlasti su sprovele test da vide da li je moguće isključiti ruski internet iz veće globalne mreže. Pokušaj nije uspeo.

Cenzura nije bila jedini cilj Kremlja. Vlasti su takođe želele da poboljšaju svoju sposobnost špijuniranja ruskih korisnika.

Gugl, Tviter, Fejsbuk i druge globalne platforme su morale da izmeste svoje servere unutar Rusije i čuvaju podatke svojih ruskih korisnika u zemlji počev od septembra 2015.

Zapadne kompanije su se bunile. Uspeli su da pronađu rešenja da sabotiraju naredbu, plaćajući kazne kada je to bilo potrebno.

Kremlj je 2016. zabranio Linkedin nakon što platforma nije ispunila zahteve za lokalno skladištenje podataka.

Međutim, iz neobjašnjivih razloga, uzdržala se od stavljanja Fejsbuka na crnu listu ili Tvitter. Da li su bili previše popularni? Da li su privatno napravili ustupke vladi?

Naredne godine, u novembru 2017, Savet bezbednosti je naložio Ministarstvu digitalnog razvoja, komunikacija i masovnih medija da podnese “predloge za stvaranje i implementaciju državnog informacionog sistema kako bi se obezbedio integritet, stabilnost i bezbednost ruskog segmenta Interneta, kao i zamenski root serveri za nazive nacionalnih domena najvišeg nivoa.”

Savet bezbednosti je upozorio: “Ozbiljnu pretnju bezbednosti Ruske Federacije predstavljaju povećane sposobnosti zapadnih zemalja da izvode ofanzivne operacije u informacionom prostoru i spremnost da ih koriste”.

U julu 2018. stupio je na snagu novi represivni zakon, takozvani zakon Jarovoja (nazvan po poslanici Irini Jarovoj). Od telekomunikacionih i internet operatera je zahtevano da sačuvaju podatke svojih korisnika, uključujući telefonske razgovore, tekstualne poruke, fotografije i video zapise, i da informacije stave na raspolaganje obaveštajnoj službi FSB.

Većina ruskih operatera se povinovala, iako su troškovi usklađenosti izazvali određeni otpor – operateri su bili primorani da plate za ugradnju skupe opreme.

Uprkos Putinovim naporima, postalo je jasno da je ruski sistem za filtriranje interneta neefikasan. Osnovni alati za zaobilaženje i dalje omogućavaju pristup blokiranim informacijama. Kremlj je shvatio da treba da preduzme oštrije akcije.

Zvanično, Savet bezbednosti je imao za cilj da ruski internet učini održivim i samodovoljnim. U stvari, Kremlj je želeo da izgradi efikasan sistem kontrole. Kremlj je identifikovao šest izazova koje treba prevazići:

1. Najveća pretnja narativu Kremlja ne dolazi iz inostranstva, već iz Rusije.

Tokom Hladnog rata, Kremlj je smatrao najopasniji sadržaj koji dolazi iz zapadnih medija. Ovaj sadržaj se mogao naći na internetu, ali su Rusi preferirali domaći sadržaj.

Dokumentarni filmovi o korupciji u Kremlju opozicionog lidera Navaljnog privukli su rekordnu publiku na Jutjubu.

Navaljnijev Jutjub video o navodnoj korupciji ruskog premijera Dmitrija Medvedeva pregledan je više od 22 miliona puta. Ovi video snimci su popularniji od sadržaja koji su kreirali Radio Slobodna Evropa/Radio Liberti, Glas Amerike ili Bi-Bi-Si. Kremlj je od 2012. vršio pritisak i na lokalne i na zapadne tehnološke kompanije da uklone opozicioni sadržaj koji je kritičan prema ruskim vlastima.

2. Obični Rusi koji su svedoci nečega izvanrednog i objavljuju to na internetu opasniji su od aktivista.

Kada obični ljudi budu svedoci prirodne katastrofe, tehničke katastrofe ili policijske brutalnosti i podele dokaze putem video zapisa ili fotografija objave postaju viralne. Informacije se šire prebrzo da bi sistem cenzure mogao da odgovori.

Na primer, u avgustu 2018. većinsko muslimanski region Ingušetije doživeo je masovne proteste zbog sporazuma o razmeni granica sa susednom Čečenijom koji podržava Kremlj. Šarene snimke demonstranata, od kojih su neki na konjima, podelile su hiljade.

Kremlj je 2019. počeo da uspostavlja moskovski kontrolni centar, dajući mu mogućnost da nadgleda pristup celom ruskom Internetu.

3. Rusi više vole globalne aplikacije nego lokalne.

Cenzori shvataju da aktivisti koriste aplikacije kao što je Signal ili softver kao što je Tor da prikriju svoju komunikaciju, ali obični Rusi zavise od mejnstrim potrošačkih aplikacija kao što su WhatsApp, Viber, Telegram i TikTok.

Kremlj je imao za cilj da prebaci oslanjanje na zapadne aplikacije na lokalne koje bi službe bezbednosti mogle da kontrolišu i potiskuju. Strategija je bila da se obeshrabri korišćenje stranih aplikacija koje se ne mogu kontrolisati i da se ruski građani preusmere na domaće.

4. Video je onlajn sadržaj koji će najverovatnije izazvati masovne proteste

Eksplozivni uspon Jutjuba i TikToka iznenadio je ruske vlasti. Godine 2017, Navaljnijev dokumentarni film o korupciji Medvedeva podstakao je ruske Jutjubere da šire video snimke koji pokazuju brutalnost policije prema antivladinim demonstrantima. Ruski školarci snimili su svoje nastavnike kako besne zbog državnih neprijatelja i postavili video snimke.

Kremlj je usredsredio napore na cenzuru na video postove, podnoseći brojne žalbe Jutjubu na video snimke Navaljnog i hapseći ga.

5. Decentralizovani Internet omogućava objavljivanje i promociju događaja ne samo u Moskvi ili Sankt Peterburgu, već sa bilo kog mesta u ogromnoj zemlji.

U avgustu 2018. u Ingušetiji su porasle tenzije zbog sporazuma o razmeni granica sa Čečenijom koji podržava Kremlj. Na dan potpisivanja sporazuma, oko 100 ljudi okupilo se na protestu u glavnom gradu Inguša, Magasu.

Internet u Ingušetiji je prekinut. Vlasti su obustavile striming uživo. U narednim nedeljama, Inguši su nastavili da izlaze na ulice da protestuju, a FSB je izvršio gašenje interneta.

Uprkos ovim naporima, informacije o protestima su i dalje curele. Novi, pojačani sistem cenzure interneta uveden je 2019, godinu dana nakon protesta u Ingušetiji.

Ovaj novi sistem, kontrolisan preko jednog centra u Moskvi, izgrađen je da isključi internet u čitavim regionima, omogućavajući Kremlju da deluje bez potrebe da se oslanja na regionalne organe za sprovođenje zakona.

6. Ruske telekom kompanije nisu voljne da podignu račun za cenzuru i alate za nadzor.

Počevši od 1990-ih, ruske telekom kompanije su morale da kupe i ažuriraju opremu za onlajn nadzor. Od 2018. nakon primene takozvanog „zakona Jarovaja“, ruski telekomunikacioni operateri su bili u obavezi da čuvaju kompletne podatke svih korisnika šest meseci, a njihove metapodatke tri godine.

Telekom kompanije su protestovale. Ponekad je njihov otpor postao javan – zvaničnici kompanije su izražavali svoju zabrinutost na konferencijama i novinarima. U većini slučajeva otpor je zataškan.

Kompanije su pokušale da pronađu način da zaobiđu zakon Jarovaja, na primer, iznajmljivanjem opreme za nadzor od velikih operatera umesto da je kupuju, po potrebi. Ovaj otpor je potkopao efikasnost ruskog nadzora i filtriranja širom zemlje.

Kremljski cenzori su shvatili da treba da plate kompanijama da instaliraju cenzuru i alate za nadzor. Počeli su da obezbeđuju ISP-ovima specijalnu opremu koja je vladi omogućila da suzbije i preusmeri saobraćaj na kontrolni centar u Moskvi.

Suvereni internet je izgrađen u narednih nekoliko godina, pre odluke Rusije da izvrši invaziju na Ukrajinu u februaru 2022.

U Moskvi je internet regulator Roskomnadzor uspostavio centralnu kontrolnu kancelariju na Derbenevskoj nasipu broj 7 u renoviranoj zgradi od crvene cigle iz 19. veka. Nazvan Centar za praćenje i kontrolu javnih komunikacionih mreža, broji 70 zaposlenih. Direktor je postao Sergej Hutorcev, bivši službenik ruskih službi bezbednosti.

Roskomnadzor je zahtevao od ISP-a da instaliraju filtere. ISP-ovi su blokirali zabranjene veb lokacije. Ruska organizacija zamenila je internet registratore, preuzimajući kontrolu nad internet registratorom i kontrolisajući ko može da hostuje veb lokaciju.

Ruski sistem imena domena (NSDI) preuzeo je funkcije globalnog DNS-a (Domain Name Sistem). Ruski ISP-ovi su obavezni da obezbede podatke o prekograničnom prenosu podataka i tačkama za razmenu Interneta.

Strana tehnologija je pomogla u izgradnji sistema. Roskomnadzorov centar za praćenje oslanja se na 30 servera koje je isporučio Lenovo u kineskom vlasništvu i još 30 od američke kompanije Super Micro Computer Corp.

Roskomnadzor je širom zemlje pružao ruskim ISP-ovima duboku inspekciju paketa — napredni metod ispitivanja i upravljanja mrežnim saobraćajem — koji je obezbedio izraelska firma Silicom Ltd.

Izraelska firma je prodala uređaje RDP.ru, deo Rostelekoma, koji je, po nalogu centra za cenzuru Roskomnadzora, distribuirao tehnologiju.

Većina digitalnih inspekcijskih alata gleda „zaglavlja“ na paketu podataka – kuda ide i odakle dolazi. Intrusive Deep Packet Inspection, zapadna tehnologija, filtrira celokupni internet saobraćaj. Omogućava mrežnim provajderima da zavire u digitalne pakete poruke, čitajući detalje kao što su veb lokacija koju korisnik posećuje ili sadržaj nešifrovanih poruka.

“Otvarate kovertu, umesto da samo čitate adresu na pismu“, objašnjava inženjer koji se bavi inspekcijom dubokog paketa.

Centar za cenzuru Roskomnadzora ne samo da prati saobraćaj, već i potiskuje čitave veb stranice u određenom regionu ili u celoj zemlji.

Od početka 2021. Roskomnadzor je zahtevao da ISP-ovi pređu na NIPP sa globalnog sistema internet domena. Na kraju 2021. NIPP je kontrolisao 73 odsto ukupnog internet saobraćaja i 100 odsto saobraćaja mobilnih telefona u zemlji.

U junu 2021. Roskomnadzor je počeo da blokira VPN usluge koje zaobilaze lokalna ograničenja. Opera VPN, glavna usluga, prestala je da radi, a kompanija je prestala da pruža usluge u Rusiji. U narednim mesecima, Roskomnadzor je blokirao šest dodatnih VPN usluga.

Roskomnadzor je takođe prešao na suzbijanje Tor — softvera za šifrovanje koji omogućava korisnicima da zaobiđu lokalno nametnuta veb ograničenja i čuva privatne pretrage.

Oko 300.000 ljudi, ili oko 15 procenata Tor korisnika širom sveta, su Rusi.

Roskomnadzor je najavio svoje planove da blokira Tor u izjavi o „uvođenju centralizovanog upravljanja u vezi sa sredstvima zaobilaženja zakonom zabranjenih ograničenja informacija“.

Za ruske cenzore Tor predstavlja moćan simbol. Dok je većina tehnologija dizajniranih da izbegnu cenzuru komercijalni alati, Tor je bio politički projekat, razvijen sredinom 1990-ih u Laboratoriji za istraživanje mornarice SAD.

Sredinom 2000-ih, američka vojska je objavila Torov kod, a nevladina organizacija Electronic Frontier Foundation finansirala je programere Tora da nastave projekat. Kremlj je doživljavao Tor kao tehnologiju koju su razvile i održavale demokratske zemlje za pomoć aktivistima.

Kremlj je doživljavao Tor kao tehnologiju koju su razvile i održavale demokratske zemlje za pomoć aktivistima.

Tor je dugo izgledao nepobediv, čak i u Rusiji. Još 2014. Moskva je ponudila 3,9 miliona rubalja (86.000 dolara) za istraživanje o razbijanju ovog softvera. Napor je propao. Ali inspekcija dubokih paketa je savladala većinu Torovih ogromnih odbrana. Sa novom ruskom gvozdenom zavesom postavljena je pozornica za obračun sa tehnološkim titanima Silicijumske doline.

Rat Rusije protiv Silicijumske doline

Gugl je 2009. rešio da želi da postane pretraživač broj jedan u Rusiji. U to vreme, lokalna tehnološka zvezda Yandex je dominirala tržištem pretraživača.

Ako bi Gugl poboljšao svoju rusku ponudu, zaključio je da bi Yandex mogao biti pobeđen. Gugl je angažovao ruske inženjere. Dodao je lokalni sadržaj. Potpisao je ugovor sa lokalnom društvenom mrežom Mail.ru.

Napor se pokazao neuspešnim. Pod političkim pritiskom, partnerstvo Mail.ru se raspalo.

Guglovim menadžerima je ubrzo postalo jasno da bi ono moglo da ostane relevantno broj dva na ruskom tržištu pretraživača, ali da mu nikada neće biti dozvoljeno da postane broj jedan.

Pored slanja ruskih trupa u Ukrajinu 2014, Kremlj je pokrenuo ofanzivu na platforme Silicijumske doline. Portparol Roskomnadzora, Maksim Ksenzov, napao je 16. maja 2014. Tviter u intervjuu za Izvestiju, najveće prokremaljske dnevne novine.

„Možemo sutra da blokiramo Tviter ili Fejsbuk u Rusiji“, rekao je Ksenzov. „Biće potrebno nekoliko minuta. Ne vidimo ovo kao veliki rizik.”

Ipak, Roskomnadzor je odustao. Medvedev, ruski premijer, protivio se potpunom gašenju Tvitera. Pored toga, obični Rusi nisu želeli da izgube pristup zapadnim platformama, a ruski lideri su se verovatno plašili domaće reakcije. Umesto toga, počevši od 2014. Kremlj je eksperimentisao sa nekoliko taktika sa ciljem da primora globalne platforme na saradnju.

Duma je 4. jula 2014. usvojila zakon o zabrani čuvanja ruskih ličnih podataka bilo gde osim u Rusiji. Globalne platforme su morale da izmeste svoje servere u Rusiju do 1. septembra 2015. Gugl, Tviter i Fejsbuk su poslali predstavnike u Moskvu. Iako su detalji njihovih razgovora držani u tajnosti, sva trojica su tiho sabotirali zakon.

Ruski sudovi su izricali novčane kazne za nepoštovanje, ali one su bile premale da bi nametnule promenu.

Kremlj je stalno povećavao pritisak. Od tri platforme, Gugl je osetio najviše bola. Evgenij Prigožin, biznismen blizak Kremlju, angažovao je službenike privatnog obezbeđenja da špijuniraju Marinu Žunič, Guglovu rusku direktorku za odnose sa vladom.

Antimonopolski slučaj bio je usmeren na operativni sistem za mobilne telefone Android u vlasništvu Gugla, koji je dominirao ruskim tržištem. Rešen je tek nakon što je Gugl pristao da dozvoli Yandex- u da zameni svoj pretraživač na svim ruskim mobilnim uređajima.

Tviter je bio sledeći. U martu 2021. Roskomnadzor je usporio saobraćaj na platformi društvenih medija. Zahtevalo je da Tviter ukloni sadržaj koji je Kremlj smatrao „štetnim“, posebno postove u kojima se deca pozivaju da učestvuju u pro-Navaljnijevim demonstracijama.

Usporavanje je uticalo na svaki ruski mobilni telefon i polovinu laptopova i tableta.

Operacija je bila daleko od hirurške. Pored Tvitera, Roskomnadzor je slučajno ugasio veb stranicu Kremlja, kao i druge vladine sajtove.

Zapadne platforme su nastavile da pružaju otpor. Gugl je, na primer, odbio da izbriše video snimke koje je Navaljni postavio na Jutjub. Kremlj je odgovorio povećanjem kazni, nametnuvši ukupno 127 miliona dolara Fejsbuku i Alfabetu zbog prkošenja cenzorima 2021.

Pod takvim pritiskom, otpor zapadnih tehnologija se srušio. Kada je Tviter-ov saobraćaj usporen 2021. on je prihvatio zahteve za uklanjanje „nezakonitog sadržaja“. Roskomnadzor je objavio da je Tviter prihvatio 91 odsto njegovih zahteva za uklanjanje.

Silicijumska dolina je shvatila usporavanje Tvitera kao znak da se ruske vlasti više ne plaše domaće reakcije zbog blokiranja zapadnih sajtova.

Apple je isključio svoju uslugu Private Relay, dizajniranu da šifrira sav saobraćaj koji napušta korisnikov uređaj, kao što je iPhone ili iPad, tako da se ne može pročitati ako ga presretne. Apple je već isključio uslugu u autoritarnim zemljama kao što je Saudijska Arabija. Sada je došao red na Rusiju.

Dok je pojačavao svoje napade na strane platforme, Roskomnadzor je promovisao lokalne ruske zamene. Ruska tehnološka industrija je jedan od najbrže rastućih sektora u zemlji, koji ima koristi od jedne od najvećih svetskih inženjerskih zajednica.

Da bi pomogli lokalnim tehnološkim firmama, zakonodavci su zahtevali pre-instalaciju mnogih ruskih aplikacija, počevši od 2019.-potez koji je očigledno inspirisan sličnim kineskim politikama.

Yandex i Mail.ru poseduju većinu aplikacija potrebnih Kremlju. To uključuje pretraživač, uslugu računarstva u oblaku, aplikaciju za mape, pretraživač, instant messenger i dve društvene mreže.

Cilj je bio jednostavan: kada su Rusi bili svedoci nečega izuzetnog – i odlučili da podele vesti, video snimke ili slike na mreži – objavljivali bi na platformama napravljenim u Rusiji, pod strogom kontrolom cenzora u zemlji. Počevši od 2017.  većina ruskih društvenih medija i onlajn servisa dodata je u „registar distributera informacija“ i zahtevaju da se obezbedi pristup FSB.

Za zapadne firme, vrhunac obračuna došao je u septembru 2020, kada je Kremlj zahtevao uklanjanje Navaljnijeve aplikacije Smart Voting iz prodavnica aplikacija Apple i Google. Aplikacija je odabrala kandidate sa najboljim izgledima da pobede predstavnike Putinove partije Jedinstvena Rusija.

Primenjeno je staromodno zastrašivanje. Agenti FSB-a posetili su kuću Google-ovu direktoricu u Moskvi da bi postavili zastrašujući ultimatum: skinite aplikaciju u roku od 24 sata ili idete u zatvor, navodi Vašington post.

Iako je Gugl premestio ženu u hotel, agenti su se pojavili u njenu sobu da ponovi njihovo upozorenje. Za nekoliko sati, aplikacija Smart Voting je nestala. Appleov „glavni predstavnik u Moskvi suočio se sa sličnim mučnim nizom“, objavio je Post.

Nakon invazije na Ukrajinu, Kremlj je blokirao saobraćaj na Tviteru i Fejsbuku. Ruski tužilac je označio Metu (Facebook, WhatsApp i Instagram) kao ekstremističku organizaciju i sud je potvrdio odluku. Po svemu sudeći, Kremlj će nastaviti da pojačava pritisak na strane platforme i veb-sajtove dok ih ne proteraju iz Rusije.

Youtube ostaje jedina velika mreža u Silicijumskoj dolini koja je još uvek dostupna u Rusiji. Rusi inače dele necenzurisane vesti i tračeve o ratu i političkim dešavanjima na Telegramu.

Zašto Putin dozvoljava Telegramu da nastavi da funkcioniše ostaje misterija. Da li se plaši reakcije javnosti zbog zatvaranja ovih popularnih sajtova? Ili želi da zadrži fasadu slobodnih tokova informacija?

Cenzura Kremlja proširila se i izvan Silicijumske doline. Blokirao je međunarodne medije, uključujući BBC, Dojče vele i Radio Slobodna Evropa/Radio Sloboda, kao i nezavisne ruske medije, uključujući Meduzu, Medijazonu, Doxa, Eho Moskve (Eho Moskve) i TV Dodž.

Lista svakodnevno raste. Naša veb stranica, Agentura.ru, blokirana je 18. marta nakon što smo objavili priču o čistkama u FSB-u nakon neuspeha njegovih obaveštajnih službi oko invazije na Ukrajinu.

Zaključak

Cenzura u Kremlju pokazala je različite rezultate. Rusi, ogorčeni uvođenjem takve totalne cenzure, požurili su da instaliraju VPN usluge. Pokušaji da se međunarodne aplikacije zamene ruskim su propali.

Ruske vlasti se okreću tradicionalnim sredstvima za prikrivanje informacija. Duma je 4. marta usvojila novi zakon prema kojem je širenje lažnih vesti o vojnim operacijama, diskreditovanje oružanih snaga ili podržavanje sankcija Rusiji krivično delo za koje je zaprećena kazna do 15 godina zatvora. Za tri dana nakon nametanja zakona policija je privela 60 ljudi.49 Većina su bili novinari. Prestravljeni, skoro svi nezavisni ruski novinari prestali su da prate rat u Ukrajini.

Ruska retorika o suverenom internetu predstavlja pokušaj da se opravda cenzura širom zemlje. Uprkos snažnoj ruskoj tradiciji visokokvalitetnog tehničkog obrazovanja, potrebna je strana pomoć da se izgradi ruski nadzorni i cenzurski aparat.

Zapadna politika treba da se fokusira na poboljšanje izvozne kontrole tehnologija koje bi mogle da ojačaju ovu cenzuru i nadzor. Tehnologija dubokog pregleda paketa ne bi trebalo da se prodaje Rusiji. Globalne platforme koje vode Gugl, Fejsbuk i Tviter trebalo bi da ostanu dostupne Rusima da dele necenzurisane vesti i politička dešavanja. Zapadne sile bi trebalo da postave prioritet da globalne platforme budu dostupne u Rusiji.

Same tehnološke kompanije suočavaju se sa izazovima. Putinov režim će ih i dalje pritiskati da cenzurišu sadržaj. Platforme treba da se potiskuju. U isto vreme, trebalo bi da prestanu da posluju u Rusiji i pokušaju samo da održavaju nezavisne informacije.

Kada je došao na vlast, Putin je ignorisao internet. Nakon što je otkrio njegovu moć, pokušao je da je kontroliše. S obzirom na Putinovu stalno prisutnu paranoju i nesigurnost, napad na internet je bio neizbežan. Sada, dok ratuje u Ukrajini, želi da ga potpuno potisne. Ne sme mu se dozvoliti da uspe.