Rat koji će nedostajati

Pokušavajući da se zakloni na podu svog auta, upitao se: „Šta ću ja ovde? Pa ja sam NBA zvezda“. Rodman je sada, nema sumnje, našao bolje društvo.

NJegova slava i ekstravagancija dali su mu kuraži da postane američki prijatelj ozloglašenom američkom neprijatelju i otvori put predsedniku Trampu za susret sa Rodmanovim prijateljem, Kim DŽon Unom. Američki predsednik, čak i ako se zapitao, poput Rodmana, „šta ću ja ovde“, dao je samouveren odgovor u uzvišenom stilu: dva puta u zajedničkom saopštenju samit je ocenjen „istorijskim“, a jednom i „epohalnim događajem“. Prvi veliki susret Trampa i Kima iznikao iz obostrano neortodoksnog diplomatskog stila, okončan je nepodeljenim utiskom uspeha na svim stranama, a da se ne može lako uočiti po čemu je njegov rezultat uopšte važan.

U zajedničkoj izjavi već u prvoj rečenici, udenut je pridev „istorijski“ koji direktno upućuje na veličinu i važnost ovog sastanaka. Sadržaj izjave pun je pozitivnih i motivišućih pojmova o razgovoru i susretu: „celovito“, „iskreno“, „duboko“, „novi odnosi“, „građenje trajnog i čvrstog mira“,“opredeljen“, „garancije bezbednosti“… Sadržaj saopštenja, takođe, na posredan način nagoveštava izvestan plan koji su predsednici Severne Koreje i SAD usvojili. Na početku, oni „priznaju da obostrana izgradnja poverenja može da promoviše denuklearizaciju Korejskog poluostrva“, pa se čini da je Severnoj Koreji data prednost „od jednog gola“ jer se „mere poverenja“ pripisuju američkoj strani u kontekstu „obostranosti“ i prethode „denuklearizaciji“, što je, nesumnjivo, korejska obaveza.

U ostalom delu saopštenja, na sličan način se tvrdi da su SAD i Severna Koreja opredeljeni da izgrade „nove odnose“ u skladu sa „željom naroda obe zemlje za mir i napredak“. Navodi se, potom, zajednička opredeljenost za „obostrane napore“ u izgradnji „trajnog i stabilnog režima mira“ na Korejskom poluostrvu, što može da se čita kao uvijena najava ujedinjenja dve zemlje, pošto je ona jedan od najvažnijih uslova za mir na Korejskom poluostrvu. U sledećoj tački obavezuje se samo Severna Koreja da će „raditi na kompletnoj denuklearizaciji korejskog poluostrva“.

U zaključnim odredbama i dalje u svečanom tonu, navodi se da su „u prevazilaženju decenija neprijateljstava i napetosti“ i za „otvaranje nove budućnosti“, predsednik Tramp i predsednik Kim opredeljeni da „potpuno i ekspeditivno ispune obaveze iz zajedničkog saopštenja“. Uz to precizira se da će državni sekretar Majkl Pompeo dalje da pregovara.

Iz slike zamućene svečanim rečima, ne vidi se po čemu bi ovaj sastanak mogao da bude istorijski? Zbog činjenice da su se prosto sreli, rukovali, porazgovarali, zajedno razgledali unutrašnjost Trampove limuzine i potpisali zajedničku izjavu, upravo onu koja konstatuje istorijsku važnost ovog susreta? Samoreklamerstvo i hvalisavost? Obostrana grandomanija?

Prvi potez američkog predsednika upućuje na pravac u kojem bi trebalo tražiti odgovor. On je odmah otkazao zajedničke vojne vežbe sa Južnom Korejom kao „vojne igre“ koje su „provokativne“ i „isuviše skupe“. Ovaj potez je odmah naišao na kritike u SAD kao „previsoka cena“ koju je američki predsednik dao samo za potpis na papiru, koji može da bude i prazno obećanje.

Ova prva mera u izgradnji poverenja nije, međutim, samo pitanje jednog ili dva vojna egzercira, pošto nagoveštava daleko krupniju promenu, pa je zbog toga razumljivo zašto je ovo obećanje već izazvalo snažne reakcije kod kuće, u kojima predsedniku SAD direktno prebacuju da je „potencijalni izdajnik“.

Vojna strategija SAD zadržala je i posle hladnog rata načelo da SAD moraju da budu sposobne da se bore i pobede u dva rata istovremeno: jedan u Persijskom zalivu, a drugi sa Severnom Korejom. Ukidanje vežbi i ostali koraci u „merama poverenja“ i „denuklearizaciji“ nagoveštavaju da bi Severna Koreja mogla da bude eliminisana kao pretnja i žarište jednog od dva rata.

Čak i delimičnim uklanjanjem severnokorejske pretnje, ostaje „rupa“ u američkoj strategiji. Ko su kandidati da je popune? Prema sadašnjem stanju stvari, najbliži kandidat je Iran, mada Iran ne odgovara geografskoj matrici. Iran je poslednjih 40 godina bio na listi zemalja s kojima se može računati na sukob, s tim što je ta mogućnost držana „zaleđenom“ koliko god je to moglo. Obamino otopljavanje nije bilo dugog veka. Iranska „pretnja“ sada je mnogo više na skali neprijatelja, nego što je to ikada bila. Ali, istovremeno nestali su drugi izazivači američke moći u zalivu: Sadam Husein, Moamer Gadafi, a Bašar Asad je formalno na čelu razbijene i rascepkane Sirije. Iran, stoga, pre može da bude „persijski deo“ slike američkog rata.

Ostaje i dalje Azija, odnosno, jugoistočna Azija i Indijski okean kao poprišta na kojem su se već pojavili novi izazivači. Kina je već na vratima, a za njom stiže i Indija za koju se procenjuje da će 2050. prestići Kinu i biti druga svetska ekonomija. Dva nova suparnika sa preko milijardu stanovnika ubedljiv su razlog da SAD skrenu pogled sa Severne Koreje i počnu da se bave pravom glavoboljom. U tom smislu, saopštenje ne vara: zaokret može da bude epohalan.