Rat koji je svet doveo na ivicu i čiji se kraj ne nazire: Šta je sve obeležilo prvu godinu agresije na Ukrajinu?

Rasprostranjeno mišljenje da ogromna, dobro naoružana nuklearna sila kao što je Rusija ne može da izgubi rat, već da je samo pitanje kada će ga i kako okončati, suprotstavlja se sa stavom da se Ukrajina herojski odupire i da mora da pobedi.

Narod koji brani svoju zemlju po pravilu je motivisaniji od agresora, a Kijev i dalje ima skoro bezrezervnu podršku Zapada, koji rat vidi i kao sukob između demokratije i autokratije. A takav rat vodeće zapadne zemlje ne bi da izgube.

Zapadne obaveštajne službe su nedeljama pre početka agresije upozoravala da Putin namerava da napadne susednu državu. Veći deo sveta, kao i sama Ukrajina u to nisu verovali. Nekoliko dana pre nego što su se 24. februara 2022. rano ujutro sirene čule u ukrajinskom glavnom gradu Kijevu, Putin je, 21. februara, objavio da Rusija priznaje nezavisnost dva otcepljena ukrajinska regiona, samoproglašene Donjecku Narodnu Republiku i Lugansku Narodnu Republiku. Odluku su osudile Ukrajina, NATO i zapadne zemlje. Rusija je već anketirala Krim 2014. godine, što takođe ostatak sveta ne priznaje.

U TV obraćanju Vladimir Putin je proglasio „specijalnu vojnu operaciju“, čiji je cilj „denacifikacija“ Ukrajine i odbrana navodno ugroženog ruskog stanovništva. Sirene za vazdušnu opasnost oglasile su se najpre u Kijevu, a zatim širom Ukrajine. Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski upozorio je: „Ako neko pokuša da oduzme našu teritoriju, našu slobodu, naše živote… mi ćemo se braniti.“

Pre invazije, proruski separatisti držali su veliki deo teritorije u Donbasu, oblasti na istoku Ukrajine. Godinu dana posle invazije, Rusija ne drži pod kontrolom ni izbliza onoliko teritorija koliko je držala u ranim fazama rata, kad su njene snage krenule da nadiru ka Kijevu, ali i dalje zauzima značajne oblasti na istoku i jugu, navodi BBC.

Nakon neuspelog prodora ka ukrajinskoj prestonici, ruske snage su usmerile pažnju na povezivanje teritorija koje drže na istoku oko Luganska i Donjecka sa oblastima blizu Krima. U maju su uspele u tome, kad je Ukrajina evakuisala preostale trupe iz železare Azovstal u Mariupolju posle duge i krvave opsade.

Ovo je Rusiji pružilo ključni kopneni most za povezivanje oblasti koje kontroliše na jugu i istoku, baš kao i kontrolu nad ukrajinskom jugoistočnom obalom i Azovskim morem. Ali od tada su ključne pobede u ratu pripadale Ukrajini. U kontranapadu, koji je započeo u septembru, ukrajinske snage su povratile veći deo severoistočne Harkovske oblasti, kasnije povrativši grad Liman i druge delove teritorije u Donjeckoj i Luganskoj oblasti.

U novembru je prodor Kijeva na jugu prisilio ruske trupe da se povuku iz grada Hersona na istočnu stranu reke Dnjepar, iako Moskva i dalje kontroliše teritoriju na zapadnoj obali. Rusija je, međutim, odgovorila, pokrenuvši talase raketnih i napada dronovima na ukrajinske gradove i elektrane – potez koji je isprva bio izazvan smelim napadom ukrajinskih snaga u oktobru na ključni most koji povezuje Krim sa Rusijom.

U istočnoj Ukrajini vode se krvave borbe za grad Bahmut, šezdesetak kilometara od Donjecka. Ruska strana tvrdi da je osvojila okolna sela, a ukrajinska da drži Bahmut i da ga neće predati. Bitka za Bahmut je pokazala i ozbiljne „pukotine“ u oružanim snagama Rusije i ozbiljan raskol između vojske, vojnog vrha i plaćeničke grupe Vagner.

Svađali su se i oko toga ko je zaslužan za obližnjeg grada Soledara. Šef paravojne grupe Jevgenij Prigožin, milijarder blizak Putinu, optužio je vojno rukovodstvo Rusije za izdaju. Svetski mediji spekulišu da ova eskalacija rata rečima može da sugeriše slabljenje uticaja koji Prigožin ima kod predsednika Putina. Rat u Ukrajini uživa široku podršku u Rusiji, a Putin je ojačao svoju moć.

Iako su se na Zapadu nadali mogućim promenama u Kremlju, do njih nije došlo. A kakve se izjave čuju od ruskog političkog vrha, Putina bi nažalost mogao samo neko ekstremniji da zameni.

Jedna od najvećih promena od početka rata bilo je oružje koje se koristi i ko ga šalje. Rusija je drugi najveći izvoznik oružja na svetu i na početku rata njena vojska je izgledala višestruko mnogo moćnija od ukrajinske. Godinu dana kasnije, vojnu opremu Kijevu šalje više od 30 zemalja.

Veći pristup Ukrajine preciznom dalekometnom oružju smatra se ključnim za njene vojni uspeh. Ukrajini su isporučeni raketni sistemi NASAMS, HIMARS, IRIS-T SLM… U decembru je Vašington najavio da šalje napredni raketni sistem Pejtriot, a Nemačka i Holandija su se povele za njegovim primerom.

U januaru je koalicija zapadnih zemalja pristala da počne da šalje teška oklopna vozila – Velika Britanija je prva donirala „čelendžer 2“, a potom su SAD donirale M1 „abrams“ i Nemačka „leopard 2“. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov upozorio je da će dalje pošiljke zapadnog oružja dovesti do „značajne eskalacije“ i toga da se druge zemlje „direktno mešaju u sukob“. Strah od pojačavanja napetosti sprečavala saveznike i pomagače Ukrajine da je snabdevaju lovačkim avionima, uprkos sve glasnijim zahtevima za njima iz Kijeva. U sukobu su se takođe u značajnoj meri koristili dronovi, a mnogi od njih su upotrebljavani u ranoj fazi rata za izviđanje i određivanje meta.

Od početka sukoba, turski proizvođač vojne odbrambene tehnike Bajkar prodao je i donirao neke od svojih najcenjenijih TB2 modela. Poslednjih meseci Rusija koristi veliki broj „kamikaze“ dronova (zajedno sa krstarećim raketama) u napadima na ukrajinske gradove i elektrane. Iako je Iran saopštio da je slao dronove Moskvi pre nego što je otpočeo rat, smatra se da je u tajnosti poslao stotine novih tokom samog sukoba.

Rat u Ukrajini pojačao je strahove od mogućeg širenja sukoba, koji bi, upozoravaju neki, mogao da preraste i u nuklearni. „Vladimir Putin je od Ukrajine očekivao pasivno prihvatanje postupaka njenog moćnijeg suseda, bez značajnijeg učešća drugih zemalja. Ova teška greška u koracima dovela je do produžavanja sukoba, a sada mu nema kraja na vidiku“, rekla je za BBC doktorka Barbara Zanketa sa katedre za ratne studije Kraljevskog koledža u Londonu.