Rat i mir u Evropi: Rusija slavi vojnu moć, EU obećava reforme

U Moskvi su pokazivane rakete, generali su se prsili sa svojim oredenjem, a Vladimir Putin je po kratkom postupku ukrajinsko ratište proglasio ruskom zemljom. Skup suprotan ovakvom ofanzivnom iskrivljavanju istorije i vojnoj agresiji održan je ovog ponedeljka u Strazburu. On nije mogao da bude građanskiji – sa muzikom i igrom, uz učešće građana i niz angažovanih govora. Ali to što naizgled deluje tako bezazleno, trenutno je najvažniji projekat Evrope.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen pojasnila je da Evropa mora da se promeni ako želi da bude spremna za novu, opasnu budućnost. Takve promene se u Evropskoj uniji ne dešavaju bez borbe. One se samo delimično poklapaju sa željama građana koje su izneli posle duge diskusije u Parlamentu. Predlozi su se odnosili pre svega na zaštitu okoline, zdravstvenu zaštitu i obrazovanje. To su teme koje u EU građanima leže na srcu. Ali, da li je sada vreme da se usredsredi na tu „normalnu politiku?

Hrabrost za reforme

Na listi želja makar se našlo ukidanje jednoglasnosti u spoljnopolitičkim odlukama. A to je jedna od gorućih tema. Na primer, od prošle nedelje u Briselu dan za danom sede izaslanici zemalja-članica da bi usvojili šesti paket sankcija prema Rusiji, koji podrazumeva naftni embargo. Za to im je potrebna jednoglasna odluka. Pošto Mađarska tvrdoglavo pruža otpor taj paket nije do sada usvojen. To je tužna predstava, koju bi zemlje-članice mogle okončati, kada bi konačno skupile hrabrost.

Za druge reforme moraju biti izmenjeni ugovori o Evropskoj uniji. To bi mogao biti veliki korak napred: zajednički budžet, ubrzano donošenje odluka, više zajedništva. Na početku rata Evropljani su dokazali da pod pritiskom umeju da deluju brzo i jedinstveno. Kada bi iz toga izvukli ispravne pouke, bili bi bolje pripremljeni za novu svetsku situaciju. Naime, niko u EU ne sumnja da je 24. februara počelo novo računanje vremena i da neće biti reči o vraćanju na predratno stanje.

Italijanski premijer Mario Dragi vidi „pragmatični federalizam” kao model za evropsku budućnost. A francuski predsednik, koji je uvek strastveni reformista, nabrojao je jedinstvo, autonomiju i nezavisnost kao najvažnije ciljeve. On želi da ponovo otpočne diskusiju o „Evropi dve brzine“, kako bi se stvorila struktura u kojoj bi zemlje poput Ukrajine i Gruzije bile neka vrsta pridruženih članova EU. To bi bila jedina mogućnost da se ispune velika obećanja data ukrajinskom predsedniku. Naime, normalan proces pridruživanja traje godinama, ako ne i decenijama, podseća nas Emanuel Makron.

Strah da se ne ugrozi postignuto

Makron želi da uloži napor u promene evropskih ugovora, iako druge zemlje već upozoravaju da je taj proces izuzetno mukotrpan i sa neizvesnim ishodom. Postoji strah, kada bi se jednom otvorili ugovori, da ih nikada više ne bi sklopili na postojećem nivou integracije, jer je previše pojedinačnih interesa koji bi sprečili novo potpisivanje.

Međutim, i bez promene ugovora, politički je mnogo toga moguće, jer manevarski prostor šefova država i vlada nije do kraja iskorišćen. Kada se vidi hrabrost, pa i heroizam u Ukrajini koje evropski političari tako neumorno hvale, oni ne bi smeli da dozvole da ih blokira bojažljivost ili loša iskustva iz prošlosti. To bi bilo uludo trošenje krize koja je najbolja šansa za istinske reforme.

U Strazburu se čulo i to da Evropa mora postati jedno od velikih carstava kao što su Kina i Sjedinjene Američke Države, koja određuju globalnu budućnost. EU je daleko od toga, ali putovanje mora da krene u tom pravcu. Evropa ne sme više biti zavisna od drugih, ni u proizvodnji čipova, ni u proizvodnji energije ili u odbrambenim pitanjima. Francuski predsednik je spomenuo i snabdevanje životnim namirnicama – to je tema o kojoj se opet razmišlja tek od početka rata u Ukrajini.

Snaga je u jedinstvu

Te ideje i planovi o više zajedništva, sposobnosti da se deluje i o većoj nezavisnosti jake i ujedinjene Evrope, suočavaju se s tinjajućim evroskepticizmom u nekim zemljama-članicama EU, a u njih svakako spada i Francuska. S druge strane, ruska agresija ubedila je skeptike u poljskoj vladi u korist koju donosi članstvo u EU. A na mnoge izazove, na primer u energetskoj politici, mogu da se pronađu samo zajednički, evropski odgovori.

Vladimir Putin je hteo da iskoristi 9. maj za proslavu svoje pobede i evropske slabosti. To mu nije uspelo. Ne bi bilo boljeg odgovora ruskom gospodaru rata, nego pokazati političku snagu EU. U novoj istorijskoj situaciji koju nam je nametnula Moskva, snaga može biti samo u zajedništvu. A Evropi je, kako bi preživela, u narednim mesecima i godinama potrebna ta snaga.