Putinov potpis i Prigožinova smrt: Dečak iz Lenjingrada koji ne prašta izdaju i priča o pacovu

Naravno, tvrdnje da Kremlj stoji iza nesreće u kojoj je život izgubio prvi čovek paravojne formacije Vagner, ali i brojni Prigožinovi saradnici, verovatno nikada neće biti dokazane. Vrlo brzo nakon pada aviona oglasili su se iz Kremlja te su kategorički negirali bilo kakvu umešanost u incident koji se dogodio severozapadno od glavnog grada Rusije.

Međutim, ukoliko se posmatra istorija delovanja ruskog predsednika Vladimira Putina i ako se pažnja naročito posveti metodama obračuna sa političkim protivnicima, onda se bez sumnje i Prigožinova smrt može analizirati upravo iz ovog ugla.

Ugla koji pre svega oslikava beskrupuloznost i apsolutno odsustvo empatije za sve one koji se u očima ruskog predsednika pokažu kao izdajice.

Detinjstvo koje je „ubilo“ emociju

Iako se političke karijere i razlozi za donošenje određenih odluka teško mogu u svim slučajevima povezivati sa životima koje su zvaničnici vodili pre ulaska u politiku, slučaj Vladimira Putina može se posmatrati kao izuzetak.

Od samog odrastanja pa do ulaska u sigurnosne strukture tadašnjeg Sovjetskog Saveza, Vladimir Putin je oko sebe gradio zid. Zid koji ga je od samog odrastanja na ulicama Sankt Peterburga trebao štititi od opasnosti koje su tih postratnih godina bile prisutne na ulicama tadašnjeg Lenjingrada.

„Pre 50 godina, ulice Lenjingrada su me naučile jednoj stvari. Ako je tuča neizbežna, morate prvi da udarite“ ,rekao je Putin u jednom od govora.

Ova rečenica bila je predmet analiza brojnih psihologa, ali i političkih analitičara koji su svaki Putinov potez, naročito one političke, gledali upravo kroz ovakav opis detinjstva.

„Njegov otac teško je ranjen u ratu, a majka mu je zamalo umrla od gladi. Lenjingrad se još nije oporavio od rata, a život je bio izuzetno težak. Oba roditelja su radila toliko koliko su mogli da bi izdržavali sebe i njega. Bilo je jasno da je prepušten sam sebi u društvu druge dece u zgradi u kojoj je živio. Bio je, bez sumnje, ozbiljno maltretiran“, naveli su stručnjaci

Odrastanje u takvom okruženju, saglasni su mnogi, kod Putina je od ranih nogu stvorilo štetna iskustva iz detinjstva (ACE) koja dovode do promene načina na koji osoba reaguje na stres. Koliko takve pojave mogu biti ozbiljne ističe se i u analizi Američkog instituta za prevenciju i kontrolu bolesti gde se pojašnjava kako takve stvari duboko oštećuju njihov imunološki sistem decenijama kasnije.

„ACE dolazi iz studije o nepovoljnim iskustvima u detinjstvu, revolucionarne studije javnog zdravlja koja je otkrila da trauma iz detinjstva dovodi do pojave hroničnih bolesti, depresije i drugih mentalnih bolesti kod odraslih te stvaranja finansijskih i socijalnih problema“, objašnjava se.

Takvo okruženje nateralo je Vladimira Putina da spas potraži u sportu, odnosno u onoj disciplini koja će mu ujedno pružiti i ono što je najviše tražio – zaštitu. Džudo je počeo trenirati sa 12 godina i vrlo brzo je napredovao, ali je upravo taj korak bio ključan u njegovom građenju ličnosti kakva je prisutna danas.

„Iako je voleo sebe da prikazuje kao mladog i tvrdoglavog dečaka iz Lenjingrada, borilačkim veštinama se bavio kao dete da bi se, kako je i sam rekao, zaštitio od nasilnika“, piše New York Times.

Nepoverenje prema ljudima, uprkos treninzima koji su Putina ojačali u fizičkom, ali i psihičkom smislu, kroz godine je raslo, a celokupna karijera u kojoj je sigurnost bila na prvom mestu nastavljena je njegovim prijavljivanjem u KGB i to još u periodu kada je imao 16 godina. Brojne metode koje je KGB kroz istoriju primenjivao, postale su modus operandi i za Vladimira Putina.

Hladni rat sam po sebi rađao je nepoverenje među tada najvećim rivalima i njihovim saveznicima, a takva podloga u ponašanju spuštala se i na niže nivoe, uključujući i činovnike KGB-a koji su tada bili raspoređeni širom istočne strane Gvozdene zavese.

Važan detalj iz Putinovog ranijeg života, a koji se tiče KGB-a, uključuje i kraj osamdesetih godina kada je Vladimir Putin delovao na području Istočne Nemačke. Iako je njegov boravak, iz perspektive agenta, delovao kao raj na zemlji, sve se vrlo brzo promenilo 1989. godine kada se polako nazirao i kraj hladnoratovske podele kakvu je svet i poznavao.

Ono što je zanimljivo, Putin je tokom boravka u Nemačkoj najčešće obavljao poslove koji se odnose na održavanje kontakta sa doušnicima koji su se nalazili kako u istočnom, tako i u zapadnom delu Nemačke.

Ukoliko se u obzir uzme činjenica da je, ako se posmatraju doušnički poslovi kroz istoriju, tanka linija koja jednu takvu osobu deli od toga da uživa potpuno poverenje nadređenih pa do toga da je „proguta mrak“, ne čudi kako je Vladimir Putin upravo kroz takve poslove gradio svoj „bedem nepoverenja“ pa i prema onima koji se na prvi pogled doimaju kao provereni kadrovi.

Stalno preispitivanje, provere i testiranje poverenja, postale su uobičajen način života za sve KGB činovnike.

„KGB je zajednica zavere u kojoj je lojalnost najvažnija. Svako ko je nelojalan je izdajnik, bit će streljan. To je jednostavno u DNK“, rekao je nemačkim medijima istoričar Hubertus Knabe.

Politički obračuni kroz brutalne metode

Sva iskustva koja je Vladimir Putin prikupljao kroz detinjstvo, rad u KGB-u, postali su njegov potpis i u političkoj karijeri koja je započela 1999. godine.

Već u tom periodu, dolaskom na vlast Putin je zatekao potpuno nesređen sistem sa mnoštvom starih, isluženih i sovjetskih kadrova na koje se nije mogao osloniti. Paralelno sa stvaranjem zasebnog sistema koji je zasnovan na osobama od poverenja, Putin je morao voditi i procese koji se odnose na Čečeniju i rat koji je i dalje bio aktuelan.

Čečeni koji su se protivili Putinu, ali i ruskom sistemu, vrlo brzo su uklanjani sa političke scene, a na njihova mesta su dolazili oni koji su verni režimu. Jedan od takvih, Ramzan Kadirov, i danas se nalazi na vlasti te se vremenom nametnuo kao jedan od najvećih portparola politike predsednika Rusije.

Međutim, kako je vreme odmicalo, mnogo je veći broj onih koji su krenuli stranputicom kada je reč o odnosu sa Putinom. Verovatno najpoznatiji slučaj je onaj Borisa Nemcova, koji je za vreme vladavine Borisa Jeljcina bio zamenik premijera. Vremenom, Nemcov je postao veliki kritičar Vladimira Putina te je u Rusiji organizovao niz demonstracija protiv njegove vladavine.

Uprkos borbi i velikim kritikama, Nemcov je završio tragično. Tokom 2015. godine, neposredno pre ponoći, Nemcov je upucan nekoliko puta sa leđa, a mnogi su njegovo ubistvo povezali sa Kremljom, odnosno Vladimirom Putinom.

Sličnu sudbinu imao je i niz drugih političara, oligarha i drugih zvaničnika koji su se vremenom postali veliki kritičari Vladimira Putina. Boris Berezovski, Aleksandar Litvinenko, Ana Politkovskaja, Anastasija Baburova, Stanislava Markelova. Sve su to imena onih čiji je život okončan pod čudnim okolnostima.

Istina, postoje i oni Putinovi protivnici koji još uvek nisu doživeli sličnu sudbinu, ali se nezaustavljivo kreću u tom pravcu. Najpoznatiji primer za to je Aleksej Navaljni, verovatno trenutno i najuticajniji ruski opozicionar. Sud u Rusiji doneo je već nekoliko pravosnažnih presuda protiv Navaljnog, a na teret mu se stavljaju brojna dela uključujući ekstremizam i korupciju.

Ruski predsednik Vladimir Putin gotovo da ime ovog ruskog opozicionara ne izgovara u javnosti, ali potpuno je jasno kako je na ovaj način ruski lider uklonio možda i trenutno najveću pretnju u Ruskoj Federaciji ukoliko posmatramo političku scenu.

Poslednja dešavanja u slučaju sa šefom Vagnera Jevgenijem Prigožinom zapravo prate istu matricu ponašanja koju je Vladimir Putin pokazao i ranije. Iako je slovio kao Putinova desna ruka, čovek od poverenja i prvi čovek za izvršavanje „prljavih“ zadataka, Prigožin je svoju smrtnu presudu potpisao onog dana kada su vojnici paravojne formacije Vagner cevi tenkova okrenuli prema Moskvi.

„Predsednik je bio u dubokoj zabludi kada je spomenuo izdaju domovine, mi smo patrioti naše domovine. Borili smo se i dalje se borimo. Svi borci Vagnera. Niko se neće predati na zahtev predsednika, Federalne službe sigurnosti ili bilo koga drugog, jer ne želimo da zemlja i dalje živi u korupciji, propasti i birokratiji“, poručio je 24. juna Prigožin.

Uprkos „relaksaciji“ situacije koja je usledila u danima iza toga, svima je bilo jasno kako Putin ovakav potez donedavnom savezniku neće moći oprostiti.

U jednom od svojih ranijih intervjua, Vladimir Putin je odgovorio i na pitanje da li je sklon opraštanju.

„Da, mogu oprostiti, ali ne sve“, rekao je Putin.

Na pitanje novinara šta je to što ne može oprostiti, Putin je vrlo jasno i bez emocija odgovorio.

„Izdaju“, poručio je tada ruski predsednik.

Nakon pada aviona u kojem su se nalazili vodeći ljudi Vagnera, Putinove reči ponovo odekuju ruskim, ali i svetskim javnim prostorom.

Dečak sa lenjingradskih ulica sa početka priče ponovo je izašao na površinu i to baš u onom trenutku kada je osetio da je ugrožen, izdan i prevaren. Godine iskustva učinile su svoje, a metode su vremenom postale sve radikalnije.

„Prigožin je bio čovek teške sudbine i pravio je ozbiljne greške u životu. I postigao je rezultate koji su mu bili potrebni i za sebe i, kada sam ga pitao za to, za zajedničku stvar, kao i ovih poslednjih meseci. Bio je talentovan čovek, talentovan biznismen“, rekao je Putin nekoliko dana nakon pada aviona.

Brojni događaji iz ranog detinjstva i mladosti, oblikovali su i dalji rad i delovanje ruskog predsednika Vladimira Putina. Ukoliko se posmatraju brutalni obračuni sa političkim, vojnim i drugim protivnicima, potpuno je jasno vidljiva nit koja se proteže još od perioda kada je, zbog vlastite sigurnosti, upisao džudo pa sve do danas kada zbog vlastite političke sigurnosti eliminiše protivnike na nešto drugačijoj vrsti terena.

Vladimir Putin i večno nepoverenje prema bližim saradnicima

Govoreći jedne prilike o svom detinjstvu, Putin je ispričao priču o vremenu koje je provodio na ulicama rodnog grada i igri sa prijateljima koja je uključivala i jurenje pacova.

„Jednom sam spazio ogromnog pacova i jurio ga niz hodnik dok ga nisam saterao u ugao. Nije imao kuda da pobegne. Odjednom me je zaobišao i bacio se na mene. Bio sam iznenađen i uplašen. Sada je pacov počeo da me juri“, rekao je Putin.

Nakon toga, ruski predsednik nikada nije želeo dozvoliti da se ponovi situacija u kojoj lovac postaje lovina.

Pacovi u Putinovim očima postali su politički, vojni i drugi protivnici. Nekoliko decenija kasnije, na zalasku svoje karijere, ruski predsednik je shvatio da ne sme ponoviti isti scenarij kakav je doživio dečak sa početka priče.

Brutalne metode obračuna za Vladimira Putina su tako postale najefikasnije sredstvo preživljavanja u ruskom sistemu u kojem je poverenje gotovo pa nepoznat pojam. Ukoliko i postoji, rok trajanja mu je izuzetno kratak, prenosi Klix.