Rasa postaje tema broj jedan u svemu

Iako se u većini slučajeva radi o mirnim okupljanjima građana iz svih zajednica koje žive u SAD, protesti u velikim gradovima bili su prvih dana praćeni talasom nasilja, vandalizmom, pljačkom i podmetanjem požara, zbog čega su guverneri 32 države aktivirali više od 32.000 pripadnika Nacionalne garde kako bi održali red i mir.

Požari i bes koje vidimo na američkim ulicama, koji su izazvani rasnom nejednakošću, nisu novina u SAD.

Međutim, dešavaju se u trenutku pojačanih društvenih tenzija, fizičke i ekonomske neizvesnosti zbog pandemije, koja je do sada odnela više od 110.000 života i dovela do najvećeg stepena nezaposlenosti od Velike depresije, sa preko 42 miliona Amerikanaca koji su doslovno preko noći ostali bez posla.

U američkoj istoriji bilo je mnogo protesta izazvanih prekomernom upotrebom sile prema afroameričkoj zajednici.

Od sprovođenja seta zakona Džim Krou s kraja 18. veka, kojima je legalizovana rasna segregacija u državama na jugu, preko pokreta za ljudska i građanska prava šezdesetih godina i tragične smrti Martina Lutera Kinga 1968. godine, do nereda u Los Anđelesu 1992.

Ali moderna tehnologija je poslednjih desetak godina značajno promenila stanje stvari. Svako od nas ima mobilni telefon i kameru u džepu i snimci tragičnih ishoda policijskih intervencija, koji se nezaustavljivo šire društvenim mrežama, istovremeno bacaju novo svetlo na diskriminaciju na koju se hiljade Amerikanaca žali decenijama, ali i pomažu širenju snažnih poziva javnosti kojima se traži pravda za žrtve.

Utisak je da mnogobrojne formalne mere pozitivne diskriminacije koje postoje u američkom zakonodavstvu ne samo da nisu uspele da spreče latentnu rasnu nejednakost, već su dovele i do obrnute segregacije, čime se jaz između zajednica u SAD još više produbio.

Poražavajuće je da, 52 godine nakon što je Vašington goreo tokom protesta zbog ubistva Martina Lutera Kinga, američkim glavnim gradom ponovo bukte požari, a afroamerički vlasnici radnji, u pokušaju da svoju imovinu zaštite, u izloge radnji postavljaju natpise da su u „crnačkom vlasništvu“, posredno usmeravajući vandale na radnje njihovih suseda iz drugih rasnih i etničkih zajednica.

Pokušaji političke kapitalizacije opravdanog nezadovoljstva mogu pozitivnu energiju za promenama brojnih učesnika protesta da odvedu u opasne vode.

Rasa postaje tema broj jedan u svemu, i u političkim čarkama između demokrata i republikanaca, i u predizbornoj kampanji koja tek hvata zamah. Rasa je tema čak i kada su u pitanju žrtve kovida-19 u SAD.

Činjenica je da je procentualno bilo više građana iz „obojenih“ zajednica, koji su izgubili bitku sa ovim virusom. Ali to više ima veze sa siromaštvom i uslovima u kojima žive i činjenici da milioni Amerikanaca iz svih zajednica, ne samo ovih, nemaju pristup zdravstvenoj zaštiti.

Država i stimulativnim i kaznenim merama formalno obezbeđuje jednak pristup tržištu rada, gde kandidati koji pripadaju afro, azijsko i latinoameričkoj zajednici imaju prednost u odnosu na kandidate iz nekada većinske zajednice.

Međutim, problemi sa obrazovanjem često sprečavaju da oni uopšte dođu do te tačke da iskoriste ovu prednost da dobiju posao kao pripadnici manjinskih zajednica.

Zbog toga su prisiljeni da rade nekvalifikovane i slabo plaćene poslove i žive u krajevima sa visokom stopom kriminala, gde ih policija, intenzivno militarizovana poslednjih decenija, što zbog „rata protiv droge“ iz vremena Ronalda Regana, što zbog „rata protiv terorizma“ s početka dvehiljaditih, neselektivno često tretira kao neprijatelje na bojnom polju, a ne kao građane zajednice čiju bezbednost treba da čuvaju.

Istini za volju, neretko su i sami pripadnici policije na meti dobro organizovanih kriminalnih bandi koje operišu u ovim naseljima i njihove reakcije i prekomernu upotrebu sile treba posmatrati i iz perspektive straha po sopstvenu bezbednost.

Teško je proceniti koliki će biti domet ovih protesta. Za razliku od mnogih okupljanja proteklih decenija, i pored učešća mnogobrojnih afroameričkih pokreta, uključujući i trenutno veoma popularan pokret „Crni životi su važni“, većina demonstranata ne pripada grupama koje pokušavaju da promovišu svoje političke programe i vidljiva je istinska energija i želja za promenom u svim zajednicama.

Veliki broj onih koji su izašli na ulice su mladi i njihova poruka je jasna – Amerika mora da se menja. Ali puna rasna jednakost može da bude dostižna samo ako se otklone duboki sistemski nedostaci, koji decenijama postoje u američkom društvu.

Pristup zdravstvenoj zaštiti, kvalitetnom obrazovanju u skladu sa potrebama tržišta rada, pristojnim uslovima stanovanja – moraju da budu tretirani kao ljudsko pravo svih građana SAD, a ne kao roba koja se plaća.

I to na svim nivoima vlasti, u složenom sistemu podele ovlašćenja između federalnog, državnog i lokalnog nivoa. Tek kada pripadnici svih zajednica budu imali ovu osnovnu socijalnu sigurnost, prestaće da gledaju na prava drugih zajednica kao nešto što se uzima njima da bi se dalo drugome i američko društvo će postati istinski inkluzivno.

Međutim, ovim promenama se zadire u osetljivu teritoriju profita moćnih korporacija, koje imaju snažnu kontrolu nad svakom od oblasti koje su ključne za tu sigurnost.

U kojoj meri će zakonodavci imati više sluha za zahteve stotina hiljada građana koji su danima na ulicama nego za lobiste ovih korporacija po hodnicima Kapitol Hila, ostaje da se vidi.