Foto: AP Photo/Fatima ShbairČak 500 miliona dece širom sveta je ili zarobljeno u zonama sukoba ili raseljeno zbog rata i klimatskih promena, što njihovo pravo na obrazovanje dovodi u veliki rizik.
Ovo su najzapostavljenija deca na svetu, a njihove hitne obrazovne potrebe moraju biti na vrhu dnevnog reda kreatora politike, kako sada, na tekućem Samitu budućnosti Ujedinjenih nacija u Njujorku, tako i na Drugom svetskom samitu za društveni razvoj naredne godine.
Kada je ustanovljena organizacija „Obrazovanje ne može čekati“ 2016. suočilo se sa zastrašujućim izazovom podrške za otprilike 75 miliona dece širom sveta čije je obrazovanje poremećeno zbog krize.
Od tada se, prema najnovijoj globalnoj proceni organizacije, broj dece pogođene krizom kojoj je potrebna obrazovna podrška skoro utrostručio, dostigavši 224 miliona.
Drugim rečima, desetinama miliona dece – čiji su životi poremećeni sukobima, klimatskim šokovima i prisilnim raseljavanjem – uskraćeno je obrazovanje.
Odrastajući usred haosa i nasilja, oni su lišeni svakog osećaja sigurnosti ili stabilnosti. Kako krize postaju sve dugotrajnije i teže, većina ove dece ima male šanse da vodi normalan život.
Prema Agenciji UN za izbeglice (UNHCR), prosečna izbeglica ostaje raseljena 26 godina. Broj ljudi koji su primorani da napuste svoje domove stalno se povećavao tokom protekle decenije, dostigavši rekordnih 117 miliona u 2023.
To znači da je jedan na svakih 69 ljudi na Zemlji sada izbeglica što je povećanje od 75 odsto od 2010.
Kako se ratovi u Gazi u Ukrajini, Demokratskoj Republici Kongo, Sudanu i Sahelu nastavljaju da eskaliraju, očekuje se da će ovaj broj dramatično rasti.
Poslednjih godina klimatske promene su postale jedan od glavnih pokretača prisilnog raseljavanja. Od 2020. godine, 62 miliona dece u 27 zemalja poremetilo je obrazovanje zbog klimatskih katastrofa. Prema UNICEF-u, skoro jedna milijarda dece – posebno u podsaharskoj Africi i Južnoj Aziji – sada je u „izuzetno velikom riziku“ da budu raseljena usled klimatskih šokova.
Devojčice su posebno osetljive na klimatsku krizu, jer se suočavaju sa povećanim rizikom od napuštanja škole, sa potencijalno razornim dugoročnim posledicama.
Nedavna studija UNESCO-a pokazala je da je veća verovatnoća da devojčice osnovnoškolskog uzrasta koje žive u zemljama pogođenim krizom od dečaka ne pohađaju školu.
Ova rodna razlika se povećava kako one stare, a vlade i pružaoci obrazovanja bore se da prevaziđu brojne prepreke u obrazovanju devojčica.
Ovo je tragedija koja se u potpunosti može sprečiti.
Deca ne bi trebalo da čekaju da se ratovi završe ili da se reši klimatska kriza da bi imala kvalitetno obrazovanje. Raseljenoj deci moramo da obezbedimo obrazovanje koje im je potrebno da ostvare svoje težnje pre nego što bude prekasno.
Nažalost, međunarodna zajednica tek treba da prepozna razmere ove krize. Kako obrazovne potrebe raseljene dece vrtoglavo rastu, humanitarno finansiranje nastavlja da opada.
U 2023. godini, prema Globalnom centru za obrazovanje u vanrednim situacijama u Ženevi, finansiranje humanitarnog obrazovanja je palo za četiri odsto u odnosu na prethodnu godinu. Ovaj pad, prvi u deceniji, posebno je alarmantan s obzirom da je obrazovanje već bilo hronično nedovoljno finansirano.
Samit budućnosti, zajedno sa Svetskim samitom za društveni razvoj 2025. predstavlja ključnu priliku da se ovaj trend preokrene.
Kada je deci uskraćen pristup obrazovanju, dečji brakovi, trgovina decom i dečiji rad se neizbežno povećavaju. (Sa sadašnjim tempom sprovođenja međunarodnih zakona i konvencija protiv dečjih brakova, moglo bi da prođe još 300 godina da se okonča ova odvratna praksa.)
Naravno, rešavanje ovog problema neće biti lako. Ekonomista Džefri Saks istakao je tešku finansijsku stvarnost sa kojom se suočavaju zemlje sa niskim i srednjim prihodima koje se bore sa velikim teretom duga i rastućom populacijom mladih.
Većina ovih zemalja trenutno izdvaja samo 2-4 odsto svog nacionalnog dohotka za obrazovanje – mnogo manje nego što im je potrebno za kvalitetno školovanje svoj deci – što čini cilj univerzalnog pristupa nedostižnim, čak i uz veće poreze.
Shodno tome, međunarodna zajednica mora hitno da mobiliše dodatno finansiranje kako bi osigurala pristup kvalitetnom obrazovanju za decu u zemljama sa niskim prihodima.
Jedno potencijalno rešenje, koje su predložili Lorens Samers i N. K. Sing, jeste da se utrostruči finansiranje Međunarodnog udruženja za razvoj do 2030. pri čemu se 15 odsto ovih sredstava izdvaja za obrazovne programe.
Ali zemlje sa srednjim prihodima čine najveći udeo dece koja ne pohađaju školu. Ovde bi garancije koje pruža Međunarodni finansijski fond za obrazovanje mogle značajno povećati finansijska sredstva dostupna zemljama sa nižim srednjim prihodima širom Azije, Afrike i Latinske Amerike.
Istovremeno, međunarodni kreatori politike moraju da iskoriste nove tehnologije da transformišu obrazovanje u najsiromašnijim regionima sveta, omogućavajući deci da uče sopstvenim tempom kroz personalizovane programe koji dopunjuju rad lokalnih nastavnika.
Potraga za univerzalnim obrazovanjem je odlučujući izazov društvene politike našeg vremena. Sa napretkom koji je zaustavljen i izgledima cele generacije u pitanju, moramo učiniti sve što možemo da otključamo potencijal sve dece, svuda. Buduće generacije računaju na nas da biramo mudro.
Autor je bivši premijer Ujedinjenog Kraljevstva, specijalni je izaslanik UN-a za globalno obrazovanje i predsedavajući organizacije „Obrazovanje ne može čekati“
Copyright: Project Syndicate, 2024.
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
