Putinov ideološki kolaž: Evroazija i još ponešto

Godinu dana, pet meseci i tri sedmice. Toliko je trajalo putovanje Petra Velikog u zapadnu Evropu 1697. i 1698. godine. Vladar je hteo da otvori Rusiju ka zapadu i da pridobije saveznike za poduhvat protiv Osmanskog carstva.

Car je naložio geografima da nacrtaju nove karte, tako da Ural bude granica Evrope i Azije, te da zapadni deo Rusije bude viđen kao deo Starog kontinenta. Sankt Peterburg je razvijan po ugledu na Rim i Versaj, a veze Baltičkim morem trebalo je da budu „prozor ka Zapadu“.

Da li je Rusija Evropa ili ne? To pitanja se od Petra Velikog provlači kao crvena nit, a u danima agresije na Ukrajinu ponovo je aktuelno.

Vek jedne ideje

Nakon dolaska komunizma, dvadesetih godina prošlog veka se u krugovima ruske emigracije razvila ideja evroazijstva (Еврази́йство). Dvojica glavnih ideologa, Nikolaj Trubeckoj i Pjotr Savickij, težili su vodećoj ulozi Rusije u ogromnom prostranstvu Evroazije koju su videli kao jedinstveni kontinent.

Za zagovornike evroazijstva, boljševizam je bio zapadni uvozni proizvod, a pokušaj modernizacije od strane Petra Velikog razlog što je carstvo propalo. Ovi emigranti su videli rusku evroazijsku imperiju kao kontratežu romano-germanskoj kulturi, sa Pravoslavnom crkvom kao stubom.

Prvi evroazijci su videli mongolsku invaziju na Rusiju između 13. i 15. veka kao pozitivan razvoj. „To je, smatrali su, dopustilo ruskoj kulturi da se produktivno prepusti azijskim uticajima“, kaže Ulrih Šmid, slavista koji na Univerzitetu u Sent Galenu predaje kulturu i istoriju Rusije.

„Zato evroazijci i tada i danas kažu da je Rusija predodređena da se širi u Aziji i da tamo gradi ekonomske i političke veze. Naravno, to je u suštini upereno protiv velikog civilizacijskog projekta Zapada“, dodaje Šmid.

Danas, čitav vek kasnije, ideja evroazijstva izvučena je iz fioke i upravo se o njoj u Rusiji sve više raspravlja.

Kratko koketiranje sa Zapadom

Posle raspada Sovjetskog Saveza, Rusija je upala u ideološki vakuum. Flert sa Zapadom bio je mlak, iako je Mihail Gorbačov ponavljao metaforu o „zajedničkoj evropskoj kući“, što su pre njega govorili i Brežnjev i Hruščov. Boris Jeljcin je docnije govorio o „povratku u evropsku civilizaciju“.

Čak je i Vladimir Putin govorio da je Rusija „evropska“ sila. Delovalo je da su nove generacije u Kremlju napustile sovjetsku predstavu o nepremostivim razlikama Istoka i Zapada. Ali sve je to bilo kratkog daha.

Po dolasku novog milenijuma vraća se i ideje evroazijstva. „Konstanta u tom razmišljanju je geopolitički pristup koji pretpostavlja da Rusija nije deo Zapada“, ukazuje Šmid.

Dok je Putin kao predsednik od 2000. do 2008. bio naklonjeniji Zapadu, sve se promenilo kad se vratio u Kremlj 2012. godine.

„Jedan od najvećih ideoloških Putinovih projekata sastoji se u stvaranju nove nacije Rusije – sa ruskim kulturnim jezgrom koje određuju ruski jezik, ruska literatura i u određenoj meri rusko pravoslavlje. To rusko kulturno jezgro trebalo bi da poput magneta drži na okupu sve što pripada ruskoj imperiji“, tumači Šmid.

Duginov uticaj

Prema logici neo-evroazijstva, Rusija je takoreći obavezna da bude velika i sve veća. Odricanje od ekspanzije vidi se kao pretnja ruskoj egzistenciji. Narode Evroazije valja ujediniti pod ruskim vođstvom.

Najpoznatiji zagovornik ove teorije je Aleksandar Dugin, publicista, politikolog i kopredsednik zabranjene Nacionalboljševističke partije Rusije. U knjigama „Četvrta politička teorija“ i „Osnovi geopolitike“, on razvija teoriju o „vodenoj kulturi“ i „suvoj kulturi“.

Prva je, po Duginu, atlantska, američka, globalizovana, liberalna i individualistička. Druga je sušta suprotnost i podrazumeva snažan konzervativni, antiliberalni, autoritarni kulturni krug. Radikalni Dugin tako je postao ikona nove desnice širom sveta, uključujući i Sjedinjene Države.

„Putin i Kremlj drže oprezno odstojanje od Dugina, iako naravno postoje brojne tačke preklapanja programa Kremlja i Duginovog evroazijstva“, objašnjava slavista Šmid. „Ali javnosti Putin izgleda umerenije tako što ne preuzima ekstremne Duginove pozicije.“

Dodaje da je velikog uticaja na Putina imao legendarni sovjetski disident Aleksandar Solženjicin, autor „Arhipelaga Gulag“. On se početkom veka više puta sastajao sa Putinom. „Bili su saglasni da ponovo valja uspostaviti istočnoslovensko jedinstvo Belorusije, Ukrajine i Rusije i da je zapadna demokratija štetna za Rusiju kao oblik vladavine“, kaže Šmid.

Koktel ideja

Stručnjaci kažu da evroazijstvo nije jedina ideja koja određuje Putinove poteze u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Putina često opisuju kao eklektičara, koji iz raznih ideologija uzima određene teze. U knjizi „Tehnologije duše“, Ulrih Šmid opisuje još dve ideologije koje utiču na Putina.

Najpre, tu je imperijalni pristup sopstvenoj istoriji, „često ponavljana priča o navodnih hiljadu godina državnosti Rusije“. Drugo, tu je Ruska pravoslavna crkva. Iz tih elemenata „Putin sastavlja patriotski program koji se svodi na ponovno uspostavljanje onoga što naziva istorijskom Rusijom“, dodaje Šmid. A tu spadaju Belorusija i Ukrajina.

U kolažu ideologija, Putin nalaže propagandi da „operaciju“ u Ukrajini predstavlja kao borbu protiv fašizma, premda inače podržava radikalne desničare na Zapadu. U propagandi, Rusija je spasilac slovenskih naroda, iako upravo napada drugi slovenski narod. U propagandi, Rusija je jaka i ujedinjena, iako su desetine hiljada građana pohapšene zbog protesta, a opozicija praktično zabranjena.