Putinovo nuklearno blefiranje: Kako su „genijalni“ vojni i politički planeri u Kremlju dobili novu granicu sa NATO savezom

Vladimir Putin i njegovi ‘genijalni’ vojni i politički planeri u Kremlju su tako dobili novu granicu sa NATO savezom, a brodovi severno-atlantske alijanse će moći da patroliraju stotinama kilometara dalje nego do sada, u vodama koje su do skora bile međunarodne, a često su ih koristili i ruski civilni i vojni brodovi.

Kako Rusima saopštiti istinu

Zapravo, ova ‘nova’ granica je ogromna, dužine preko 1340 kilometara, i prostire se kroz planinske masive, visoravni i dva džinovska glečera, dok je ostatak na moru. Istorijski, većina ovog područja je nekada bila ili deo Carske Rusije, ili ‘neutralno’ područje.

Tako je bilo čak i za vreme Hladnog rata, kada su nordijske zemlje relativno blisko sarađivale sa SSSR-om, naročito u morskim akcijama transporta i spasavanja, kao i u naučnim ekspedicijama na Dalekom severu.

Vladimir Putin je tako svojom odlukom da pokrene agresiju na susednu Ukrajinu, što je pravdao ‘sprečavanjem suseda da postane članica NATO’, zapravo doveo NATO snage na samu kapiju Ruske federacije.

Tradicionalno, raspoloženje Finaca i Šveđana prema članstvu u NATO-u je bilo izuzetno nisko, često i ispod deset procenata. To se promenilo za samo par meseci početkom 2022, pa tako danas više od 80 građana Finske podržava članstvo u najvećem svetskom vojnom savezu, dok je u Švedskoj to nešto manje – oko 64 odsto.

Putina, takođe, očekuje i niz objašnjenja, pre svega – svojim građanima. On je u februaru i martu prošle godine navodio da će ‘specijalna vojna operacija’ (kako Kremlj naziva pokušaj invazije) ‘trajati od mesec do dva dana, a svakako ne više od četiri meseca’.

To se u maju mesecu 2022, nakon izuzetno oštrog odgovora ukrajinskih snaga bezbednosti koji je iznenadio i vojne planere u Vašingtonu i Briselu, promenilo u ‘specijalna operacija će trajati koliko je potrebno, ali svakako ne duže od godinu dana’.

Godinu i po dana kasnije, Putinove snage su manje-više gde su i počele. Jedina područja koja su pod kontrolom ruskih snaga su ista ona oko kojih se vode borbe još od 2014 – Krim i međunarodno nepriznata ‘Donjecka republika’, kao i nekoliko područja na istoku, uz samu granicu.

Koliko su ruske snage (ne)sposobne – bolje rečeno, imaju slabu koordinaciju na terenu kao i očigledno loš lanac komande, pokazuje i primer ‘Zmijskog ostrva’ (rus. Zmiinyi ostrv).

Ovo ostrvo u Crnom moru u oblasti Odesa, površine 0.17 kvadratnih kilometara, je bilo ‘osvojeno’ od strane ruske mornarice u aprilu mesecu prošle godine. Samo mesec i po dana kasnije, početkom juna, Ukrajina je povratila kontrolu nad ostrvom i celokupnim vodama u ovom području.

Sem sporog napretka ‘specijalne operacije’, Putin do sada u ruskim propagandnim medijima i saopštenjima nije duže komentarisao ni broj poginulih i ranjenih ruskih vojnika. Vrhovna vojna komanda u Moskvi i danas saopštava minimalne brojke, od oko 25 hiljada poginulih i oko 21 hiljade ranjenih.

Po svim relativnim izvorima sa terena, NATO analiza iz Brisela i projekcija Pentagona, u borbama u Ukrajini je do sada stradalo najmanje 53 hiljade ruskih vojnika, a oko 35 hiljada je teže ili lakše ranjeno. Takođe, ne treba zaboraviti ni da je u ‘prvoj fazi’ ovog sukoba od 2014 do 2021. godine poginulo najmanje 5800 do 6500 ruskih vojnika u borbama u regionu Donbasa.

Iako ruska strana i Kremlj odbacuju ove brojke kao ‘propagandu Kijeva i Zapada’, slične tvrdnje stižu i iz najbližeg Putinovog okruženja. Sada već bivši šef rasformirane privatne armije ‘Wagner grupa’, Jevgenij Prigožin, koji je decenijama važio za jednog od najbližih Putinovih saradnika i ličnih prijatelja, u više navrata je kritikovao ruske generale i ceo vojni vrh. ‘Šojgu, Gerasimov!

Pogledajte ove kovčege, to su naši ljudi, poginuli su zbog vaše nesposobnosti’ rekao je u video snimku od pre samo mesec dana. On se u videu čak koristio i psovkama, obraćajući se vrhu ruske komande, ministru odbrane Sergeju Šojguu, i načelniku Generalštaba generalu armije Valeriju Gerasimovu.

Kuda lete prazne rakete

Dmitrij Medvedev, koji se trenutno nalazi na čelu Saveta za bezbednost Rusije, a koji je takođe i nekadašnji premijer i predsednik Rusije, izjavio je u januaru ove godine da ‘bi poraz na frontu Ukrajini naterao Rusiju da se okrene korišćenju nuklearnog oružja’.

Ruski mediji su ovakve navode predstavili kao ‘Rusija, zapravo, i ne može doživeti poraz u Ukrajini’, sve dok se i sam Putin nije složio sa svojim verovatno najbližim saradnikom protekle dve decenije. ‘Rusija će upotrebiti nuklearno oružje ako njene granice budu ugrožene’ rekao je Putin pre nekoliko nedelja na ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu.

Šta su ‘ugrožene granice’ u stvarnosti, Putin nije dalje obrazlagao. Ako se misli na prisustvo NATO snaga na Ruskim granicama, to nije bio slučaj (u većem obimu) do početka agresije na Ukrajinu.

Ako se, pak, misli na snabdevanje Ukrajine zapadnim oružjem i municijom, to se bez većih problema dešava već više od godinu dana. Zapadni vojni i politički analitičari ovo nazivaju ‘Putinovim nuklearnim blefiranjem’.

Vladimir Vladimirovič, kao bivši pripadnik KGB, šef FSB, te decenijama prvi čovek (teritorijalno) najveće zemlje na svetu, sasvim dobro poznaje ‘strategiju obostranog nuklearnog uništenja’. (MAD, Mutual Assurred nuclear Destruction, eng.’Mad-ludost’). Ova doktrina počiva na ideološkim idejama još iz pedesetih i šezdesetih, kako na Zapadu, tako i na Istoku, i u najkraćem, nalaže ‘nuklearni odgovor na korišćenje nuklearnog oružja od strane neprijatelja’.

Devedesetih godina je ova strategija ‘proširena’ u ‘Asymmetric MAD’, tj. u ‘asimetrični nuklearni odgovor’, kada bi (u teoriji) na jedan ruski nuklearni balistički projektil NATO odgovorio sa najmanje tri.

Korišćenje satelitskih sistema za navođenje garantuje i veoma brzi ‘razvoj situacije’ – računarske simulacije, izvođene na super-računarima, pokazale su da bi bilo ‘MAD’, bilo ‘Asymnetric MAD’, bio rat kratkog daha, trajanja od nedelju dana do najviše tri meseca.

To bi značilo i praktično kraj civilizacije kakvu poznajemo, a decenije nakon ovakvog ‘MAD’ napada bi bile obeležene tzv. ‘nuklearnom zimom’. Računarske simulacije takođe pokazuju da bi u ovakvom scenariju širom sveta poginulo više od 90 odsto ljudske populacije, a bilo bi uništeno više od osamdeset odsto gradova i naselja.

Putin je već povukao prvi potez ka angažovanju ruskog nuklearnog arsenala – u Belorusiju je prebačeno nekoliko lansirnih sistema i balističkih raketa koje mogu da nose nuklearne bojeve glave.

Ključna reč je ‘mogu’ – iako i Putin i njegov beloruski kolega Lukašenko u javnim nastupima govore kako su ovi sistemi ‘aktivni’, to može značiti i da su oni u pokretu, ili da su na vežbi, ili da su jednostavno promenili lokaciju.

Zapadne obaveštajne agencije i analitičari u Pentagonu, pak, nisu sasvim sigurni da su ovi projektili zaista i opremljeni nuklearnim bojevim glavama, pre svega jer bi tako nešto detektovali brojni sistemi za rano upozorenje u zemljama NATO-a.

Ono što je daleko verovatnije je da je ovo deo ‘umirivanja’ javnosti u Rusiji, te prikazivanje Belorusije kao ‘strateškog saveznika’ – praktično jedinog u Evropi. U svakom slučaju, Putin je doveo NATO na ‘kućni prag’ Rusije, gde će on ostati u godinama, ako ne i decenijama pred nama.