Putovanje u četiri faze

U prvoj fazi koju možemo nazvati fazom početnih uzajamnih propitivanja i koja traje od završetka američkog građanskog rata do priznavanja nezavisnosti Kraljevine Srbije na „Berlinskom kongresu“ 1878, dve strane shvataju da je u obostranom interesu da se odnosi uspostave. Druga faza koju naslovljavamo kao uspostavljanje zvaničnih diplomatskih odnosa traje od jeseni 1878, kada američki poslanik u Beču, DŽon Adam Kason, predlaže državnom sekretaru SAD u to vreme, Vilijamu Maksvelu Evartsu uspostavljanje zvaničnih diplomatskih odnosa sa Srbijom, pa do stupanja na snagu „Trgovinske i konzularne konvencije“ 27. decembra 1882. Treća faza ovih odnosa pokriva period od zvaničnog uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i SAD pa do izbijanja „Prvog svetskog rata“. Četvrta i poslednja faza pokriva odnose dva aktera u periodu od izbijanja „Prvog svetskog rata“ krajem jula 1914, do ulaska SAD u rat u aprilu 1917. godine.

Srbija i SAD: 1865-1878 – faza početnih propitivanja

Posle završetka „Građanskog rata“ 1865, Amerikanci kao industrijska i trgovačka sila u usponu, u potrazi za novim tržištima i znanjima o spoljnom svetu, počinju intenzivnije da se bave i našim regionom. Tako američki konzul u Bukureštu, Luj Čepkej obaveštava Stejt department da se Srbija u proleće 1867. oslobodila svoje zavisnosti od Turske i da pošto druge važne zemlje poput Rusije, Francuske, Engleske, Austrije, Pruske i Italije imaju svoje predstavnike u Beogradu, to treba da učine i Sjedinjene Države. Tadašnji državni sekretar, Vilijam Sevard prihvata predlog i Čepkej kontaktira srpskog diplomatskog predstavnika u Bukureštu, Kostu Magazinovića da srpska vlada predloži odgovarajuću ličnost koja bi obavljala funkciju američkog konzularnog agenta u Beogradu a najbolje bi bilo kada bi taj posao obavljao neko ko ima američko državljanstvo. Ipak, srpska vlada u svom odgovoru predlaže da se Čepkejeva ingerencija proširi i na Srbiju i da on bude konzularni agent SAD akreditovan i kod srpskog kneza, Mihaila Obrenovića. Nažalost, nekoliko meseci kasnije, 10. juna 1868. dešava se ubistvo kneza Mihaila a istovremeno lične ambicije da bude američki konzul u mnogo atraktivnijoj Budimpešti vode Čepkeja u potpuno drugi smer. Ova dva događaja na neki način prekidaju i zamrzavaju dalje zvanične kontakte, premda će, što je kuriozitet u diplomatskoj praksi, naš predstavnik u Bukureštu, već pomenuti Kosta Magazinović, jedno vreme između Čepkejevog odlaska iz Bukurešta i dolaska novog američkog konzula, biti neko vreme i američki otpravnik poslova to jest biće mu poverena konzularna imovina i sama arhiva SAD u Bukureštu na čuvanje. Tako, što zbog unutarpolitičkih previranja u Srbiji, što zbog promenjenih ličnih ambicija Čepkeja ali i činjenice da Srbija još uvek nije bila u potpunosti nezavisna od Turske, u narednih deset godina, uprkos burnim dešavanjima na Balkanu, nije bilo nikakvih značajnih pomaka u zvaničnim odnosima dva aktera.

Faza uspostavljanje zvaničnih diplomatskih odnosa Srbije i SAD: 1878-1882.

Ključni događaj koji će ubrzati uspostavljanje zvaničnih odnosa biće „Berlinski kongres“ iz 1878, čijim odlukama, između ostalog, Rumunija, Crna Gora i Srbija dobijaju nezavisnost. Po rečima akademika Dragoljuba Živojinovića, „nezavisnost je, pored ostalog, omogućavala uspostavljanje punopravnih diplomatskih i konzularnih odnosa i zaključenje trgovinskih konvencija sa drugim zemljama“. Srbija će tokom narednih nekoliko godina zaključiti takve ugovore sa najznačajnijim državama tog vremena, koji su uprkos ograničenoj trgovini sa njima, imali veliki politički značaj za jednu zemlju koja tek traži svoje mesto na međunarodnoj sceni. U tom smislu, nastavak prekinutog propitivanja sa SAD, započet deceniju ranije, bio je sasvim logičan korak. Inicijativa je i ovog puta došla sa američke strane tako što je američki poslanik u Beču, DŽon Adam Kason, u nekoliko navrata ukazao tadašnjem državnom sekretaru, Edvardu Evartsu, da bi Sjedinjene Države poput drugih velikih sila trebalo da obrate pažnju na novostvorene balkanske države, između ostalog i na Srbiju. U Evartsovom odgovoru jasno se vidi da zvanični Vašington ozbiljno shvata savete svog poslanika u Beču i Kason dobija odrešene ruke da krene u pregovore sa Srbijom oko zvaničnog uspostavljanja diplomatskih odnosa. U kontaktima Kasona i sekretara srpskog poslanstva u Beču, Petra Stejića, dolazi i do dogovora da Kason poseti Beograd, što će on i učiniti u oktobru 1879. Tom prilikom on će se sastati sa predsednikom Vlade, Jovanom Ristićem, ministrom finansija Vladimirom Jovanovićem i drugim važnim zvaničnicima. Iako je prilikom tih susreta razmatran nacrt ugovora o odnosima dve strane, ništa konačno nije dogovoreno jer je srpska vlada imala dosta primedbi na sam nacrt. Iako će Amerikanci vrlo brzo odgovoriti na primedbe srpske strane, čitav proces ponovo stagnira sve do jula 1880, kada novi srpski poslanik u Beču, Filip Hristić obaveštava predsednika srpske vlade Jovana Ristića da mu je Kason tražio nacrt trgovinskog ugovora kako bi ga uputio američkoj vladi, što je srpska strana poslala sredinom oktobra. Ipak stvari se dodatno komplikuju kad negde baš u to vreme Ristićeva vlada podnosi ostavku zbog sukoba sa kraljem Milanom zbog nepristajanja na ustupke u pregovorima sa Austrougarskom. Liberalnu vladu Jovana Ristića menja naprednjačka Vlada Milana Piroćanca a ministar inostranih dela i finansija postaje Čedomilj Mijatović. Takođe, promene se dešavaju i na američkoj strani, kad se u proces pregovora uključuje novi akter, Judžin Skajler, novopostavljeni američki generalni konzul u Bukureštu. Skajler ubrzo postaje glavni pregovarač u ima Vlade Sjedinjenih Država, mada Kason ostaje važna figura, pogotovo u kontaktima sa zvaničnim Vašingtonom.

Mijatović zvanično predlaže da Vlada SAD imenuje svog predstavnika u Beogradu uz izvinjenje što srpska vlada, zbog nedostatka sredstava, to neće moći da uradi u Vašingtonu. Pošto se Kason vraća u SAD gde će postati član Kongresa, pregovore oko konzularne i trgovinske konvencije preuzima Skajler. Budući da su u novembru 1880. održani predsednički izbori u SAD i da je došlo do promene administracije, pregovori se prekidaju sve do maja naredne godine. Radi okončanja pregovora Skajler, uz ovlašćenja koja je dobio od novog državnog sekretara DŽemsa Blejna, dolazi u Beograd u junu 1881. i pregovori se uspešno okončavaju. Dokumenti se šalju u Vašington na odobrenje, i posle dobijenog zelenog svetla iz SAD 14. oktobra 1881, Skajler i Mijatović stavljaju svoj potpis na dva dokumenta: „Konvenciju“ koja određuje prava imuniteta i privilegije konzularnih agenata i „Ugovor“ o trgovini i plovidbi između Srbije i Ujedinjenih Država Američkih. Tokom naredne godine, Narodna skupština Srbije i Senat SAD ratifikovaće oba ova dokumenta. Senat SAD je ove ugovore usvojio na sednici od 5. jula 1882. a predsednik Čester Artur je svoj potpis na ova dva dokumenta stavio devet dana kasnije. Narodna skupština Srbije ratifikovala je ove sporazume na sednici održanoj 15. novembra 1882. Ugovori su stupili na snagu 27. decembra iste godine, što se kod nas i uzima kao zvanični datum uspostavljanja diplomatskih odnosa između dve države. Na zvaničnom sajtu Stejt departmenta se pak, kao zvanični datum uzima 10. novembar 1882, kada je američki generalni konzul Skajler, predao akreditive Vladi Srbije.

Odnosi Srbije i SAD od zvaničnog uspostavljanja diplomatskih odnosa do izbijanja Prvog svetskog rata

Godine koje će uslediti, nažalost, neće ispuniti snažna očekivanja za neku veliku saradnju. Po rečima profesora Ranka Petkovića, „u stvari, uspostavljanjem odnosa regulisani su tokovi slabašne međusobne ekonomske razmene, kao i nešto razvijeniji međuljudski kontakti, naročito kad je reč o odlasku naših građana na rad u SAD“. LJudi poput Nikole Tesle ili Mihajla Pupina predstavljaju u to vreme glavnu sponu između dva naroda i dve države. SAD su u to vreme uglavnom okrenute globalnom usponu koje je krunisano pobedom u ratu protiv Španije 1898. i „de facto“ ulaskom u rang najvećih svetskih sila. Jedini zvanični dokument koji se potpisuje u to vreme je „Konvencija“ o izdavanu krivaca između Kraljevine Srbije i SAD, od 25. oktobra 1901. odnosno 13. maja 1902, što je datum kada je zvanično stupila na snagu. U vreme burnih zbivanja na našim prostorima u prvoj deceniji 20. veka, američko zvanično prisustvo na ovim prostorima nije bilo veliko što na najbolji način ilustruje činjenica da njihovi zvanični poslanici nisu ni boravili ovde već su kako tvrdi akademik Živojinović, „živeli u Atini, a samo povremeno posećivali ove zemlje… U Beogradu su poslove poslanika obavljali konzul ili vicekonzul, dok na Cetinju nije bilo njih. Često su se posete poslanika svodile na puku formalnost“. Takođe, treba naglasiti da je zvanični Vašington, svestan situacije da nema velikih interesa u Srbiji, uglavnom sledio politiku ostalih evropskih vlada prema ovim prostorima, što je bio slučaj i prilikom prevrata 1903. i promene dinastije u Srbiji. Ta izvesna uzdržanost prema Srbiji biće primetna i u vreme „Balkanskih ratova“, premda će se u američkoj štampi pojaviti veliki broj natpisa o ovom dešavanjima, a naši ugledni pojedinci poput Mihajla Pupina ili organizacije kao što je bila „Srpska sloga“ istupaće vrlo često u cilju zaštite srpskih interesa i predstavljanja američkoj javnosti stvarnih ciljeva Srbije. U tom smislu Pupina će srpska vlada 1912. imenovati za počasnog konzula Srbije u Sjedinjenim Državama.

Odnosi Srbije i SAD od izbijanja Prvog svetskog rata do ulaska SAD u rat 1917.

Događaj koji je stvari promenio iz korena bilo je otpočinjanje „Prvog svetskog rata“. Iako je Predsednik Vudro Vilson, „oklevao da se uplete u sukob koji nije razumeo“, SAD su priskočile u pomoć jednom geografski dalekom narodu koji je doživljavao užasna stradanja. Ne čekavši da postanemo zvanični saveznici u ratu protiv Centralnih sila, ljudi poput Ričarda Stronga koji je bio na čelu „Misije Crvenog krsta“ u Srbiji 1915, Mejbel Danlop Grujić, koja je osnovala dečju bolnicu u Nišu i „Srpski potporni fond“, Jelene (Helen) Lozanić Frotingem koja je zajedno sa svojim mužem DŽonom Frotingemom kompletno opremila bolnicu u Skoplju u vrednosti od 200.000 tadašnjih dolara, i mnogi drugi čija imena zbog nedostatka prostora ne možemo pomenuti, zlatnim su slovima ispisali istoriju odnosa dva naroda i dve države. Što se tiče političkih odnosa, najviše je uradio Pupin, koji je odmah po izbijanju rata krenuo u prikupljanje pomoći i dobrovoljaca za rat na strani Srbije, budući da neke vrste zvaničnih odnosa nije bilo jer je na primer srpski poslanik stigao u Vašington tek krajem 1916. Iako je u SAD delovalo „Jugoslovensko narodno veće“ koje je trebalo da obaveštava američku administraciju o svojim ciljevima, sasvim je jasno da se Vilsonova politika u velikoj meri razlikovala u odnosu na ono što je Vlada Srbije planirala. Naime, Vilsonovi početni planovi za zaključenje separatnog mira sa Austrougarskom naišli su na izričito odbijanje naše strane i samog Pašića. Ipak, sve ovo u velikoj meri biva dodatno zakomplikovano ali i promenjeno zvaničnim ulaskom SAD u „Prvi svetski rat“, 6. aprila 1917. godine.

Prof. dr Dragan R. Simić je dekan FPN Univerziteta u Beogradu, osnivač i direktor Centra za studije SAD FPN, šef master akademskih studija SAD na FPN

Mr Dragan Živojinović je sekretar Centra za studije SAD FPN Univerziteta u Beogradu, sekretar master studija SAD na FPN