„Putinovi korisni idioti u Nemačkoj“

Manje je, ukazuje se u analizi, bila predvidljiva brzina kojom je Nemačka poslednjih nedelja napustila svoj stav prema Moskvi zaustavljanjem kontroverznog projekta gasovoda Severni tok 2, slanjem oružja Ukrajini, prihvatanjem sankcija Rusiji, pa čak i najavom da će početi da upumpava značajne sume u svoju vojsku.

Drugim rečima, skoro preko noći je, navode, Nemačka pristala da uradi sve na šta su je SAD i drugi saveznici godinama podsticali. Berlin je čak smislio moto spreman za hešteg za smenu: “Zeitenvende”, odnosno zora nove ere.

Nedeljama kasnije, postalo je jasno da nemački lideri zaista pokušavaju da kažu: “Idemo dalje”.

S tim u vezi, Nemci su imali sreće otprilike koliko i ruska vojska u Ukrajini. To je zato što Nemačka nije samo “pogrešno procenila Putina“, kako je prošle nedelje rekao dugogodišnji savetnik Angele Merkel za spoljnu politiku, Kristof Hojzgen, novi predsedavajući Minhenske bezbednosne konferencije.

Tvrdoglavo insistiranje Nemačke na saradnji sa ruskim liderom, suočenim sa kontinuiranom agresijom (katalog nedela u rasponu od invazije na Gruziju do ubistava neprijatelja u inostranstvu i ratnih zločina u Siriji) nije ništa drugo do katastrofalna greška, zahvaljujući kojoj će Merkelova zaraditi mesto u panteonu političke naivnosti uz Nevila Čemberlena.

Polako, ali sigurno, Nemcima je sinulo da je Merkelin pristup Rusiji – koji je dostigao vrhunac odlukom iz 2015. da da zeleno svetlo za gasovod Severni tok 2 uprkos ruskoj aneksiji Krima i ulozi u separatističkom ratu u istočnoj Ukrajini – nije samo otvorila vrata Putinu da ode dalje, već ga je i ohrabrila da to učini.

Ruska invazija na Ukrajinu, međutim, nije samo odbacivanje politike Merkelove, već i čitave generacije nemačkih političara iz celog spektra zaslepljenih nostalgijom za Ostpolitikom i „Vandel durch Handel“, politike detanta iz 1970-ih, koju je zagovarao kancelar Vili Brant.

Kolektivna odgovornost Nemačke je razlog zašto je okretanje stranice lakše izgovoriti nego učiniti. U nemačkoj politici nema ličnosti poput Čerčila koja bi godinama upozoravao na opasnosti od verovanja Putinu. Dok Merkelova snosi najveći deo krivice što je upala u zamku ruskog lidera, istina je da je cela nemačka politička klasa kriva.

Kao Merkelin ministar finansija i vicekancelar, sadašnji kancelar Olaf Šolc, čije su socijaldemokrate bile pokretačka snaga gasovoda Severni tok, zastupao je ideju da je najbolji način da se izađe na kraj sa Putinom kroz beskrajni „dijalog“.

Jens Plotner, trenutno Šolcov savetnik za nacionalnu bezbednost, bio je jedan od glavnih tvoraca te politike u godinama kao visoki diplomata u nemačkoj kancelariji spoljnih poslova, gde je služio kao šef kabineta tadašnjeg ministra spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajera (socijaldemokrata koji je sada nemački predsednik) i nedavno kao politički direktor ministarstva.

Čak i nakon što je Putin okupio desetine hiljada vojnika na ukrajinskoj granici u decembru, Plotner je savetovao Šolca da se drži Severnog toka 2 i javno ponovi da je to nešto više od „komercijalnog projekta“.

https://twitter.com/JulianRoepcke/status/1508184665018060802?s=20&t=yo0OwCUOIG2dKqU2b36oXg

Plotnerov stari šef Štajnmajer, koji je 2016. optužio NATO za „zveckanje oružjem i ratno huškanje” zbog održavanja vojne vežbe na istočnom krilu Alijanse, tvrdio je isto, sve dok na Ukrajince nisu ispaljeni prvi hici, da Nemačka treba da koristi energiju kao put za izgradnju mostova sa Rusijom.

Ovih dana Štajnmajer, koji kao predsednik treba da služi kao moralni autoritet Nemačke, okupiran je organizovanjem koncerata „slobode i mira“ sa ruskim i ukrajinskim muzičarima. (Jedan od događaja zbio se početkom marta u Drezdenu dok su bombe padale na Harkov, drugi po veličini grad u Ukrajini.)

Tokom vikenda, Andrij Melnik, ukrajinski ambasador u Nemačkoj, izjavio je da će bojkotovati Štajnmajerov najnoviji događaj, rekavši da Ukrajinci nemaju vremena za „veliku rusku kulturu“ dok Moskva ubija nevine civile.

Iako manje odgovorni od Merkelinih demohrišćana ili socijaldemokrata u politici koja je dovela do Putinove invazije na Ukrajinu, ni manje stranke u nemačkoj vladajućoj koaliciji – liberalne Slobodne demokrate i Zeleni – nisu se baš proslavili.

Dok su se Zeleni protivili Severnom toku 2, učinili su to koliko iz ekoloških razloga, tako i iz solidarnosti sa Ukrajinom. Značajnije je bilo njihovo uporno protivljenje isporukama oružja Kijevu, koje se promenilo tek nakon što su borbe počele.

Slobodne demokrate su bile podeljene oko toga šta da rade u vezi sa Severnim tokom 2, a mnogi u stranci, uključujući zamenika lidera stranke Volfganga Kubickog, podržavaju veće angažovanje sa Rusijom.

Prema Melnikovim rečima, lider Slobodnih demokrata Kristijan Lindner, koji je i nemački ministar finansija, rekao mu je na dan kada je rat počeo da nema smisla da Berlin šalje oružje Ukrajini ili isključuje Rusiju iz SWIFT-a, međunarodnog platnog sistema, jer njegova zemlja „ima samo nekoliko sati“ suvereniteta.

Mnogi u glavnoj opozicionoj stranci, Demohrišćanima (CDU), dele skepticizam u pogledu perspektive Ukrajine, a da ne pominjemo zabrinutost zbog posledica preoštrih mera po Rusiju. Samo nekoliko nedelja pre ruske invazije, lider CDU Fridrih Merc upozorio je da bi suspendovanje Rusije iz SWIFT-a moglo da izazove „atomsku bombu na tržištima kapitala“.

Pošto su grešili u vezi sa Rusijom i Putinom na svakom koraku, nemački političari su pribegli „ko je znao?“ .

„Pogrešio sam, svi smo pogrešili“, rekao je Volfgang Šojble, eminencija nemačke politike i dugogodišnji ministar finansija CDU, za „Velt am Sonntag“ tokom vikenda.

Međutim, ono što Šojble i njegove kolege izostavljaju jeste da su je saveznici Nemačke godinama upozoravali na njihov odnos sa Putinom. Kada se suoče sa tom realnošću, Nemci ne znaju baš kako da reaguju.

Nakon što je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski podsetio nemačke poslanike u govoru pred Bundestagom ovog meseca da je posao Nemačke sa Rusijom pomogao u finansiranju rata protiv njegove zemlje i napao ih zbog „bezvredne” izjave o holokaustu, oni su mu priredili ovacije.

Tokom Hladnog rata, izraz „korisni idiot“ postao je oznaka za umerene na Zapadu koji su postali žrtva lakovernih argumenata komunista.

Od nemačkog veta na članstvo u NATO-u za Ukrajinu i Gruziju 2008. do njenog nastojanja da postigne gasne sporazume sa Moskvom do njenog otpora da pošalje oružje Kijevu – lideri Nemačke su služili kao Putinovi korisni idioti.

Sve vreme, takozvani Russlandversteher, samozadovoljni ruski simpatizeri koji naseljavaju politički establišment zemlje, odbacivali su kritike njihovog kursa, insistirajući da znaju bolje dok su se (bukvalno) smejali Vašingtonu u lice.

Niko se više ne smeje.

Čak i dok saveznici pozdravljaju berlinski Zeitenvende, nisu prevareni njegovom konverzijom iz lisičje rupe.

Ukrajina, koju je Nemačka opljačkala tokom Drugog svetskog rata, do čijeg je kraja izgubila više od 15 odsto stanovništva, sigurno im ovo neće oprostiti i zaboraviti.

Nemačka neće imati nikakav pravi kredibilitet ni u transatlantskom savezu (bez obzira na to koliko milijardi se obavezala da će potrošiti na odbranu) sve dok ne dođe do poštenog obračuna sa dugogodišnjim odnosom Merkel-Putin.

Kao što Nemačka predobro zna, čak i ako je moguće neko vreme sakriti se od istorije, od toga se ne može pobeći.