„Putinizam zauvek“: Majkl Kimejdž i Maria Lipman analiziraju situaciju u Rusiji

Njihovo nezadovoljstvo imalo je neke veze sa samim Putinom i mnogo sa političkim sistemom u razvoju Rusije.

U ruskom ustavu nije postojala institucija ili klauzula koja bi mogla da ograniči Putina. Niko mu nije stajao na putu, ukazuju Majkl Kimejdž, profesor istorije na Katoličkom univerzitetu Amerike i viši saradnik u Centru za strateške i međunarodne studije i Maria Lipman, istraživač na Institutu za evropske, ruske i evroazijske studije na Univerzitetu Džordž Vašington u analizi za Foreiogn affairs.

Putinizam u ranoj fazi bio je obeležen mešavinom javnog samozadovoljstva i ravnodušnosti. Samozadovoljstvo je cvetalo kada se ruska ekonomija proširila između 2000. i 2008. godine, prvih osam godina Putinovog predsedništva, što je omogućilo uspon ruske srednje klase.

Ravnodušnost, koju je Kremlj usadio delimično obeshrabrujući učešće javnosti u politici, doprinela je puzajućem autoritarizmu režima.

Do 2022. Rusija je stigla do nečeg novog: ratnog putinizma. Bila je potpuno autoritarna i delimično mobilisana za rat, ali sa ostavljenim prostorom za stepene samozadovoljstva i ravnodušnosti.

Od 15. do 17. marta u Rusiji će se ponovo održati pretpostavljeni predsednički izbori. Proceduralne formalnosti – kandidati, kampanje, sama glasačka kutija – neće uticati na unapred određeni rezultat Kremlja.

Sada u svojoj 25. godini na vlasti, Putin će služiti još jedan šestogodišnji mandat. Na kraju, on će imati pravo da se ponovo kandiduje i da produži svoju vladavinu do 2036. godine.

Dva cilja Putina

U svojih četvrt veka na vlasti, Putin je težio dva odvojena cilja.

Prvi je bio stvaranje ogromne mašinerije represije, eliminisanje svih domaćih snaga koje mu se suprotstavljaju ili koje imaju potencijal da to učine.

Ovaj proces je podrazumevao ubistva novinara, hapšenje nedovoljno lojalnih oligarha i progon svake održive političke alternative Putinu. Liberalni političar Boris Njemcov ubijen je ispred Kremlja 2016. Politički aktivista Vladimir Kara-Murza je u zatvoru od početka rata u Ukrajini.

A nakon što je pokazao nepopustljivu političku hrabrost, opozicioni lider Aleksej Navaljni umro je u 47. godini u kaznenoj koloniji na ruskom Arktiku.

Preživeo je pokušaj atentata trovanjem 2020. Godinu dana kasnije, nakon što je dobio medicinsku pomoć u Nemačkoj, vratio se u Rusiju, svestan rizika koji preuzima.

Drugi Putinov cilj je bio da liši većinu Rusa mogućnosti da zamišljaju budućnost bez njega. Jer danas mu je nemoguće suprotstaviti se, misli se, sutra će mu biti nemoguće suprotstaviti se.

Više nije omeđen parlamentom, ustavom ili političkom opozicijom, Putin je na vrhuncu svoje moći. Preovlađujući osećaj „zauvek putinizma“ pruža mnogim Rusima osećaj stabilnosti; to je politički kontinuitet koji oni najbolje poznaju. Za manjinu to izaziva očaj ili bes.

Zauvek putinizam

Zauvek putinizam ima svoje ranjivosti. Svaki režim koji obećava da će večno živeti ne može dozvoliti da se smatra neuspešnim.

Da bi izdržao, Putinov režim mora da zadrži iluziju ne samo o svojoj neizbežnosti, koju je već postigao, već i o sopstvenoj besmrtnosti koju ne može da postigne.

Vidljive pukotine u mitu imaju potencijal da potkopaju sam mit.

Putinovo predstavljanje sebe kao svemoćnog spasioca – jedinog koji može da upravlja sudbinom Rusije – predstavlja dugoročni rizik za režim.Invazija na Ukrajinu 2022. bila je instrumentalni korak u izgradnji zauvek putinizma.

Rat je ojačao ruskog lidera manje povećanjem ionako ogromne moći Kremlja nego radikalnim smanjenjem obima civilnog društva.

Dok su donedavno političke elite imale određeni stepen moći odlučivanja, rat ih je pretvorio u izvršioce Putinove volje, puke ađutante generalisimusa.

Danas ruske institucije ne mogu poslužiti kao sredstvo za dovođenje u pitanje zvanične politike. Od njih se očekuje da pokažu svoju posvećenost ratnim naporima; svako izražavanje neslaganja u vezi sa ratom je kriminalizovano.

Mnogi Rusi sada prihvataju sledeće tvrdnje kao doktrinarne istine: Putin sposobno vodi neophodan rat, Putin je jedini koji može da vodi Rusiju, a Putin je vlasnik ruske političke budućnosti. Svako ko sugeriše drugačije radi to pod velikim rizikom.

Rat militarizovao politiku i društvo

Rat je značajno militarizovao rusku politiku i društvo. Širom zemlje, bilbordi i posteri glamuriziraju vojnike.

Državni mediji demonizuju „kolektivni Zapad“, koji je Ukrajinu pretvorio u svoju marionetu, terajući Rusiju u odbrambeni rat.

Prema rečima Kremlja, Putin je nezamenljivi vrhovni komandant, strateg i diplomata koji može da ponese zemlju na svojim plećima, i nosilac reda koji će zemlju odvesti do pobede.

Čak i među Rusima koji žude za mirom, mnogi veruju da samo Putin može da ga isporuči.

To ne znači da svi moraju strastveno podržavati ili se uključiti u ratne napore. Zahtevajući pristanak, Kremlj shvata da se ratni napori takođe mogu ignorisati ili zanemariti. Takva delimična militarizacija je odlika ratnog putinizma, koji je represivan, ali samo epizodno orvelovski.

Kroz svoju medijsku infrastrukturu, Kremlj svakodnevno ponavlja svoje teme. Tvrde, ne bez opravdanja, da je Rusija dobila prednost na bojnom polju; da je van Zapada predvođenog SAD, javno mnjenje naklonjenije stavu Rusije; i da je ruska ekonomija u dobrom stanju, što je potkrepljeno niskom nezaposlenošću i rastućim platama.

U očima svoje domaće publike, Putin je prošao važan test: suprotstavio se Zapadu, prkoseći njegovim kritikama, sankcijama i vojnoj pomoći Ukrajini.

Ova projekcija snage zahteva da Moskva konsoliduje svoje pobede na bojnom polju. Ako bi Putinova vojska propala, sposobnost lidera kod kuće bi mogla biti dovedena u pitanje.

Kroz svoju medijsku infrastrukturu, Kremlj svakodnevno ponavlja svoje teme. Ona tvrdi, ne bez opravdanja, da je Rusija dobila prednost na bojnom polju; da je van Zapada predvođenog SAD, javno mnjenje naklonjenije stavu Rusije; i da je ruska ekonomija u dobrom stanju, što je potkrepljeno niskom nezaposlenošću i rastućim platama.

U očima svoje domaće publike, Putin je prošao važan test: suprotstavio se Zapadu, prkoseći njegovim kritikama, sankcijama i vojnoj pomoći Ukrajini.

Ova projekcija snage zahteva da Moskva konsoliduje svoje pobede na bojnom polju. Ako bi Putinova vojska propala, sposobnost lidera kod kuće bi mogla biti dovedena u pitanje.

U prvim mesecima 2024. godine, međutim, i s obzirom na tok događaja, rat i zauvek putinizam se međusobno pojačavaju.

Putin je sebe pozicionirao kao jedinstvenog čoveka koji je sintetizovao najbolje niti imperijalne ruske, sovjetske i postsovjetske istorije, istorije jedne velike zemlje koja nikada nije osvojena; predsednik koji je vratio ponos na Rusiju i ruskost; branilac tradicionalnih vrednosti od dekadencije; i državnik koji je Rusiji (jedva) dao snagu neophodnu da se izbori sa perfidnim Zapadom.

Neprijateljski raspoložena prema Zapadu umesto zavidna, Putinova Rusija je daleko sigurnija 2024. nego što je Sovjetski Savez bio 1980-ih.

Njegove reči i postupci određuju prirodu ideologije, a ne obrnuto. Rat u Ukrajini dodatno je učvrstio Putinov imidž kao branioca ruskih nacionalnih interesa. Rat je uobličen u kamen temeljac ideologije koju sponzoriše država, još jedan događaj u kontinuumu večnog putinizma.

Pukotine na fasadi

Čak i plašljivi opozicionar, kao što je Boris Nadeždin, bez dokaza o pobuni protiv moći koja postoje, bio je uvreda za estetiku večnog putinizma.

Kada je Nadeždinova kampanja neočekivano ohrabrila desetine hiljada ljudi da potpišu njegovu kandidaturu, a antiratno raspoloženje je počelo da se kristališe oko njegove ličnosti, Nadeždin je morao da bude uklonjen iz trke otkrivajući dilemu diktatura, koje se mogu udobno kretati samo ka većoj represiji.

Diktatorske vlade više sebe ugrožavaju labavljenjem nego razbijanjem.

Za razliku od Nadeždinove kratkotrajne kampanje, smrt Navaljnog je pravi talas na površini zauvek putinizma i režimu neće biti lako da to prihvati.

Kremlj je smrt Navaljnog tretirao kao slučaj, iako su desetine hiljada u Moskvi i drugim gradovima, prevazilazeći strah od represije, javno izrazili svoju tugu i uzvikivali Navaljnijevo ime. Tri uzastopna dana ožalošćeni su dolazili na njegov grob u Moskvi, stvarajući brdo cveća.

Ruska država je pobedila Navaljnog, pretvorivši njegovu jedinstvenu biografiju u priču o svetovnom svecu. Njegovo sećanje oličava dva principa koji će se boriti protiv zauvek putinizma: odbijanje da se toleriše apatija i odbijanje da se prihvati da je ruska politika u potpunosti operacija odozgo nadole.

Smrt Navaljnog je znak Kremlja da se putinizam zauvek ne skriva od pogleda, ne maskira, ne pretvara se da je demokratski ili podložan spoljnom uticaju.

Mnogi u Rusiji, iako razumeju, naravno, da je Putin smrtan, i dalje ne mogu zamisliti budućnost bez njega.

Ovogodišnji predsednički izbori, dakle, nisu samo ritualna vežba koja potvrđuje još šest godina pod Putinom. To treba tumačiti kao konačni oproštaj od onih ostataka političke prošlosti koji su prethodili ili su zakomplikovali dolazak zauvek putinizma.

Car je na svom tronu, a sve što se može reći je: „Zdravo, Cezare!“

Budućnost je napisana

Da pozajmim frazu od Karla Marksa, zauvek putinizam može sadržati seme sopstvenog uništenja. U diktaturi bez izvinjenja, mnogo toga može poći naopako.

Rat u Ukrajini oscilira svakih nekoliko meseci, a rusko bogatstvo tamo bi moglo da se pogorša. Ratna društva imaju prelomne tačke koje postaju vidljive tek kada se dostignu, a Putinov rat je već doneo zapanjujuće nivoe ljudskih gubitaka Rusiji.

Ruska ekonomija je takođe podložna preokretima i ranjiva na sankcije Zapada. Zauvek bi putinizam mogao da sklizne u prekoračenje.

Autokratske vlade mogu se nerazumno obogatiti. Oni mogu izgubiti kontakt sa onima kojima vladaju, postajući sve manje tajni u vezi sa prinudom i represijom koja je osnova njihove vladavine.

Uzimajući u obzir peripetije rata, tržišta i politike, dubina i obim zauvek putinizma je zapanjujući. Do sada je rat ojačao putinizam.

Ukoliko ruska vojska počne da postiže nešto što je bliže pobedi u Ukrajini, putinistički sistem će postati čvršći u zemlji i inostranstvu.

Čak i ako bi Putin iznenada otišao sa scene, instrumenti prinude će verovatno ostati tamo gde ih je on postavio: u Kremlju, u službama bezbednosti i u vojsci.

Ne zna se da li neko drugi osim Putina može sposobno da upravlja ovim instrumentima, ali sa ili bez Putina, ovi instrumenti su u skladu sa mnogim interesima i mnogim prethodnim presedanima. Neće se mirno predati upravnicima nekog drugog sistema.

Kada je Josif Staljin umro 1953. godine, posle decenija tiranije, bitka za nasledstvo bila je haotična i krvava. Njegov eventualni naslednik, Nikita Hruščov, zamenio je svoje rivale i dao pogubiti najstrašnijeg od njih, Lavrentija Beriju.

Hruščova je kasnije svrgnula njegova sopstvena elita. Nasledio ga je Leonid Brežnjev, koji je prihvatio princip kolektivnog vođstva.

Ono što je preživelo, kako se rukovodstvo menjalo, bila je Komunistička partija, stub Sovjetskog Saveza. Isto tako je činila i sovjetska ideologija, sovjetska vojska i mnoge administrativne institucije koje su postojale u okviru sovjetske vlasti.

Sovjetski Savez 1950-ih i 1960-ih nije zapao u građanski rat. Nije se isključio iz Hladnog rata i nije nestao sa mape.

Ovo je obrazac koji bi se zauvek mogao ponavljati putinizam. Pošto Putin nije odredio naslednika, borba za vlast bi mogla da usledi posle Putinovog odlaska sa scene.

Oni koji su u ovoj borbi, ako mogu da spreče krvoproliće, imali bi mnogo podsticaja da održavaju postojeći sistem. Zadržali bi kontrolu nad ovlašćenjima koja su data u vojsci i službama bezbednosti.

Oni ne bi želeli da vide da unutrašnji sukobi ugrožavaju geopolitičku poziciju Rusije, i ne bi želeli da odustanu od ideoloških konstrukcija koje je sastavio Putin.

Ovo otvara otrežnjujuću mogućnost da bi zauvek putinizam, koji se sada vrti oko jednog čoveka, mogao da nadživi mandat samog Putina. Putin je učinio dovoljno da osigura da će onaj ko ga sledi verovatno biti njegov naslednik.