Putinov ambivalentni neliberalizam

Putinova tvrdnja je, doduše, manje apsurdna od izjave američkog predsednika Donalda Trampa kojom izjednačava “neliberalizam” sa “onim što se dešava” u Los Anđelesu i San Francisku. Ali Putin je izjavio i da je Rusija više demokratski orijentisana od Ujedinjenog Kraljevstva. Kao što je slučaj s njegovom tvrdnjom da je do predsedničke funkcije došao pobedom na slobodnim i poštenim izborima, takve opaske ne treba shvatati ozbiljno.

To obuhvata Putinovu uzgrednu izjavu da je liberalizam potpuno zastareo. Zapravo, ispostavlja se da njegova izjava da liberalni Zapad sada deli ponižavajuću sudbinu SSSR-a odražava puste želje ili čak osvetničku maštu.

“Multikulturalizam”, kaže on, nije više “realističan” jer se kosi sa “interesima domaćeg stanovništva” u liberalno-demokratskim društvima.

Šta utiče na ovaj ekscentrični način razmišljanja? Najjednostavniji odgovor jeste da Putin reciklira predmete diskusija pobornika nativističke politike iz alternativne desnice koji poslednjih godina remete politiku Zapada. To nije samo zabavan način da se Zapadnjacima gurne prst u oko. Kao što Putin dobro zna, nativističko obećanje o povratku izgubljene monokulture je recept za političku slabost i čak građansko nasilje i u Americi i u Zapadnoj Evropi.

Većina ostalih Putinovih odgovora Fajnenšel tajmsu nije bila ništa naročito. Njegovo zapažanje da globalizacija nije bila blaga prema srednjoj klasi na Zapadu nije baš originalna. A nije tajna da je reputacija liberalizma narušena neliberalnim ekonomskim čudom Kine, da ne spominjemo finansijsku krizu iz 2008. i uspon tehnoloških kompanija bez kontrole koje omogućavaju širenje lažnih vesti. Nativistički političari poput Trampa koriste trenutak slabosti liberalizma tako što prodiru u demografske anksioznosti populacija koje su u ekonomskim nevoljama i podstiču prezir prema “elitama establišmenta”.

Ali, za razliku od Trampa, Putin zna da tradicionalni liberalizam ne može da se svede na “političku korektnost” i “otvorene granice”. On je potpuno svestan šire zaostavštine liberalizma, koja uključuje ukidanje torture, civilnu kontrolu vojske, slobodu moralne svesti i izražavanja, nezavisnost medija u cilju obelodanjivanja zvanične korupcije i nekompetentnosti i zahtev da odluke vlade budu zasnovane na činjenicama i argumentima koji se mogu javno osporavati.

Putinovo dublje razumevanje liberalizma postaje očigledno kada se žali na “hegemonijsko” preimućstvo od okončanja Hladnog rata. Poput većine postsovjetskih lidera iritiran je idejom da sve nezapadne zemlje treba da usvoje zapadni liberalizam i odbace sopstvene navodno inferiorne tradicije.

U intervju za Fajnenšel tajms Putin izražava zapanjenost time da bi Zapad “hteo da region kao što je Libija ima iste demokratske standarde kao Evropa i SAD”. Prema njegovom mišljenju, “liberalna hegemonija” znači “demokratsku promociju”, što nije ništa drugo nego eufemizam za “promenu režima”. Upravo se tu naslućuje najjači deo njegovog argumenta protiv liberalne ideje, a ne u podsmevajućim komentarima o ljubavnoj aferi liberalizma s polnim pluralizmom i kriminalitetom imigranata. Putin brani diktatore kao što je sirijski predsednik Bašar al Asad i venecuelanski predsednik Nikolas Maduro od onoga što on vidi kao zapadnjačko prisvajanje jer je na kraju zabrinut za sopstveni neizvestan ostanak na vlasti. On dugo veruje da su SAD pre Trampa koristile promociju demokratije kao pokriće za zaveru da ga smene iz Kremlja.

Međutim, daleko od demonstracije veštog “trolovanja”, Putinove opaske o liberalizmu u stvari odražavaju duboku ambivalentnost o trenutnoj krhkosti “liberalne ideje”. Iako Tramp slabi zapadna savezništva i izbegava promociju demokratije, što Kremlj želi, on takođe ide korak dalje, lansirajući projekat skrnavljenja demokratije u punom opsegu, i kod kuće i u inostranstvu.

Paradoksalno, kraj američkih interesa u globalnom širenju demokratije i liberalizma predstavlja ozbiljnu pretnju po Putinovu poziciju. Veliki deo Putinovog legitimiteta kod kuće potiče od činjenice da se hrabro suprotstavio navodno arogantnom Zapadu. Ali sada kada je Tramp napustio sve za šta se Zapad nekada zalagao, antiamerička karta je izgubila svoj politički odjek. Zapravo, otvoreno rusofilna administracija u SAD može da bude razlog zašto podrška Putinu na domaćem terenu tako naglo opada.

Putinove strahove u vezi s tim otkriva njegov čudan zaokret kako se približavamo kraju intervjua kada on ublažava smrtnu kaznu liberalizma i priznaje da zapravo zaslužuje stepen podrške. Iako se taj zaokret kosi s njegovom tvrdnjom da liberalizam “prestaje da postoji”, u skladu je s liderom koji teži da zaštiti međunarodni sistem trgovine od Trampovog “nestrpljenja” i “brzopletosti”.

Ali Putinova neočekivana nostalgija za liberalnim svetskim poretkom još više dolazi do izražaja u njegovom jadikovanju za međunarodnim režimom kontrole naoružanja. Iako i dalje tvrdi da je nepromišljena posvećenost Amerike “promeni režima” primarna motivacija nedemokratskih država da slede nuklearno odvraćanje, on sada prepoznaje istu i suprotnu opasnost Trampovog napuštanja svih oblika multilateralizma.

Ako bi se SAD povukle kada je reč o njihovim obavezama u domenu odbrane u Evropi ili Aziji, daleko veći broj zemalja bi osetio potrebu da razvije nuklearno naoružanje da bi osigurao garancije za sopstvenu bezbednost. U Trampovom zapanjujuće nepredvidljivom i sve razuzdanijem postliberalnom svetu i liberalne autokratije rizikuju da “prestanu da postoje”.

Autor je profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Njujork