„Rat Izraela i Hamasa ponovo pokazuje da ne postoje vojna rešenja za političke probleme“: Profesor Pol Rodžers za Gardijan

Neposredno nakon Hamasovog napada 7. oktobra, izraelski premijer Benjamin Netanjahu je govorio o slamanju organizacije kako više nikada ne bi mogla da ugrozi Izrael. Bilo je jezivo i slično deklaraciji Džordža V. Buša protiv Al Kaide i Talibana nakon 11. septembra, što je imalo strašne posledice, posebno po Avganistan i Irak.

Na sličan način, i posle mesec dana rata, Netanjahuova namera je da uništi Hamas. Nakon toga će uslediti dugoročna kontrola Gaze, a ne samo njeno ograđivanje. Kako je Netanjahu rekao: „Izrael će na neodređeno vreme imati sveukupnu bezbednosnu odgovornost, jer smo videli šta se dešava kada je nemamo. S obzirom na sve veći pritisak naseljenika sa Zapadne obale i porast nasilja, visok nivo policijskih i vojnih patrola će takođe biti od suštinskog značaja i tamo“.

Čak i ako Hamas ne može biti uništen u Gazi, što već izgleda problematično – ako je to, zaista, uopšte moguće – ideje i težnje iza njega će ostati, bez sumnje potkrepljene mnogim desetinama hiljada mlađih ljudi koji doživljavaju puni uticaj ovog rata.

Od 7. oktobra, više od 10.000 Palestinaca je već ubijeno u ovoj potrazi za bezbednošću, uključujući više od 4.000 dece. Veliki delovi grada Gaze su pretvoreni u ruševine, a izraelska kontrola snabdevanja energijom, hranom i vodom u celom Pojasu Gaze uveliko doprinosi patnji.

Izraelske odbrambene snage (IDF) su sada uključene u spor proces pokušaja borbe protiv paravojnih formacija Hamasa na sopstvenoj teritoriji. Već uzima mnogo žrtava, jer je IDF-ova specijalna grupa za evakuaciju žrtava, Jedinica 669, prevezla oko 260 ranjenih vojnika u Izrael u prvih nekoliko dana, mnogo pre nego što se glavne borbe u gustim urbanim područjima u potpunosti razviju.

Nedavna iskustva – Rusija u Mariupolju, zapadne trupe u Mosulu (2016), Raka (2017) i Faludža (2004) – pokazuju da je u savremenom urbanom ratu intenzivna upotreba vazdušne snage i bombardovanja sa ogromnim gubicima života previše uobičajena.

Ovo se sada odvija u Gazi, ali, uz sve veće kritike međunarodne zajednice, vreme nije na strani Izraela.

Kako smo dospeli dovde? Sve do prošlog meseca, Izrael je obezbeđivao svoju bezbednost teškom upotrebom vojnih i paravojnih snaga, upornom kontrolom stanovništva i visokim nivoom nadzora, zajedno sa dobro opremljenim obaveštajnim i bezbednosnim agencijama.

To je paradigma kontrole koja se može nazvati „lidizmom“, držanje poklopca na problemu, a ne smanjenje toplote – i ima globalni značaj sa potencijalno katastrofalnim posledicama.

Ratovi u Avganistanu, Iraku, Libiji i drugde u više navrata su pokazali teškoće upotrebe intenzivne sile protiv paravojnih formacija. Sada pogledajte posledice tih ratova, koje su nezavisne grupe za praćenje, kao što su Irak Body Count, Airwars i Centar za troškove rata Univerziteta Braun, pomogle da se objave.

Do sada su ovi ratovi posle 11. septembra ubili više od 900.000 ljudi direktnim nasiljem i dodatnih 3,5 miliona indirektno, uz 38 miliona raseljenih.

Niko nije proizveo, niti se čini da će proizvesti trajni mir. Sukobi se nastavljaju u Iraku i Siriji, uključujući američke vazdušne napade, dok su Islamska država i milicije povezane sa Al Kaidom aktivne širom regiona Sahela do Somalije, a pogođene su i druge države kao što su Uganda, Kenija, DRC, pa čak i Mozambik.

Rat u Gazi je mikrokosmos globalnog oslanjanja na vojne odgovore na ono što u osnovi nisu vojni problemi, već problemi koji se često odnose na pitanja pravde, političkog predstavljanja i ekonomskog razvoja.

Štaviše, rat u Gazi i Ukrajini značili su pravu bonnancu za globalnu industriju naoružanja, sa vojnim izdacima koji su bili ogromni.

Najbolji realno mogući slučaj za Gazu upravo je da će Netanjahu na kraju morati da pristane na prekid vatre, a dovoljan međunarodni pritisak otvoriće mogućnost nagodbe. Osim toga, još uvek leži mnogo veći zadatak preispitivanja šta se uopšte podrazumeva pod međunarodnom bezbednošću ako se želi izbeći stalno nestabilan svet.

Lidizam neće raditi u Gazi i neće raditi u širem svetu.

Pre pedeset godina, ekonomski geograf Edvin Bruks upozorio je na rizik da svet postane „prepuna užarena biljka ogromnih nejednakosti u bogatstvu potkrepljenim oštrom silom, ali beskrajno ugrožena od očajnih ljudi u globalnim getima“. To sada izgleda sasvim proročanski.

Ali ako je alternativna definicija proročanstva „sugerisanje mogućeg“, onda je takav pristup sada veoma potreban, zajedno sa ozbiljnom debatom o tome šta se podrazumeva pod „bezbednošću“, zaključuje Rodžers.