Putin se plaši NATO: Sagovornici Danasa o predlogu ruskog lidera o uslovima za pregovore sa Ukrajinom

„Naši uslovi za početak takvog razgovora su jednostavni i svode se na sledeće – ukrajinske trupe moraju biti potpuno povučene iz regiona Donjeck, Lugansk Narodne Republike, Herson i Zaporožje, sa cele teritorije tih regiona“, rekao je Putin.

On je takođe dodao da bi još jedan uslov za pregovore trebalo da bude to da Kijev izjavi da se neće pridružiti NATO-u.

Plan – vizija Kremlja kako treba da izgleda kapitulacija Ukrajine

Srećko Đukić, član Foruma za međunarodne odnose, kaže za Danas da iz Kremlja ne prestaju da Ukrajini i svetu šalju „mirovne ponude“, u poslednje vreme sve učestalije i redovno propraćene novim i novim pretnjama uključujući i pretnje nuklearnim oružjem koju naročito odašilje Putinovo okruženje i zvanična ruska propaganda.

„Nije teško odgonetnuti zašto se šalju bezizgledne mirovne ponude. Prvo, da se Rusija predstavi u ulozi mirotvorca, pa čak i „žrtve rata“ a ne dokazanog agresora i sa nekoliko rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (GS UN) koje su ogromnom većinom masovnu invaziju Rusije na Ukrajinu nesumnjivo označile kao agresiju i Rusiju kao agresora, tražeći da se povuče i povrati suverenost i teritorijalni integritet tog najznačajnijeg ruskog suseda u Evropi“, ističe Đukić.

Drugo, nastavlja on, teret rata, od ljudskih žrtava do materijalnih troškova nesumnjivo pritiska Rusku Federaciju, te, kaže Đukić, ona to itekako oseća, uprkos „junačenju“ da ona beskrajno dugo može ratovati.

„Sve je to umnoženo sa preteškim bremenom sankcija koje zadiru u svaku poru života, rada, rata. A to svakim danom postaje nepodnošljivije, sve teže, a najteži dani i meseci tek predstoje, jer su rezerve spremane za rat na izmaku“, ističe Đukić.

Prema njegovim rečima, Rusija ne odustaje od svog maksimalističkog „mirovnog plana“, a to je i ovaj poslednji „plan“ predstavljen pred ruskom diplomatskom elitom.

„Ali on nije ništa drugo nego vizija Kremlja kako treba da izgleda bezuslovna kapitulacija Ukrajine, a sa njom i njenih saveznika, propraćena još jačom pretnjom ne samo Ukrajini. Sve je to plasirano u predvečerje Globalog samita mira u Švajcarskoj, po „formuli Zelenskog“, kako bi se pod reflektore pažnje stavila ‘Putinova ucenjivačka formula’. Najnovije prepakivanje plana Kremlja kako da se dočepa Ukrajine, međutim, nije naišlo na interes i pažnju šire svetske javnosti, jasno prepoznajući šta se njime želi postići“, ukazuje naš sagovornik.

Kako dodaje Đukić, ako Moskva zaista želi završetak rata i mir u Ukrajini, moraće da izađe sa realnijim ponudama, spremna da pregovara na trasi „globalnog mira“.

„Pri tome uz već navedeno (teritorijalni integritet i suverenitet), nema mesta ni za Minsk 1 i 2 i ništa manje za Budimpeštanski memorandum (1994). Nesumnjivo da će diplomatija dobiti prostora i šansu, još više sa ukrajinske strane, što ne znači da će na bojištu biti spokojnije“, naglašava Đukić.

Putinov predlog i nije predlog

Sličnog je mišljenja i Dušan Janjić, predsednik Foruma za etničke odnose, koji za naš list kaže da je predlog dat pred početak sastanka G7 i posle serije odluka, „kako bi to Putin rekao, kolektivnog Zapada“, koje su podigle skalu očekivanja i na jednoj i na drugoj strani.

„Sad idemo na Putinoiv predlog koji i nije predlog. Kada to pojednostavimo, Putin kaže ‘nama ostaje sve što smo vojno osvojili, plus, Ukrajina odustaje od članstva u NATO i neće biti nuklearna sila’. I to je upućeno NATO jer Ukrajina se odavno odrekla i vratila svoje nuklearno naoružanje, još kad je izlazila i SSSR upravo zbig mira sa Rusijom“, podseća Janjić.

Znači, kaže on, to je još jedna laž koja služi da bi se pokazala spremnost Putina da upotrebi nuklearno oružje.

„Odnosno, pretpostavljam, da se otvore pregovori o razoružavanju, što neposredno nema veze sa Ukrajinom“, kaže.

Prema njegovom mišljenju, jedna takva pojava, s jedne strane, govori o tome da je Putin postavio visok prag preduslova za razgovore, da objektivno, na osnovu toga, nije moguće voditi razgovor, ali i da ima vrlo važnu funciju u domaćoj ruskoj javnosti.

„On (Putin) je time učesnik tog sastanka, iako tema sastanka u Ženevi nije primirje. Jeste način kako ubuduće saveznici da koordiniraju svoje akcije. To je vrlo važan momenat za unutrašnju politiku, za one koji veruju Putinu, a vidimo da ih u našim medijima ima, da je on time potvrdio nameru za mir a u suštini hoće rat“, primećuje Janjić.

Reakcije jasne – nije tema

Objektivno, nastavlja naš sagovornik, kada dublje analiziram poruke, vidi se ozbiljan strah Putina i Rusije, od uvlačenja NATO u rat.

„Tu postoji strah od NATO. Pokazalo se da prva naoružanja i protivvazdušni sistemi itekako efikasno rade. Dakle, u pragmatičnom smislu, Putin kupuje vreme i pokušava da zaustavi ubrzanu saradnju i jačanje Ukrajine“, ukazuje Janjić.

Ukrajina je, kako kaže, iz svojih interesa odbacila predlog, kazavši da to nije predlog, što objektivno i nije.

„Više je predlog za kapitulaciju Ukrajine koja se u ovom momentu oseća jačom, jer je stvarno pitanje meseca kada će Krim da ispadne iz vojne kontrole Rusije“, primećuje.

Kako kaže, reakcije Zapada, Džoa Bajdena i Ženeve su jasne – o tome sada ne razgovaramo. To nije tema.

„Ono o čemu oni razgovaraju brine Putina.Tako da ovaj njegov potez nije obično fingiranje“, kaže Janjić.

Tema širenja NATO bolna za Rusiju

Janjić podseća da je Putinova politika od kada je došao na čelo Rusije, posebno od 2005. on pokušava da stavi pod kontrolu energetski sektor i da istera zapadne kompanije kako bi ovladao naftom i gasom.

„On je od tada govorio, kao premijer, da njima treba kontrola nad energetikom da bi se suprotistavili NATO. Ta tema širenja NATO je bolna tema za Rusiju iz dva razloga“, naglašava Janjić.

Prvi razlog je, nastavlja Danasov sagovornik, da je Zapad preuzeo neke obazeve koje nije ispoštovao nakon ujedinjenja Nemačke.

„Da se neće širiti na teritorije zemalja zajednice nezavisnih država – Gruzija, Kazahstan i Ukrajina. Počelo je to širenje preko članstva u EU, jer je to evroatlantsko širenje. Već tada je Rusija reagovala i prva vrsta „čekiranja“ raspoloženja je bila Crna Gora“, kaže.

Prvi ‘čeking’ Crna Gora

Janjić podseća da, kada je Lavrov dobio informaciju od Mila Đukanovića (bivši predsednik Crne Gore), da će Crna Gora ići u NATO, on se tada usaglasio da Crna Gora uđe, ali pod uslovima da rakete ne budu dugog dometa u CG i da ne bude više od 2.000 naoružanih vojnika.

„To je bio ‘čeking’ jer je bilo jasno da SAD nije poštovao ritam povlačenja američke vojske iz ujedninjene Nemačke, već se američka vojska povlačila onako kako se NATO osposobljavao da preuzme te funkcije. Tada je taj strah usađen kod Rusa. To je strateški potez koji je razumljiv – nepoverenje“, naglašava Janjić.

On dodaje da se ovde radi o strahu, koji se vidi kod ruskih zvaničnika, „koji unerbesno šire strah od nuklearnog rata – da su poodmornice došle do Amerike, recimo“.

„Očigledno je da oni preduzimaju sve, i političko-diplomatske poteze i propagandne poteze, da odvrate SAD, odnosno NATO, od naoružavanja i ispomoći Ukrajini“, kaže Janjić.

Raspad Ruske Federacije nikome ne odgovara

Pokazalo se, kaže, da je PVO efikasan upravo jer se obuka dobila u Nemačkoj, a sada će radna snaga da se dobije iz Poljske.

„Znači, postoje realni argumenti za strah. Moramo da razumemo jednu stvar – u dužem roku nikome ne odgovara da se raspadne Ruska Federacija – ni Kini ni SAD. Ruska Federacija u centralnoj Aziji je neodrživa ukoliko bi NATO ili neki avanturista iz SAD pokrenuo aktiviranje svih onih naroda koji tu žive i koji su na granicama Avganistana, Pakistana, Indije – situacija bi bila potpuno neodrživa. Sada, takva jedna situacija daje sigurnost donekle i Putinu i Sergeju Lavrovu da se preigravaju sa pretnjama nuklearnim oružjem“, uočava Janjić.

Prema njegov mišljenju, kad se tako moćno sredstvo koristi kao što je pretnja svetskim ratom, to se ne radi jer ste sigurni da ćete ostvariti ciljeve.

„Cilj je jasan – da se jugoistočni deo Ukrajine smatra Rusijom, a plus da na drugim teritorijama treba da se formiraju etničke teritorijalne zone gde bi onda rusko stanovništvo bilo pod zaštitom Rusije. Ako prevedemo na naš jezik – to je ruski svet“, zaključuje Janjić.