“Raspad Rusije može da se desi prilično brzo i to je dobra vest za sve“: Nemački politički stručnjak

Zapad, dodaje, ne sme da pokušava da odloži ono što je neizbežno.

Podseća da je nedavno (18. oktobar) ukrajinski parlament priznao nezavisnost Ičkerije (Čečenije) navodeći da je ona “privremeno okupirana“ i optužujući Rusiju da je izvršila genocid nad svojim narodom. Ovo nije bio haotičan ili prazan politički gest, ukazuje Sumleni, navodeći da je Ukrajina nekoliko godina podržavala pravo na samoopredeljenje svih ruskih kolonizovanih nacija.

Istina o imperijama nije samo da se urušavaju, već i da se urušavaju neočekivano i na kraju tempom lavine. Naslov velike knjige Alekseja Jurčaka, „Sve je bilo zauvek, dok nije bilo više“, posvećene padu Sovjetskog Saveza, dobro opisuje ovaj paradoks, ističe Sumleni.

Još jedna istina o imperijalnom kolapsu koja se retko pominje jeste da mnogi strani lideri poriču stvarnost do samog kraja. Predsednik Džordž Buš Stariji posetio je 1. avgusta 1991. Ukrajinsku socijalističku republiku i, u govoru koji su kasnije neki podrugljivo nazvali „Pileći Kijev“ zamolio je ukrajinske parlamentarce da ostanu mirni i unutar Sovjetskog Saveza.

Tri nedelje kasnije, Ukrajina je proglasila nezavisnost.

Sovjetski kolaps je bio blizu i neizbežan, ali Zapad to nije video i stoga nije bio u stanju da preokrene događaje u svoju korist.

Štaviše, strah od nestabilnosti je toliko zaslepio Zapad da su nove republike bile prinuđene da prenesu nuklearno oružje u Rusiju, koja se, sasvim pogrešno, smatrala ostrvom stabilnosti.

Zapad je time dozvolio da se pojavi mini-Sovjetski Savez, sa svim svojim fantomskim bolovima u udovima i vrlo stvarnim nuklearnim bombama.

Ipak, iako su postojali strahovi — s nekim razlogom — da će post-sovjetska pačvork mapa pružiti plodno tlo za rat, skoro svaki sukob nakon raspada SSSR-a bio je zapaljen od strane Rusije: Pridnjestrovlje 1992, Abhazija 1993, Osetija 2008. ili Ukrajina 2014-2022. Sve je bila odgovornost Kremlja.

Čini se da su dešavanja unutar Ruske Federacije sablasno slična onima od pre 31 godinu i ponovo stvaraju bauk kolapsa. Zapad se ponovo plaši onoga što bi moglo da usledi nakon raspada Rusije (zapamtite da se zemlja sastoji od 83 administrativne oblasti, uključujući 21 republiku). Zapad je duboko je zabrinut zbog sposobnosti novih država da donose suverene odluke.

Oba stava su duboko pogrešna, šta god da misle lideri Nemačke i Francuske.

Jedan od najkonzervativnijih pristupa državnom pravu, onaj u Nemačkoj, kaže da država ima tri noge: državnu naciju (Staatsvolk), državnu oblast (Staatsgebiet) i državnu vlast (Staatsgevalt). Potreban je narod koji se identifikuje sa državom, treba da ima manje-više jasno definisane granice i da može da primeni kontrolu na ovoj teritoriji.
Trenutna ruska Federacija već ima mnogo naroda u skladu sa ovom vrlo strogom definicijom.

Uzmimo za primer Tatarstan. Član 1 njegovog ustava proglašava da je Tatarstan demokratska država i naglašava da je unija sa Ruskom Federacijom zasnovana na ugovorima i saglasan je o podeli vlasti.

Ustav Jakutije (Sakha) isto kaže u svom članu 1, i napominje da republika ima pravo na nacionalno samoopredeljenje. Preko desetak drugih republičkih ustava — od Altaja na krajnjem istoku do Karelije na granici sa Finskom — prati ovu normu: republike su demokratske države, koje su (trenutno) deo Ruske Federacije. Većina ističe da su granice republika jasno određene i da se ne mogu menjati bez njihovog prihvatanja.

Zaista, 15 od ovih regiona, od Karelije do Čuvašije, proglasilo je svoj suverenitet 1990-91, ali nije imalo dovoljno moći i volje (a takođe i inostrane podrške i razumevanja) da ispune svoju želju.

Ovaj put bi moglo biti drugačije.

Uzmimo slučaj Baškortostana. Njegov ustav garantuje suverenitet. Ima izvršnog starešinu (do 2015. sa titulom predsednika), Vrhovni sud i Državnu skupštinu (parlament).

Baškortostan ima grb i zastavu, ali i nezvanični simbol, muzički instrument pod nazivom kurai. Njegov jezik je deo turske lingvističke grupe i stanovništvo ga još uvek koristi. Baškiri takođe imaju svoju nacionalnu ideju o otporu ruskom imperijalizmu — pobune su se zaista dešavale tako često da su Rusi čak pokušavali da zabrane Baškirima da postanu kovači, kako bi sprečili proizvodnju oružja.

Baškirski vojskovođa Salavat Julajev bio je desna ruka Stepana Pugačova, čiji je ustanak u 18. veku potresao carstvo Katarine II. Sada stotine ulica nose Iulajevovo ime, kao i glavni baškirski hokejaški tim i mnoge lokalne kompanije.

A nacionalni otpor živi; Baškiri su se 2020. borili protiv pokušaja ruskih hemijskih kompanija da unište četiri njihova sveta brda, Šihani, kako bi iskopavali natrijum karbonat.
Nakon meseci blokade puteva i nasilnih sukoba sa moskovskom policijom za nerede, odustalo se od planova. Ovog meseca, nekoliko baškirskih grupa, koje su učestvovale u protestima u Šihanju 2020. proglasilo je oružani otpor onome što su nazvali „okupacijom i genocidom Baškortostana“ i pozvalo na napade na ruske vojne i političke kancelarije.

Slabost centralnih vlasti u Moskvi i dugotrajno osećanje nepravednog tretmana izazvali su 1991. raspad Sovjetskog Saveza. Sada, dok etničke manjine plaćaju najveći danak u krvi za rat koji je pokrenula Rusija protiv Ukrajine, i sa Moskvom ponovo naizgled slabom, lokalne elite će imati iste mogućnosti za kao 1991. i možda će odlučiti da zahtevaju nezavisnost.

Ovaj kolaps imperije u centru Kremlja biće dobar za sve, eliminišući samu osnovu imperijalnih ratova u regionu. Čak će i Rusi profitirati, jer će biti oslobođeni autokratske i militarističke imperije koja je ravnodušna prema njihovom blagostanju.

Kako se nove zemlje budu podizale, one sa jakim kontaktima sa aktuelnim lokalnim elitama će požnjeti prednosti ovog post-ruskog doba. Do sada je to zapravo značilo samo Ukrajinu — zemlju koja je odigrala tako značajnu ulogu u padu Sovjeta.

Ako Zapad ne želi da izgubi postruski prostor, kao u prošlosti, trebalo bi da podrži ovu prirodnu evoluciju.