Radijacija besni u sarkofagu i danas

Očito, čovek sedi na Černobilju koji nije sazdan samo od nuklearnih elektrana, nego i od hiljada i hiljade nuklearnih bojevih glava čija pojedinačna snaga nije manja od Černobilja 1986. godine, kaže za Danas Srećko Đukić, bivši ambasador Srbije u Belorusiji (2004-2011) koji je bio u diplomatskoj misiji u Moskvi od 1986. do 1990, povodom tačno 35 godina od nuklearne katastrofe u Černobilju.

„Živeli smo u velikom diplomatskom koru u kojem su svakodnevno razmenjivane informacije o stanju u Černobilju, a još više o radijaciji u Moskvi, na moskovskim pijacama, glavnim punktovima za snabdevanje. Zapadne kolege su pojačale snabdevanje iz svojih zemalja, ali nisu propuštale da mere ozračenosti pojedinih namirnica i nama dostavljaju, naročito gljiva, mleka, mesa, povrća, voća“, seća se Đukić koji je s porodicom doputovao u Moskvu u julu te 1986.

„I Jugoslavija je bila zahvaćena radioaktivnim oblakom toga lepog prolećnog dana koga se sećam kao da je juče bio. Počeli smo da sklanjamo decu, da izbegavamo rano povrće, a povratnici u zemlju morali su na testiranje da li su i koliko su ozračeni“, navodi sagovornik Danasa.

Koliko je Černobilj odneo žrtava nikada se neće ustanoviti, ukazuje Đukić.

U nuklearnoj katastrofi postradali su delovi zapadne Ukrajine, neke oblasti u Rusiji, međutim, kako naglašava, najviše je nastradala Belorusija.

„Radioaktivni oblak upravo se nad njom zadržao i zatrovao je 80 odsto površine u različitom stepenu. Kada sam kasnije bio ambasador u Belorusiji, od 2004. do 2011, redovno smo posećivali pojedine predele te zemlje. Mnoga sela su napuštena i pretvorena u ogromne šume koje su u međuvremenu izrasle sa kućama i drugim zgradama u njima. Narod je evakuisan i iz mnogih mesta na zapad Belorusije koja nije kontaminirana“, objašnjava Đukić.

On podseća da se gradovi uz mnogo napora i danas dekontaminiraju, te da beloruska država ulaže milijarde dolara da ozdravi zemlju i da zaštiti zdravlje stanovnika.

„Mladi naraštaji redovno imaju problema sa anemijom, krvnom slikom, imaju potrebu da što više borave van svoga stalnog mesta boravka. U tome pomažu mnoge zemlje širom sveta, od jedne Kube do niza drugih zapadnih zemalja. One redovno obezbeđuju letnji boravak van Belorusije. Sa naše strane trudio sam se da deci pomognem u lekovima, ishrani, sokovima“, kaže sagovornik Danasa.

„Ekološke posledice radijacije posle eksplozije su dovele do sušenja šume oko elektrane, kao i do smrti svih životinja u okolini. Danas, 35 godina kasnije, Černobilj je ekološki procvetao jer je nedostatak prisustva čoveka privukao životinje poput medveda, vukova, bizona, divljih svinja, konja, risova, velikog broja ptica…“, priča Igor Radošević, predsednik Odbora za ekologiju i životnu sredinu Stranke slobode i pravde ističući da su na krovove nekadašnje elektrane postavljene solarne ploče.

On, međutim, naglašava da radijacija nije nestala.

„Cela šuma je i dalje veoma radioaktivna, jedina razlika je što ta ista radijacija nema neke velike posledice na divlje životinje koje tu žive. Ispada da su životinje otpornije na radijaciju nego na ljudski faktor koji uništava šume i dovodi do istrebljenja životinja. Ovo je dokaz da životinje sa ljudima ne mogu da žive dok su sa radijacijom uspele da se prilagode“, kaže naš sagovornik.

Đukić napominje da „ova najveća, do tada, a i posle Černobilja, nezabeležena nesreća na nekom nuklearnom objektu predstavlja prekretnicu u upotrebi nuklearne energije u mirnodopske svrhe, naročito za proizvodnju jeftine električne energije“.

„Do Černobilja svet je plivao na talasu optimizma da je našao rešenje za sve probleme energije, u svakom slučaju za probleme proizvodnje jeftine električne energije. Neverovatna je to bila plima izgradnje nuklearki širom sveta, razvijenog ali i nerazvijenog. Samo su u SFRJ pravljeni planovi da se do kraja dvadesetog veka izgrade kapaciteti nuklearnih elektrana od fantastičnih 20.000 MW. Černobilj je sve te planove potopio i odložio za neko srećnije vreme kada čovek bude u stanju da bezbedno kontroliše cepanje jezgra“, kaže Đukić.

On objašnjava da je pomenuti tip nuklearne elektrane koji je postojao samo u SSSR predstavljao praktično fabriku za dobijanje plutonijuma koji se upotrebljavao za punjenje nuklearnog oružja, a struja je bila poput nusproizvoda.

„Ovaj tip elektrana nije postavljao nuklearni reaktor u kontejment, armiranu betonsku zaštita za slučaj havarije. Želja operatera da se dobije što jeftinija maksimalna količina struje te noći dovela je do zaglavljivanja ugljenih štapina u telu reaktora, što je izazvalo nagli skok temperature i otkazivanje drugih uređaja, a zatim i do eksplozije“, kaže naš sagovornik.

Evropom je počeo da se kreće veliki radioaktivni oblak odakle su, dodaje Đukić, i došli prvi signali da se nešto krupno desilo u zatvorenom Sovjetskom Savezu.

„Trebalo je prilično vremena da se vrhovno rukovodstvo u Moskvi osvesti i shvati o čemu se radi i da obavesti svoje građane i ostatak sveta. Usledili su natčovečanski napori da se užareni reaktor koji je izbacivao radijaciju na sve strane zatrpa, da se stavi pod kontrolu privremeno, a kasnije da se izgradi sarkofag u kojem se i danas nalazi reaktor u kojem i dalje besni radijacioni proces“, napominje sagovornik Danasa i dodaje da su stručnjaci iz celog sveta radili na sanaciji Černobilja, te da i danas upozoravaju da postojeća rešenja nisu trajna i da se naporima cele međunarodne zajednice mora tražiti trajno i održivo rešenje.

„SSSR je posle Černobilja zabranio dalju izgradnju nuklearki tog tipa – „fabrika za nuklearna punjenja“ raketa i drugog nuklearnog oružja – i okrenuo se izgradnji elektrana modela sa VVER reaktorom, naprednih, daleko bezbednijih, sa kontejmentom za primarni krug, poput onih na Zapadu“, kaže Đukić.