Foto: EPA-EFE/ALEXEI DRUZHININNjegov režim obično ubija rivale, kritičare i prebege u zemlji u inostranstvu. Ipak, ubistvo Jevgenija Prigožina – čiji je privatni avion eksplodirao u vazduhu prošle nedelje – je drugačije, ocenjuje u analizi za cepa.org Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.
Za razliku od drugih žrtava, ukazuje Lukas, osnivač Vagner grupe je bio suštinski insajder, koji je ilustrovao spoj moderne Rusije, biznisa, vlade, propagande i nasilništva.
Prigožin je, kao i njegovo poslovno carstvo, bio Putinova kreacija. Posao bivšeg kuvara je bio da služi svom gospodaru, a ne da ga izaziva. Posle teške pogrešne procene junske pobune, njegov kraj – smrt ili zatvor – trebalo je, dakle, da bude brz i uredan, ne oklevajući, a zatim neuredan.
Dvomesečno kašnjenje, praćeno padom aviona, sugeriše da je ruski lider kalkulisao, predomišljao se, a zatim pribegao pozorišnim trikovima da povrati svoj prestiž.
Slabost ide dalje od Prigožina. Otpuštanje generala Sergeja Surovikina sa mesta komandanta vazdušno-kosmičkih snaga deo je šire čistke unutar vojske od ljudi koji su možda sarađivali sa neuspelim pučem.
Takođe na Putinovoj liniji vatre su pučističke čirlidersice, ultrapatriote koje veruju da je Kremlj previše slabo vodio rat. Glasni bivši oficir FSB, Igor „Strelkov“ Girkin, uhapšen je i optužen za „ekstremizam“ prošlog meseca.
Ovo obračunavanje stvara savršeno okruženje za sređivanje rezultata i prebacivanje krivice. To je ozbiljno odvraćanje pažnje od rata u Ukrajini. I to nagriza korene Putinove moći.
Najveće dostignuće ruskog lidera je kombinacija skromnih ličnih sloboda i predvidljivost. Rusima se možda ne sviđaju pravila, ali znaju koja su. Igrajte zajedno i danas će biti kao juče, sutra isto, i možete nastaviti sa svojim životom.
To može izgledati glupo po standardima drugih zemalja.
U Rusiji, sa njenom istorijom apsolutizma i samovolje, ova običnost je retka i negovana. Zaista, proteklih 25 godina je bio najduži period „normalnosti“ – definisan, naglašavam, sumornim standardima Rusije – u istoriji zemlje. Nasilni prevrati troše to nasleđe.
Oni takođe štete percepciji sveznanja i svemoći na kojima počiva Putinov autoritet. Jednom kada se ove iluzije razbiju, moć u Rusiji će se raspršiti. Putin sada izgleda neuredno i van kontakta.
Krckanje će uslediti na predsedničkim izborima 2024. kada će Putinu biti potrebno malo verovatnih 80 odsto glasova da bi se poklopio sa svojim prethodnim trijumfima. Ovo bi trebalo da bude formalnost.
Taj rok takođe podiže ulog u političkom manevrisanju pre toga. To znači više paranoje, više zavera, više privatnih armija.
Ukratko, ubistvo Prigožina je za Putina bio taktički uspeh, ali strateški poraz. Ruski lider je pokazao da i dalje može nemilosrdno da raspolaže vlašću. Ali on je to učinio na način koji šteti sistemu pravila, kazni i odnosa koji održavaju njegovu vladavinu.
Nasilje je nekada bilo politička valuta na rubu ruske moći, sada je u centru.
Dobrodošli, dakle, u sledeću i možda poslednju fazu putinizma.
Ovo je počelo obećanjem stabilnosti i modernizacije, da bi se kasnije razvilo u otvoreni antizapadnjaštvo, militarizam i neosovjetski imperijalizam. Šargarepe je bilo mnogo, a štapića manje.
Pretnja nasiljem bila je delotvornija od njene upotrebe. U ovoj novoj fazi, bombardovanje je prazno, ekonomija stagnira, pobeda je van vidika, a prijatelji (posebno Kina) su nestrpljivi i skeptični.
Sila je poslednje i možda jedino sredstvo bolesnog vođe, zaključuje Lukas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
