Rat koji se poredi s Prvim svetskim u Evropi

Jedan je „Muzej Svete odbrane“ u Teheranu naročito posećen ovih dana, kada se obeležavaju tri decenije od primirja (20. avgust) u Iračko-iranskom ratu i 38. godina od pokretanja (22. septembar) najdužeg međudržavnog vojnog sukoba u 20. veku.

Tek što je revolucijom iz 1979. zbačen Šah, novoosnovana Islamska Republika je nespremna dočekala invaziju iračkog diktatora Sadama Huseina (1937-2006). Iran, preokupiran postrevolucionarnim previranjima, sa čistkom u oružanim snagama iz šahovog perioda i vojnim budžetom smanjenim za jednu trećinu, odavao je Sadamu utisak da kao novi moćnik u regionu ima prednost i da ga očekuje laka pobeda.

Sadamov plan je, međutim, imao kontraefekat. Očvrsnuo je postojanje Islamske Republike, omogućavajući režimu Ajatole Ruholaha Homeinija (1900-1989) da konsoliduje moć i dodatno suzbije druge političke frakcije uključene u revoluciju. Uz mnoge Irance koji su ojačali patriotizam i strastveno branili domovinu od napada iračkih snaga – što Iranci nazivaju „nametnutim ratom“ ili „svetom odbranom“ -novoosnovana teokratija je postala bespogovorna.

Iran je u ratu bio izolovan, bez pravih saveznika koji bi priskočili u pomoć, „suočen sa čitavim svetom“. Dok su Bagdad otvoreno finansirale susedne arapske zemlje, Teheran se oslanjao na Libiju i Siriju. SAD i Evropa su diskretno podržavali Sadama obezbeđujući oružje.

Iran je zbog embarga morao da se osloni na crno tržište, plaćajući ogromne sume za kupovinu vojnog naoružanja. Istina, bilo je slučajeva (pominjani su takođe Sovjetski Savez i ondašnja Jugoslavija) da su države prodavale oružje obema zaraćenim stranama. Poseban izuzetak je bila tzv. Iran-Kontra afera tokom koje su SAD tajno prodavale oružje Iranu da delom obezbede oslobađanje zapadnih talaca koje je držao islamski pokret Hezbolah, saveznik Teherana u Libanu, a delom da novcem od prodaje oružja finansiraju antikomunističke ustanike u Nikaragvi.

Kada je Sadam napao iranske gradove – uključujući Teheran – sa oko 200 raketa, nije bilo nikakve međunarodne osude. Zato je Sadam upotrebio i hemijsko oružje – nervni gas, uključujući mustard i sarin – protiv iranskih vojnika i civila. No, zbog blokada u Savetu bezbednosti UN, nije bio osude Bagdada.

Tokom 1988. su SAD obezbeđivale Sadamovim snagama satelitske snimke i mape pokreta iranskih trupa, zabrinute da Teheran odnosi prevagu u ratu. Dva meseca uoči primirja raketa sa američkog razarača „Vinsens“ je, prema objašnjenju Vašingtona, slučajno oborila iranski putnički avion kada je poginulo 290 putnika, ali se SAD nisu zvanično izvinile Teheranu.

Rat je zbog teških rovovskih borbi i upotrebe hemijskih oružja poređen sa Prvim svetskim u Evropi. Nije vodio nikuda, zato ga u Iraku zovu „uzaludan“. Okončan je bez ikakvih teritorijalnih dobitaka za neku od strana.

No ljudske žrtve su bile ogromne. Procene su od 680.000, do milion poginulih na obema stranama. Iran je pretrpeo mnogo više, oko 500.000 mrtvih ili nestalih. To je bio i jedan od najkrvavijih ratova u 20. veku.

Iračani ovaj rat doživljavaju kao početak ekonomskog i društvenog propadanja zemlje. Usledila je Sadamova agresija na Kuvajt avgusta 1990, koja je podstakla razorne krugove međunarodnih sankcija Iraka i 2003, invazija na tu zemlju SAD i njihovih saveznika.

Iračko-iranski rat je preobrazio i Bliski istok. Vodio je jasnoj podeli unutar arapskog sveta. Podstakao je izliv sektaštva u regionu pri čemu je Iran doživljavan kao nosilac šijitske, a Irak kao branilac sunitske grane Islama.

Zvaničnom Teheranu je izolacija tokom rata poslužila kao lekcija o važnosti oslanjanja na sopstvene snage, do tačke da do danas neumorno radi na povećanju vojnih kapaciteta radi obrane teritorije i stanovništva. Iran smatra da je pod stalnom pretnjom, naročito što je tokom poslednjih sedam administracija SAD, Teheran bio suočen sa sankcijama, ratom i promenom režima. U Teheranu se često Iransko-irački rat navodi kao temelj današnje spoljne politike Islamske Republike.

General-major JNA komandant vojnih posmatrača UN

Prvi komandant Vojnih posmatrača Ujedinjenih nacija na iransko-iračkoj granici (UNIIMOG) bio je general-major Jugoslovenske narodne armije (JNA) Slavko Jović (1930-1999). General Jović, padobranski oficir i učesnik ranijih mirovnih misija UN, zapovedao je tokom dve godine sa oko 500 vojnih posmatrača duž 1.500 kilometara granice Irana i Iraka kroz pustinje, močvare i planine. „Kako je general Jović?“ bilo je prvo što me je u Seulu u junu 2013. pitao njegov zamenik u UNIIMOG, brigadni general iz Bangladeša Šahedul Anam Kan. „Imali smo izvanrednu saradnju i pamtiću ga kao visokoprofesionalnog oficira“, kazao je Anam Kan, vidno pogođen vešću da je Jović preminuo. Penzionisani general je sada urednik u dnevniku „Dejli star“, jednom od najuticajnijih listova u Daki.