Zašto Putin i dalje toliko očajnički traži potvrdu Zapada?

On naglašava vekovima staru nesigurnost u srcu Rusije, ukazuje Mark Galeoti, direktor obaveštajne službe Maiak i istoričar specijalizovan za Rusiju u tekstu za Spectator.co.uk.

Na prošlonedeljnom Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu (SPIEF), koji je nekada bio ruski izlog za investicione i trgovinske poslove i nazivan „ruski Davos“, bilo je izrazito odsustvo zapadnih gostiju.

Bio je mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijatro ali inače su tamo glavni dostojanstvenici dolazili sa globalnog juga – ili svetske većine, kako ga Moskva naziva – pa čak i talibani.

Dakle, možda kao kompenzacija, zvanični mediji su odjednom puni prošlih i sadašnjih velikana koji očigledno potvrđuju stavove Vladimira Putina.

Karin Knajsl, bivša ministarka inostranih poslova Austrije, rekla je agenciji TASS da se seća „da su mnogo pre 2022. izjavljivali da bi bilo razumnije da dođe do neke vrste balkanizacije Rusije, znate, poput raspada.

TASS nije smatrao prikladnim da pomene da je ona neslavno plesala sa Putinom na svom venčanju i da sada živi u Rusiji, ali je rado primetio da to potvrđuje ono što je njen nekadašnji plesni partner tvrdio, da zapadni lideri ‘kazuju da Rusiju treba podeliti na desetine malih entiteta da bi je onda potčinili svojoj volji i iskoristili u sopstvenim interesima’.

Iako je tačno da, što je posebno isticala Kaja Kalas iz Estonije, da ne treba nužno da se plašimo bilo kakvog potencijalnog raspada, zapadni konsenzus je zapravo da bi takav ishod mogao biti opasan i da svakako ne bi trebalo da bude naš cilj. Ali takvoj nijansi nema mesta u TASS-u.

U međuvremenu, slovački premijer Robert Fico, koji se još oporavlja od pokušaja atentata, citiran je Ruskoj Gazeti, da „velike zapadne demokratije ne žele mir, već eskalaciju tenzija sa Rusijom“.

Nedavna odluka nekih zemalja donatora da dozvole Kijevu da koristi njihovo oružje u ograničenim napadima na rusko kopno tumači se – baš kao što je Putin rekao – kao dokaz da koriste Ukrajinu kao zastupnika u „militarističkoj avanturi“ protiv domovine.

Čak je i intervju sa Erikom Prinsom, osnivačem plaćeničke kompanije koja se nekada zvala Blackwater (koja je bila jedna od inspiracija Moskve da osnuje sopstvene Vagnerove snage 2013-14) izvučena za prava osećanja.

U razgovoru sa kontroverznim američkim medijskim likom Takerom Karlsonom, koji je imao intervju sa Putinom, Prins kritikuje Džoa Bajdena što nije jasno rekao da Ukrajina neće ući u NATO, tvrdeći da bi to sprečilo rat. Za ruske medije ovo je postala prilika da trube da bi rat mogao brzo da se završi – samo ako Zapad napusti Kijev.

U vreme kada Putin trubi o svom preziru prema Zapadu, njegovim dekadentnim vrednostima i njegovoj uobičajenoj laži, zašto je toliko važno da ga potvrđuju njegovi populisti, nekadašnji i marginalne ličnosti? Zašto se, na primer, domaći nacionalistički filozof Aleksandar Dugin navodi u prilog Prinsa, a ne obrnuto?

Naravno, uvek je korisno biti u mogućnosti da odrazimo zapadne glasove u nastojanju da se ohrabre oni u Evropi i Sjedinjenim Državama koji se protive aktuelnoj politici u vezi sa Ukrajinom. Kako vlade jačaju svoje pozicije dok „zamor od Ukrajine“ zapravo raste, obim da se ovo iskoristi za remetilački efekat samo se povećava.

Ipak, ovo su mediji koji se uglavnom obraćaju Rusima, a ne strancima. Ovde je teško ne zaključiti da to takođe odražava duboko ukorenjenu nesigurnost u zemlji uopšte, a posebno u Putinu i njegovom režimu.

Na SPIEF-u, kada ga je drski akademik Sergej Karaganov pritisnuo da se složi da Rusija treba da se preorijentiše na Aziju, Putin je ponovo potvrdio da je ta zemlja evropska, čak i ako, po njegovom mišljenju, zapadna Evropa gubi vrednosti i identitet zbog kojih je nekada stajao. Većina Rusa bi se svesrdno složila oko obe tačke.

S obzirom na to da on (ili barem njegova administracija, koja nastavlja da opsesivno ispituje popularno raspoloženje) zna da njegova ukrajinska invazija nije posebno popularna – većina Rusa favorizuje pregovore, ako ne i ustupke – tvrdeći da su ‘pravi’ zapadnjaci ili na strani Rusije ili barem potvrđuju Putinov narativ, je pokušaj da mu se da veći legitimitet.

U tom procesu, ona takođe naglašava vekovima staru nesigurnost u srcu Rusije, jer nastoji da potvrdi svoje mesto u Evropi od kojeg se takođe često gnuša i plaši.

Misliti da je to sada bastion pravih evropskih vrednosti, i da to prepoznaju i Evropljani, mora biti neka uteha za to što su ih zatvorile sankcije i zabrane putovanja.