„Putinova korupcija pretvorila se u globalni problem“: Bivši glavni ekonomista Svetske banke o borbi protiv korupcije

Čak i ako je namera iskrena, po preuzimanju funkcije brzo će shvatiti da je najbolje fokusirati se na kritičare vlade i opozicione političke stranke, jer će ako krene na svoje sopstvene saveznike biti narušena njegova politička baza.

Stoga je nenamerna posledica ovog prvobitnog plana sađenje semena kronizma.

Čak i dok targetira korupciju, štiteći prijatelje i pružajući usluge saveznicima lider jača njihovu vlast, a zemlja klizi ka autoritarizmu.

Na kraju, i korupcija bi mogla da poraste umesto da opadne.

Ova priča se ponavljala mnogo puta u zemljama širom razvijenog sveta i sveta u razvoju.

Naravno, takva tranzicija može da ima ogromne negativne posledice na zemlje ovih političkih lidera.

Ali u današnjem globalizovanom svetu, posledice kronizma se često protežu izvan nacionalnih granica.

Rusija je pravi primer.

Tokom više od 20 godina na vlasti, kao predsednik ili premijer, Vladimir Putin je izgradio plutokratski režim koji karakteriše naročito poguban oblik drugarskog kapitalizma.

Dok su njegovi prijatelji i bliski saveznici prigrabili najveći deo bogatstva u Rusiji poslednje dve decenije, obični Rusi se sve više nalaze u stagnirajućoj, sklerotičnoj ekonomiji.

Jedna od posledica ruske invazije na Ukrajinu je to da se Putinova korupcija pretvorila u globalni problem koji nastavlja da rezonira širom Evrope, Afrike, Azije i Amerike.

Iako je prirodan odgovor na to da se okrive politički lideri koji su omogućili ovaj trend, to nije od naročite pomoći.

Da bismo eliminisali kronizam, najpre moramo da poboljšamo naše shvatanje mehanizama i podsticajnih struktura koje pokreću lidere ka ovom putu kronizma i korupcije.

Istorija Indonezije pruža ilustrativan primer dinamike koja navodi političke lidere da prigrle kronizam.

Kada je diktator Suharto došao na vlast posle antikomunističkog puča koji su podržale Sjedinjene Države sredinom 1960-ih, obećao je da će staviti tačku na korupciju svog prethodnika Sukarnoa.

Ali pokazalo se da je Suhratoov prozapadni, biznis-frendli „novi poredak“ jednako oligarhijski i nemilosrdan kao i prethodni režim.

Slično tome, Putin je targetirao oligarhe koji su prosperirali u vreme njegovog prethodnika Borisa Jeljcina, ali na kraju je jednostavno mnoge od njih zamenio svojim sopstvenim prijateljima.

Da bismo shvatili proces u osnovu toga, pretpostavimo da su ti lideri bili iskreno posvećeni borbi protiv ukorenjene korupcije, kao što su to bili mnogi politički lideri koji su došli na vlast.

Iako je prekid simbiotske veze između poslovne i političke elite nesumnjivo komplikovan, nedavna studija ekonomiste sa Univerziteta u Beču Dmitrija Knjazeva predlaže nekoliko načina da se to postigne.

Na primer, kreatori politike bi mogli da nametnu novčane kazne državnim zvaničnicima koji uzimaju mito ili da nagrađuju građane koji prijavljuju takve prekršaje.

U zemljama u kojima je korupcija rasprostranjena, liderima ne manjka potencijalnih osumnjičenih koje bi istraživali i krivično gonili.

Kao što sam ukazao u jednom nedavnom radu, međutim, pojačan nadzor bi zapravo mogao da pogorša problem.

Logika je jednostavna.

Pošto dođu na vlast na osnovu antikorupcione platforme, lideri shvataju da bi borba protiv korupcije, koja podrazumeva da svakoga gone, predstavljala opasnost da izgube svoje pristalice.

Stoga, osim ako je politički lider osoba izuzetnog moralnog kova, najbolji način borbe protiv korupcije je neumorno targetiranje političkih rivala i njihovih sledbenika, uz izuzetak saveznika i bliskih saradnika.

Korupcija bi zaista mogla da opadne među političkim rivalima, koji se nalaze pod dodatnim nadzorom, ali ona će porasti među saveznicima i prijateljima, koji će ubrzo steći osećaj da su bezbedni.

U zavisnosti od fleksibilnosti korupcije između ove dve grupe, ukupna korupcija i kronizam bi mogli da porastu.

Da bi se sprečio takav ishod, ključni uslov je da vlade uspostave nezavisne institucije kojima će biti povereno da obuzdavaju nezakonito ponašanje.

Biro za istraživanje prakse korupcije u Singapuru, osnovan 1952. godine, predstavlja odličan primer prednosti davanja vladinoj agenciji ovlašćenja sa neophodnom autonomijom da istražuje i vodi slučajeve u javnom interesu.

Iako politički sistem Singapura ima velike mane, postigao je izuzetan napredak u borbi protiv korupcije.

U današnjem interkonektovanom svetu, međutim, nije dovoljno da se svaka zemlja bori protiv korupcije unutar svojih granica.

Pošto kronizam i korupcija u bilo kojoj zemlji mogu da imaju dalekosežne ekonomske posledice, jedini način da se reši ovaj izazov je multilateralizam.

Sigurno je da mnoge prepreke stoje na putu efikasnoj borbi protiv korupcije na globalnom nivou.

Postizanje sporazuma o strogim međunarodnim propisima bilo bi dobra polazna tačka.

Kaušik Basu, bivši glavni ekonomista Svetske banke i glavni ekonomski savetnik Vlade Indije, profesor je ekonomije na Univerzitetu Kornel i viši saradnik na Brukings institutu.

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org