„Sajber prostor ne smemo prepustiti ljudima poput Putina i Si Đinpinga“: Ivana Stradner iz Fondacije za odbranu demokratije za britanski Telegraf

Kako navodi, konvencija ne čini ništa više od potpisivanja Putinovog digitalnog autoritarizma.

Stoga ne čudi što su Peking i Moskva bili tako ljubazni u svojoj podršci.

Putin, ističe Stradner, ima neugodan odnos sa internetom.

S jedne strane, to je arena u kojoj Rusija može da izazove Zapad na jednakoj osnovi, uprkos njegovoj konvencionalnoj vojnoj i ekonomskoj superiornosti.

S druge strane, on se plaši moći interneta da olakša domaće nemire, koje predvode – u očima Moskve – zapadne obaveštajne agencije koje su se namerile da unište njegovu zemlju.

Tokom više od dve decenije na vlasti, Putin je potvrdio sve veću kontrolu nad ruskim domaćim informacionim prostorom.

Država je preuzela kontrolu nad glavnim medijima i platformama društvenih medija dok je progonila nezavisne novinare.

Moskva je takođe primenila sve sofisticiranije alate za nadgledanje i filtriranje internet saobraćaja, sa ciljem da na kraju otkači ruski internet od globalnih mreža.

S obzirom na rusko nepoštovanje međunarodnog prava, što je demonstrirano njenom brutalnom invazijom na Ukrajinu, učešće Moskve u regulisanju sajber normi u UN može izgledati čudno.

Ali Putin je cinik i strateški koristi UN, ističe Stradner.

Kremlj, u partnerstvu sa Pekingom i drugim autoritarnim režimima, ima za cilj da oblikuje međunarodne norme kako bi unapredio svoje revizionističke ciljeve i legitimisao suzbijanje slobode izražavanja.

Ruska kampanja za definisanje međunarodnih normi sajber prostora postoji decenijama.

U početku se uspeh pokazao neuhvatljivim. Moskva je 1998. podnela UN-u set „principa međunarodne informacione bezbednosti“ koji je dobio malu podršku.

Tri godine kasnije, zapadne demokratije su uspostavile Budimpeštansku konvenciju o sajber kriminalu – sporazum koji je Rusija odbila da potpiše, uz obrazloženje da je „previše nametljiv“.

Ali pozicija Moskve je od tada ojačala.

Rusija i Sjedinjene Države su 2019. iznele dve konkurentne rezolucije.

Rusija je pobedila, delom zato što Vašington i njegovi saveznici nisu uspeli da pravilno lobiraju u ime svog nacrta.

Od tada, rezolucija koju je podržala Rusija dozvolila je Moskvi da iskoristi otvorenu radnu grupu za unapređenje onlajn normi koje su pogodne za tirane, istovremeno udruživši snage sa drugim nacijama koje favorizuju internet koji kontroliše država.

Potom je Generalna skupština UN odlučila da održi pregovore o međunarodnoj konvenciji o sajber kriminalu u okviru posebnog „Ad hoc komiteta“.

Prošle nedelje je počela njena šesta pregovaračka sednica.

Zapadni saveznici dugo su insistirali da se konvencija usko fokusira na sajber kriminal, istovremeno osiguravajući da se poštuju obaveze iz ljudskih prava.

Autoritarni blok je, sa svoje strane, koristio jezik koji opravdava nadzor i represiju u ime očuvanja digitalnog „suvereniteta“ i suprotstavljanja „ekstremizmu“ ili „štetnim informacijama“.

Zapad je možda poboljšao nacrt, ali on i dalje sadrži zabrinjavajuće odredbe – i služi za potvrđivanje totalitarizma pod kišobranom legitimiteta UN.

Čak i savršeno osmišljena konvencija neće sprečiti autoritarne režime da napadaju Zapad ili vrše repšresiju nad svojim građanima.

Ali to ne znači da treba da ustupimo sajber prostor ljudima poput Vladimira Putina i Si Đinpinga.

Zapadne zemlje moraju pokrenuti koordinisane napore da odbace tiransku manipulaciju, da obezbede da san o slobodnom i otvorenom internetu ostane dostupan svima.