Pajfer: Putinov rat neće uspeti da Ukrajinu približi orbiti Moskve

Američki zvaničnici sada očekuju rat na iscrpljivanje, pri čemu nijedna strana nije sposobna za odlučujući vojni prodor.

Kako će se rat završiti ostaje nejasno, piše u analizi Stiven Pajfer, nekadašnji američki ambasador u Ukrajini, sada viši saradnik u Inicijativi za kontrolu naoružanja i neproliferacije, Centru za bezbednost i obaveštajne poslove 21. veka i Centru za Sjedinjene Države i Evropu pri Brukings institutu.

Ruske snage su 24. februara izvršile invaziju na Ukrajinu sa severa, uključujući Belorusiju, sa juga sa Krima i sa istoka.

Višestruke osovine napada sugerišu da je ruska vojska imala za cilj da brzo zauzme glavni grad Kijev, svrgne demokratski izabranu vladu i okupira možda čak dve trećine istočne Ukrajine, ukazuje Pajfer koji je i saradnik u Centru za Međunarodnu bezbednost i saradnja na Univerzitetu Stanford.

Rusi nisu uspeli. Njihove snage su stigle do predgrađa Kijeva, ali su se povukle krajem marta. Potisak ruske vojske prema Odesi zaglavio je oko Mikolajeva posle tri nedelje.

U maju su ruske snage koje su napale Harkov, drugi po veličini grad u Ukrajini i koje se nalaze na samo 40 kilometara od ruske granice, potisnute nazad, nakon što su ušle samo na periferiju grada.

Ruska vojska je konačno obezbedila kontrolu nad Mariupoljom sredinom maja, kada su se poslednje ukrajinske snage predale nakon hrabrog otpora.

Nedelje neselektivnog ruskog granatiranja i bombardovanja ostavile su Mariupolj, grad u kome se pretežno govori ruski jezik, u kojem su skoro polovina stanovništva bili etnički Rusi, potpuno razoren.

Nakon povlačenja iz Kijeva i severne Ukrajine, ruske snage su se koncentrisale na region Donbasa u istočnoj Ukrajini. Posle šest nedelja, postigli su određeni napredak, ali uz znatne troškove protiv odlučne ukrajinske odbrane.

Vojni analitičari razmišljaju o tome da li će ruska vojska uskoro postati potrošena snaga – iscrpljena velikim ljudskim i gubicima u opremi, lošim moralom i slabom logistikom, i nesposobna da izvede još jednu veliku ofanzivnu operaciju.

Moskva će možda morati dalje da smanji svoj cilj Donbas na potpunu kontrolu nad Luganskom oblasti

Odluka Kremlja da ne proglasi potpunu mobilizaciju otežava ruskoj vojsci da nadoknadi borbene gubitke. Američki zvaničnici vide kako ruski predsednik Vladimir Putin tvrdoglavo rovari, i ne razaznaju nikakav pregovarački put u bliskoj budućnosti.

Stoga očekuju rat na iscrpljivanje, pri čemu će ga strane usporavati, ali nijedna nije u stanju da postigne ubedljivu pobedu.

Čini se da je Ukrajina u jednom smislu već pobedila: praktično niko ne veruje da je ruska vojska sposobna da zauzme Kijev i okupira polovinu do dve trećine zemlje. Ukrajinci se vraćaju u prestonicu, a život je počeo da poprima normalan izgled.

Kako god da se rat završi, nezavisna i suverena ukrajinska država će ostati na mapi Evrope.

Osim toga, stvari postaju teže za predvideti. Kremlj se sada fokusirao na preuzimanje pune kontrole nad Donbasom, što je značajno smanjen cilj u odnosu na prvobitne ciljeve invazije.

Moskva će možda morati dalje da smanji svoj cilj Donbas na potpunu kontrolu nad Luganskom oblasti, ali ne i čitavom Donjeckom oblasti. Ruske snage na jugu Ukrajine počele su da pripremaju odbrambene položaje.

Ukrajinske snage, osnažene sve većim prilivom oružja sa Zapada, izvele su uspešne kontranapade, kao i snažnu mobilnu odbranu.

Međutim, prelazak sa odbrane na kontraofanzivu punog obima koja ima za cilj da istera Ruse sa teritorije koju su okupirali od 24. februara predstavljao bi težak izazov. U tom slučaju, neke od prednosti koje idu u prilog odbrani pripale bi ruskoj vojsci.

Vojni ćorsokak koji bi mogao potrajati još mnogo meseci, tako se čini najverovatnijim scenariom.

Sporazumno rešenje nudi jedan put za okončanje rata.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je izgledao spreman na kompromis o ključnim pitanjima u martu, na primer, nudeći da odbaci ambicije Kijeva da se pridruži Severnoatlantskom savezu (NATO) i prihvati neutralnost.

Ali njegov ruski kolega nije iskoristio mogućnost da obezbedi neutralnu Ukrajinu i možda druge dobitke.

Retrospektivno, to bi se moglo pokazati kao propuštena prilika za Moskvu. Ukrajinski stavovi prema pregovorima su zaoštreni od marta.

To odražava rastuće poverenje u sposobnosti ukrajinske vojske i gnev zbog ruskih ratnih zločina, kao što je bezobzirno uništavanje Mariupolja, i zverstva u mestima kao što su Buča i Borodjanka.

Bes javnosti gotovo sigurno ograničava slobodu manevra koju bi Zelenski mogao imati u razmatranju mogućih ustupaka.

Dok je Kijev u martu nudio predlog koji je sugerisao spremnost na kompromis oko Krima, koji je Rusija nezakonito zauzela i pripojila u martu 2014. ukrajinski zvaničnici sada insistiraju na potpunom obnavljanju ukrajinskih granica od 1991.

Zapad bi trebalo da podrži tu poziciju i odbaci stav Kremlja. pokušaj da se međunarodne granice prekrajaju oružanom silom.

Izuzimajući potpuni kolaps ruske vojske (koji ne treba isključiti) teško je videti kako Ukrajina može da prikupi neophodnu polugu da povrati Krim.

U nedavnoj privatnoj diskusiji, jedan ukrajinski političar nije se zalagao za odustajanje od Krima i Donbasa, ali je primetio da bi vraćanje tih teritorija donelo obavezu: povratak tri ili četiri miliona proruskih birača, što bi se pokazalo remetilačkim za ukrajinsku politiku.

Kako će Ukrajina rešiti ovu dilemu, pitanje je za ukrajinsku vladu. Zelenski je ostavio otvorena vrata za diplomatiju.

Ako Moskva promeni svoj pristup i krene na ozbiljne pregovore, Zelenski će morati da odmeri ravnotežu svoje želje da okonča ubijanje Ukrajinaca, imperativa zaštite principijelnih pozicija Kijeva naspram moguće potrebe za kompromisom i potencijalnog političkog povratka ako Ukrajinci veruju da kompromis previše ustupa Rusiji.

Zapadne zemlje će morati da odluče šta da rade u vezi sa sankcijama Rusiji

Samo Zelenski i njegova vlada mogu da odvagaju kompromise i donesu tu delikatnu odluku.

Zapad bi trebalo da sledi odluke Kijeva u bilo kakvim pregovorima, ne pritiskajući Ukrajinu da prihvati rešenje koje ne želi i ne prigovarajući rešenju za koje Kijev favorizuje i veruje da ispunjava interese Ukrajine.

Zapadne zemlje će morati da odluče šta da rade u vezi sa sankcijama Rusiji; neki bi možda želeli da zadrže sankcije čak i nakon nagodbe, mada bi Zapad trebalo da bude osetljiv na ublažavanje sankcija ako Kijev kaže da je to neophodno da bi se obezbedio inače prihvatljiv dogovor.

Ukrajina nije učinila ništa da izazove ili opravda rat koji je izbor Putina. To je tragedija za zemlju, koja je rezultirala smrću hiljada ukrajinskih vojnika i civila i ogromnom materijalnom štetom na infrastrukturi, kućama i stanovima, komercijalnim i industrijskim objektima. (Ovo bi takođe moglo postati tragedija za zemlje širom sveta koje zavise od ukrajinskog izvoza hrane koji je sada blokiran.)

Rat se takođe pokazao kao katastrofa za Rusiju: desetine hiljada poginulih i ranjenih vojnika, veliki gubici opreme, međunarodna izolacija, sankcije koje nanose pravi ekonomski bol, ojačani NATO koji će uskoro dočekati Finsku i Švedsku u svojim redovima.

Štaviše, NATO bi mogao da odluči da prisustvo snaga saveza na svom istočnom krilu (npr. u baltičkim državama i Poljskoj) učini stalnim, a ne rotirajućim.

Putinov rat neće uspeti da Ukrajinu približi orbiti Moskve; umesto toga u Ukrajini unosi mržnju prema Rusiji za koju će biti potrebne decenije da se prevaziđe.

U interesu Zapada je da Kremlj ne uspe u svom pokušaju da potčini Ukrajinu i uskrati Ukrajincima pravo da sami određuju svoj kurs

Rat ima jasnu žrtvu i jasnog agresora.

U interesu Zapada je da Kremlj ne uspe u svom pokušaju da potčini Ukrajinu i uskrati Ukrajincima pravo da sami određuju svoj kurs. To znači da nastavimo da pružamo Ukrajincima sredstva da brane svoju zemlju i potisnu nazad rusku vojsku koja napada.

To takođe znači pojačavanje sankcija kako bi se ubrzao haos koji dolazi u rusku ekonomiju zbog Putinovih katastrofalnih odluka.

Na kraju, željeni ishod ovog rata bi doveo do toga da Ukrajinci prisile Ruse na povlačenje ili, u najmanju ruku, nateraju Moskvu da pristane na sporazumno rešenje pod uslovima prihvatljivim za Kijev.

Obezbeđivanje da ruska agresija ne uspe i da Ukrajina postigne jedan od ovih ishoda trebalo bi da bude primarni cilj za Zapad.