„Strateški poraz Putinove Rusije“: Ruski medij o padu Bašara al Asada i posledicama po Moskvu

Putin je u pobedonosnom govoru proglasio trijumf nad Asadovim neprijateljima jednom za svagda, podseća Moskovski tajms (The Moscow Times).

„Ako teroristi ponovo dignu glave“, rekao je on o sirijskoj opoziciji i terorističkoj grupi Islamska država, „izvršićemo udare bez presedana koje nisu ranije videli“.

Ove 2024. Rusija, zaglavljena u svom ratu protiv Ukrajine, posmatrala je sirijski režim kako pada u munjevitoj dvonedeljnoj ofanzivi pobunjenika.

Dok Sirija vodi svoju neizvesnu budućnost, Asadov pad nosi značajne političke, vojne i ekonomske posledice za Rusiju, koja već dugo koristi Siriju kao uporište za svoj uticaj na Bliskom istoku.

Politički gubici

Od intervencije u sirijskom građanskom ratu 2015. Rusija se pozicionirala kao ključni posrednik moći na Bliskom istoku.

Moskva je stala u Asadovo ime nakon što su masovni protesti 2011. prerasli u građanski rat i ugrozili njegovu vlast.

Tokom godina, podrška Rusije pomogla je Asadu da povrati veći deo teritorije koju je izgubio od opozicionih snaga i Islamske države, učvršćujući ulogu Moskve kao dominantnog igrača u regionu.

Brzi kolaps Asadovog režima 2024. preokrenuo je priču.

Dok Putin tek treba da komentariše Asadovo svrgavanje, njegov portparol Dmitrij Peskov priznao je u ponedeljak da je Moskva iznenađena.

„Ono što se dogodilo iznenadilo je ceo svet i, u ovom slučaju, mi nismo izuzetak“, rekao je Peskov.

Američki Institut za proučavanje rata opisao je neaktivnost Rusije kao znak „strateškog političkog poraza Moskve“.

„Nesposobnost ili odluka Rusije da ne ojača Asadov režim“ tokom brze ofanzive pobunjenika širom Sirije „takođe će naštetiti kredibilitetu Rusije kao pouzdanog i efikasnog bezbednosnog partnera u celom svetu, što će zauzvrat negativno uticati na Putinovu sposobnost da dobije podršku za željeni multipolarni svet“, naveli su iz Instituta.

Nikita Smagin, ekspert za rusku spoljnu politiku na Bliskom istoku, rekao je da nesposobnost Moskve da spasi Asada treba posmatrati kroz dugoročnije sočivo.

„Ako ne pobedite u građanskom ratu brzim blickrigom, verovatno ćete se zaglaviti u dugotrajni sukob, a pre ili kasnije to će dovesti do poraza“, rekao je Smagin za The Moscow Times objašnjavajući situaciju u kojoj se Asad našao.

S obzirom na to da je Asad sada našao utočište u Moskvi, Kremlj tek treba da odluči šta tačno da radi sa snagama koje su sada na vlasti u Siriji, predvođene islamističkim savezom Hajat Tahrir al-Šam (HTS) i krovnom grupom Sirijske nacionalne armije koju podržava Turska.

Rusija je godinama bila na suprotnoj strani ove borbe za vlast i proglasila HTS terorističkom grupom.

Ipak, čini se da je Kremlj spreman da nastavi sa „normalizacijom“ odnosa sa HTS-om kako bi održao svoje vojno prisustvo u Siriji, rekao je Smagin.

Retorika ruskih državnih medija već je počela da se menja, a pobunjenici se sada više ne nazivaju „teroristima“, već „naoružanom opozicijom koja je preuzela vlast u Siriji“, primetio je Smagin, dodajući da je i ambasada Sirije u Moskvi podigli opozicionu zastavu.

„Proteklih devet godina Rusija je bombardovala ove grupe i pravo je pitanje da li su one spremne da sarađuju sa Rusijom na duži rok“, rekao je Smagin.

Tatjana Stanovaja, viša saradnica u Carnegie Russia Eurasia Centru, deli sličan stav.

„Sada je ključno pitanje kako će se Moskva prilagoditi novoj realnosti i koliko će imati fleksibilnosti u angažmanu sa novim vladarima Sirije“, rekla je Stanovaja. „Ako se propusti trenutak, biće logičnije govoriti o porazu“.

Vojni gubici

Sirija je takođe bila ključna za rusku vojnu strategiju na Bliskom istoku, gde je bila domaćin dve strateški važne lokacije na sirijskoj obali Sredozemnog mora: vazdušne baze Hmeimim i pomorske baze Tartus, koja igra ključnu ulogu u podršci ruskim pomorskim operacijama u regionu.

Nakon Asadovog svrgavanja, izgleda da se Rusija sprema da povuče svoju vojnu imovinu iz Sirije, navode iz Instituta za proučavanje rata.

Peskov je u ponedeljak rekao da, iako je preuranjeno razgovarati o budućnosti ruskog vojnog prisustva u Siriji, u toku su pregovori sa novim vlastima u Damasku kako bi se osigurala bezbednost ruskog osoblja i imovine.

Eksperti sugerišu da će gubitak ruskih baza u Siriji verovatno značajno smanjiti njen uticaj na Bliskom istoku i poremetiti njenu vojnu logistiku u Africi.

Marat Gabidulin, bivši Vagnerov plaćenik koji se borio u Siriji, rekao je za The Moscow Times da je Sirija služila kao ključno čvorište za transport ruskih boraca u Afriku. Stoga bi svaki poremećaj ove logističke mreže značajno zakomplikovao poziciju Rusije na afričkom kontinentu.

„Gubitak baza bi svakako bio nepoželjan za Kremlj u tom smislu“, rekao je Smagin. „Postoji i pitanje prestiža, koje Rusija često naglašava“.

Dok je ruska intervencija u Siriji imala za cilj vraćanje njenog statusa velike sile, održavanje vojnog prisustva tamo važno je i iz strateških razloga i za očuvanje prestiža i autoriteta, rekao je Smagin.

Ekonomski gubici

Ruski ekonomski gubici su bili relativno skromni i spadaju u tri široke kategorije.

Prvi se odnosi na direktne troškove vojne podrške Asadovom režimu od početka ruske intervencije.

U periodu 2015-16, kada je sirijski sukob bio na vrhuncu, analitičari su procenili troškove ruske kampanje na oko 1,5 do tri milijarde dolara godišnje.

Prema analizi istraživačkog centra IHS Jane sa sedištem u Velikoj Britaniji, koju je naručio The Moscow Times 2015. troškovi održavanja ruskog vojnog prisustva u Siriji mogli bi da se kreću od 2,4 miliona do četiri miliona dolara dnevno, ili između 880 miliona i 1,46 milijardi dolara godišnje.

Ovi troškovi su uključivali rad ratnih aviona, helikoptera i vojnog osoblja.

Blumberg je, pozivajući se na izvore, tvrdio da je Moskva izdvojila 1,2 milijarde dolara za troškove sirijske operacije za celu 2016.

List je takođe citirao procenu istraživačkog centra Kraljevskog ujedinjenog instituta za bezbednost da je stvarna potrošnja Rusije na njenu sirijsku kampanju bila blizu tri milijarde dolara godišnje, pošto je Moskva odlučila da rasporedi više vojnika u zemlju.

Druga kategorija ruske potrošnje na Siriju je iznos finansijske podrške koju je Moskva možda pružila Asadovom režimu.

Rusija ne objavljuje podatke o svojim zajmoprimcima i njihovom dugu, ali se neke procene mogu napraviti iz alternativnih izvora.

Prema procenama Svetske banke, Sirija od 2022. Rusiji duguje 525 miliona dolara.

Konačno, gubici Rusije uključuju poslovna ulaganja koja ruska država i kompanije mogu napustiti nakon pada Asada.

Za razliku od nekih svojih suseda, Sirija nije posebno bogata fosilnim gorivima. Ona čini samo 0,3 odsto dokazanih rezervi nafte na Bliskom istoku (2,5 milijardi barela) i 0,4 odsto dokazanih rezervi prirodnog gasa (0,3 triliona kubnih metara), primećuje analitičar Kiril Rodionov.

Umesto toga, Moskva je krenula da investira u sirijsku mineralnu industriju, koja je napredovala pre građanskog rata, i u njenu infrastrukturu.

Rusija je 2019. godine rekla da će uložiti 500 miliona dolara u sirijsku luku Tartus, gde je Rusija uspostavila pomorsku bazu. Nije, međutim, jasno koliko je od ove sume Moskva zapravo potrošila uoči kolapsa Asadovog režima.

Pored toga, strukturama povezanim sa biznismenom Genadijem Timčenkom koji je blizak Kremlju je navodno odobren pristup sirijskom rudniku fosfata u blizini grada Palmire.

Procenjuje se da Sirija ima značajne rezerve fosfata, koji se koriste u proizvodnji raznih dobara, posebno đubriva.

Međutim, prema izveštaju Fajnenšel tajmsa iz 2019. sirijski režim i Rusija su prodavali fosfat globalnom tržištu iz postojećih zaliha i nisu uložili sopstvene resurse u novo rudarstvo.

Zaista, uprkos uzvišenim najavama velikih projekata, Rusija nije javno potvrdila nijednu značajnu investiciju koja je već napravljena u Siriji.

Ukupno, prema najizdašnijim procenama, ruska neuspešna podrška Asadu možda ju je koštala oko 27,5 milijardi dolara tokom devet godina.