Ranković je trebalo da nasledi Tita

„Najoštriji nadzor nad kretanjem i vezama Jovanke Broz“, naredio je na sednici Saveta za zaštitu ustavnog poretka njegov predsednik i tadašnji šef svih tajnih službi, Stane Dolanc. Na istom skupu vrh države planira kako da opljačka Titovu udovicu i uzme stvari o dokumente za koje su zainteresovani.

Dve godine kasnije, Dolanc na sednici Saveta od 3. aprila 1987. navodi da su problemi Tita i Jovanke počeli „20 godina pre nego što smo mi došli, kada mu je opsovala majku hrvatsku“. Sudbina Jovanke Broz i kovitlac događaja u vezi s njom i nezaobilazni su za razumevanje kasnije sudbine i političkog raspleta Jugoslavije.

U Titovom kabinetu radila je od 1946. godine, a od 1952. zvanično je njegova supruga. Od 1971. počinju da se pletu intrige u vezi s njom, a od 1977. praktično su Tito i ona razdvojeni.

Posle njegove smrti 1980. izbačena je iz kuće u Užičkoj u kojoj je živela, oduzeti su joj svi dokumenti i brojni lični predmeti, za koje se borila sve do kraja života.

Pune 42 godine, od 1971. do kraja života, 20. oktobra 2013. bila je pod potpunim nadzorom tajnih službi, po čemu je verovatno apsolutni svetski rekorder.

Izolacija Jovanke Broz nije bila samo temeljna, nego i ponižavajuća. Kuća u Bulevaru mira 75 u kojoj je živela bila je ruina koja je prokišnjavala. Prijatelji koji su je zvali telefonom, nisu mogli da je dobiju, a pisma koja su pisali, nikada nisu stizala.

Nije davala intervjue, a svi koji su je pratili i prisluškivali hteli su da znaju da li ima rukopis svojih sećanja i šta se nalazi u njima.

S Jovankom Broz razgovori su vođeni od 2010. do 2013. uz tonski i video zapis.

Jedan deo objavljen je u nekoliko nastavaka u „Danasu“, pred njenu smrt u oktobru 2013.

Ovo je jedan od razgovora u kome smo komentarisali jednu raspravu sa Saveta za zaštitu ustavnog poretka, „slučaj Ranković“, smenu „liberalnog“ rukovodstva Srbije, srpske rukovodioce, Koču Popovića, Marka Nikezića, Mijalka Todorovića, Petra Stambolića, Nikolu Ljubičića, Dobricu Ćosića, Milovana Đilasa i odnose u tadašnjem vrhu zemlje.

* Vidoje Žarković se javio, koji, takođe, ima ideju. Kaže: „Treba pretresti kasu Jovanke Broz, uzeti joj sve dokumente i preseliti je što prije. Upozoriti je na ponašanje i ako treba staviti je pod kontrolu.“

– Vidoje Žarković? Interesantno. Došao je jednom k meni, bio je sa mnom i ja mu kažem kako se intrige oko nas šire i pitala sam ga: „Pa molim vas, a kome sada to treba?“. Onda je on meni odgovorio: „Nisu to intrige, to je naš lični sukob.“ Kažem, „Daleko od toga, ovo je politička igra.“ I onda se pokunjio i otišao. Onda je to što kaže, valjda, rezultat toga.

* Javlja se ponovo Dolanc, koji kaže da vaši kontakti ukazuju na veze sa Rankovićem.

– To je njima rak-rana. Svima njima. Jer, ja sam tada imala imala u kasi sve te dokumente o njima. Bila sam prvo kod Tita zadužena za arhivu. Kad su mi predali tu arhivu, bili su unutra i slučajevi Miškovića i Dolanca. U aferi Ranković, 300 ljudi je bilo optuženo da su zaverenici. I onda sam rekla: „Čekajte, ako budete dalje to produžili, imaćete sa mnom gadnog posla.“ To sam rekla kumu tog Miškovića, Popoviću, koji je bio tužilac, a bio je kod nas ordonans. Bila sam tada spremna da iziđem i da kažem šta se događa. Ali, 300 ljudi je do tada, u slučaju Ranković, sklonjeno pod optužbom da su zaverenici. Ali, stali su i nije im suđeno.

* Zašto?

– Zato što sam ja videla celu igru. Oni su se bojali da je, ako ode Tito, sve gotovo i da propada celokupna njihova ideja. U Sloveniji i Hrvatskoj napravili su puno toga što je štetilo Srbiji. Bojali da bih ja možda mogla javno da izađem s tim. I to je to.

* Postoje i verzije da ste, navodno, Vi Rankoviću, sve to namestili?

– I to je jedna stvar. Zatrovali su time i tu porodicu, i Rankovića. Negde se pojavilo, ne znam gde, u nekim novinama, da je on izjavio da ja s tim nemam ništa, nego drugi. Da li je to meni neko ispričao, ili sam ja to negđe pročitala, ne znam. Ne, ja s tim nemam ništa. Ja imam samo utoliko što sam ja slučaj pratila, znam šta se događalo i da sam ja slučaj presekla. Kada mi je, što se kaže, već bilo svega na vrh glave, onda sam sebi rekla: „Jeste, ja nosim glavu u torbi, ali ako će ovako da se produži, onda ja idem u akciju, pa makar poginula.“

* Vi kažete da je „slučaj Ranković“ kompleksna priča?

– Vrlo složena, to ću ja jednog dana svakako gledati da nekako obelodanim. Jer, ne bih željela da odem pod zemlju, a da ne kažem.

* Bilo bi to važno.

– Ima svega, onako, sa strane, ali nema onog glavnog. Isto tako kao kod Dolanca, sve sa strane, a ne za glavno. Ljudi misle da znaju, međutim, ne znaju. Ono što se događalo na vrhu, to nije ovo što se piše u raznoraznim knjigama. Nisu bili očevici događaja i ne svedoče verodostojno. A ja nemam nikakvog razloga da nešto izmišljam, niti da nešto preuveličavam ili umanjujem. Nisam takav tip čoveka, a nemam ni razloga. Onako kako sam videla, tako i prenosim.

* A prisluškivanje?

– Prisluškivanja su bila uzela velikog maha. To je tako išlo široko, da je maltene skoro svaki taj službenik imao svoj atar i mogao je prisluškivati ko je koga hteo. Toliko je to već bilo bez kontrole. U tome je bio problem. I onda su se žalili rukovodioci. Meni je čak Savka Dabčević rekla jednom: „Jovanka, pobogu, ozvučili su čak i lift u Centralnom komitetu SKJ.“ Ja kažem: „Pa šta ti to meni pričaš.“ Nisam uspela da joj kažem da to ne ovisi o Srbima, nego o drugima. O drugima. Svi su se žalili. To je već uhvatilo tolikog maha da je bilo govora samo o tome. Ljudi su se bojali da ih prisluškuju da bi ih ucenjivali, onda su se bojali za svoj život u stvari. To je išlo jako široko. A svi su nekako bili u to upleteni. Kada su počeli da ozvučuju, ozvučivali su sve te rukovodeće kadrove. I onda je tada došlo do jednog strašnog otpora. To je izazvalo revolt, i zato je to moralo da se preispita. Kada je trebalo da se vidi šta ko i  kakvu odgovornost nosi, onda su se povukli. Svi su oni krivi bili za to prisluškivanje, ne samo Ranković, jer su dopustili da se to masovno primenjuje.

* Da li je taj slučaj proizveo slovenački obaveštajac, a Rankovićev pomoćnik, Edo Brajnik?

– Ja o tome ne bih sada pričala, jer to je dosta složena i široka tema. Ima tu pored njega i drugih ljudi. Sve se svodilo na to „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“, i onda udaraj gdje god možeš. Kada god se pojavi neki kadar u Srbiji, neko od tih predsednika vlade ili neko ko iskače svojim sposobnostima, ‘ajmo po njemu. To je bio slučaj s Rankovićem, Kočom, Markom Nikezićem, to je bio slučaj sa Mijalkom Todorovićem, Jovanom Veselinovim…

* U nekim dokumentima navodi se da je Brajnik stvorio celu aferu, jer je u Beogradu pravio svoju paralelnu slovenačku obaveštajnu službu. On je napisao Titu pismo protiv Rankovića.

– Igrao je on veoma prljavu ulogu u više slučajeva. Prvo kod bivšeg predsednika vlade Srbije, Jovana Veselinova Žarka i prisluškivanja njegove žene Stanke, a zatim kada je Edvard Kardelj bio optužen da vodi zapadnu politiku, pa je onda morao ići u Englesku. Zvanično je saopšteno da ide da uči engleski jezik. Međutim, nije učio jezik, nego su ga prosto i jednostavno udaljili. Tu je i Krcun imao neku ulogu.

* Pa šta se dogodilo u Rankovićevom slučaju?

– To je borba za vlast. Oni su videli da bi Ranković mogao biti taj koji bi zamenio Tita i radili su sve da do toga ne dođe.

* Kako je to počelo, vi ste to gledali, bili ste tu?

– Jesam. To je jedna duga priča. Ne bih ja sad o tome govorila, jer ovo što pričaju da je tako, nije. Nije bilo tako. To je drukčije sve izgledalo, ali…

* A kako je izgledalo?

– Glavno je bilo, da bi on, u slučaju da se Titu nešto desi, bio taj koji bi njega zamenio. On je to bio i po funkciji kao potpredsednik države. Onda su iz Slovenije i Hrvatske uvideli da to ne bi bilo dobro, pa su krenuli da ga ruše. To je to.

* Tada počinje snažna borba za vlast. Novi Ustav i sve ostalo.

– Glavnu ulogu igrali su Slovenci. Oni su smatrali da su oni u Jugoslaviji samo privremeno, da je to odskočna daska za njihovu nezavisnost. Njemci forsiraju Dolanca i onda se on tu pojavljuje kao glavni čovek koji razara. Naravno da su razarali i drugi, ali oni su glavni. Amerikanci to nisu bili. Tada, u to vreme oni nisu smatrali da bi bilo dobro da se raspadne ta zemlja. Ovde su se angažovali Slovenci i Njemci. Njemci preko Slovenaca. Ne bi ni Hrvati bili takvi da nisu bili Slovenci.

* Kakav je bio vaš položaj u vreme smenjivanja Marka Nikezića?

– Meni je jako žao što se to desilo. Kada je u Hrvatskoj bio maspokret i kada su smenjeni hrvatski rukovodioci, došli su otuda pritisci: mora i srpsko rukovodstvo da ide. Marko Nikezić tek je došao na funkciju. On je bio, po mom mišljenju, jedno osveženje, verujte mi. I poslije Pera Stambolića bio je veoma pametan i razborit čovek. Bojali su ga se i sve činili da ga sklone.

Tito je u Peru Stamboliću gledao čoveka, bar sam ja tako osetila, koji nije dorastao da vodi Srbiju. Stambolić je već, onako, bio kako se kaže „fosil“, i nije mogao ništa da uradi. Marko Nikezić prosto dolazi kao osveženje za celokupnu situaciju u Srbiji poslije Pere – on je bio već bio obnevideo, sav oronuo, ni do čega mu nije bilo.

Kada smo jednom zajedno s Nikezićem putovali za Mladenovac, pa smo se zaustavili na nekom proplanku, odmarali se, ja se uputila da malo prošećem, kad vidim da on ide za mnom. Mislila sam, neće da me pusti da hodam sama. Međutim, ne. On je došao da mi ispriča nešto o Kosovu i da mi kaže da ima jako puno problema. Ja sam pogledala i rekla: „Znaš, Marko, našao si crkvu gde ćeš Bogu da se moliš. Ja ti tu ne mogu ništa. Mogu samo da, evo, napravim to da jednog dana nekako da vas pozovemo na ručak, ili na večeru, vas rukovodstvo, pa da vi to lepo sve Titu kažete.“ U međuvremenu njih sklanjaju i do toga susreta nije došlo.

Marko Nikezić je jedini od srpskih rukovodioca koji mi je prišao i mislio da ja nešto mogu da uradim. I tu se on nije ni prevario, jer ja sam neke stvari mogla i da uradim, da su srpski rukovodioci pokazali bar malo nekog razumevanja. Ali s njihove strane nije  bilo nikakve podrške, ni inicijative.

* Mijalka Todorovića i sve ostale optuživali su da navodno drže tajno kontakte sa Rusima, dok ih javno kritikuju.

– Nije on održavao nikakve kontakte. Oni su se njega bojali, jer je bio izuzetno pametan čovek. Ja sam bila u Prvom proleterskom korpusu kada je on bio komesar toga korpusa. Tada sam ga upoznala. Bio je inženjer po zanimanju, ali izuzetno sposoban čovek i ubedljiv govornik, koji nije imao pardona ni pred kim. A oni takve nisu voleli.

* On i srpsko rukovodstvo optuženi su da se oni povezuju s Rusima, da ruše Tita.

– To su besmislene optužbe. Mijalko Todorović se u to nikada ne bi upustio, isto kao ni Marko Nikezić.

* Kakvi su bili vaši odnosi s Kočom Popovićem?

– Koča! Koliko je taj i šta sve pretrpio! Majko moja mila! Kada počnu Koču da pljuju, i ja sam uzvraćala i udarala. Kažu da je Dušan Čkrebić objavio knjigu o Koči i da je u knjizi napisao da sam ja njega branila. Branila sam ga puno puta. Puno puta. Nekima je to smetalo. A svašta je doživljavao. Mi smo bili jako dobro. On se meni požali, ja njemu.

* Kakav je Tito imao odnos prema Đilasu?

– Đilasa Tito nikada ne bi stavio u zatvor da nije bilo Rusa. Rusi su na tome insistirali. Đilas je svojim pisanijama povredio Ruse do zla boga i oni su Tita ucenjivali. Đilas je bio vrlo otvoren čovek i znao je on Titu otvoreno da govori o nekim stvarima koje ne valjaju. Ja sam upoznala njegovu ženu, Šteficu, a njega znam još od 1945. Vrlo često smo se sretali. Znao je da uleti kada nešto treba da se rediguje za Tita. U vreme rezolucija Informbiroa, ja sam otkucala tekst našeg odgovora, a onda je došao Đilas da pregleda da li je to sve ispravno ili nije. On je bio jako koristan Titu. Ja sam Titu rekla nekoliko puta: „Ma kako vam nije žao toga maloga deteta i te žene? Boga ti, ljudi, šta radite?“. Tito mi je onda tako odgovorio, da sam shvatila da on to ne bi uradio da Rusi nisu insistirali. Ali, oni su insistirali da Đilas ide u zatvor.

* Kako se desilo da Nikola Ljubičić bude tako dugo ministar odbrane?

– Ja mislim da su Rusi Ljubičića forsirali. Tito ga je držao zato što je morao.

* Rusi?

– Da. To je moj utisak.

* Dobrica Ćosić kaže da je Tito njega pitao da li bi hteo da bude predsednik CK Srbije?

– Može biti. On je cenio Ćosića. Sećam se, kada su birali patrijarha, razmišljali kako će i šta će, dok oni sede i pričaju: to će on preko Ćosića. A drugo, Tito je upamtio Ćosića kada smo mi došli u Vrnjačku Banju. Tito je bolovao od žuči i onda su mu preporučili da bi bilo dobro da odemo u Vrnjačku Banju, da su tamo dobri voda i vazduh. Tu je nas sačekao Ćosić i veoma se potrudio oko kuće u kojoj smo odseli. Doneo je čak da imamo i neki frižiderčić, jer tada niste mogli da očekujete da prilikom smeštaja imate sve što se sada podrazumeva da postoji u sobama. Ćosić je sve to prelepo pripremio i brinuo baš domaćinski o nama. Meni je to bilo drago, jer ja cenim pisce. Mislim da je to najpoštenije zarađen hleb. Pošto Tito nije mogao dugo tu da ostane jer mu nisu prijali ni voda, ni vazduh, brzo smo se vratili. Nakon toga, kada je bilo pitanje ko bi trebalo da putuje s nama, Tito je oberučke prihvatio da ide Ćosić.

Ćosićevo pismo u slučaju Ranković

Kada je došlo do slučaja Ranković, onda su Mišković i to društvo počeli kampanju oko toga kako je Ćosić napisao Titu pismo u kome se navodno suprotstavlja odlukama Plenuma i predlagali njegovo gonjenje. Znajući kako Tito gleda na Ćosića, pitala sam: „Pa dobro, šta je to?“ Tito mi je rekao da on ne zna za to pismo i zatražio da ga donesu. U njemu on piše Titu da će rušenjem Rankovića, Tito biti puno slabiji. Ta rečenica je bila suština. To pismo je donio jedan od sekretara dok smo nas dvoje sedeli u njegovom kabinetu i pili kavu. Ja kažem: „Pa valjda nećete radi te rečenice da ga gonite?“ A već su počeli, već prije svega ovoga da ga opanjkavaju. I bi mi žao, u dubini duše, da strada radi toga. To pismo ostalo je u Titovom stolu i poslije njegove smrti. Ja ga jednostavno stavila onako ispod mape. Njega su pokupili sa svim ostalim stvarima.

Stambolić je bio poltron

Predugo su držali Stambolića, pa onda je došao Draža Marković. Draža je bio bučan čovek, znao je da popije, pa i da zabrlja. Ali, bio je daleko hrabriji od Pera Stambolića. Stambolić je bio jedan poltron, podvlači se stalno, neće ništa da govori. On je, na primer, trebalo da bude neki pandan Kardelju, Bakariću, ranije i Kidriču, ali nije bio sagovornik za njih. Ne znam koliko puta sam gledala u zemlju zbog njega. Sramota me bilo da slušam. Njima je takav bio potreban. To ne bi prešutio, niti bi to ikada to uradili Marko Nikezić, Koča Popović, Milentije Popović, Mijalko Todorović. Svi oni bi odgovorili. A ovaj nije mogao.

Koča nam je osvetlao obraz u svetu

Koča Popović je bio izuzetan. I on je bio vrlo otvoren prema Titu. Ja sam volela da dolazi, jer on je bio pun ideja. Predloži te ideje i onda čuje šta će Tito da kaže. I onda mu otvoreno, lepo, kaže: „Znaš, Stari, nije to dobro.“ Ovi drugi… ma kakvi! Niko. Ali, on je bio jedan izuzetan i sposoban čovek. Kao ministar spoljnih poslova, toliko nam je osvetlao obraz u svetu. Meni je pričala gospođa Ruzvelt (supruga američkog predsednika Frenklina Ruzvelta) kada se on pojavljuje na govornici u Ujedinjenim nacijama – puna sala. A kad drugi dođe, nema nikoga. Koču su rado slušali, jer taj je imao šta da kaže.