„Rat Rusije protiv Ukrajine primorao Nemce da drugačije razmišljaju o svojoj ulozi u svetu“: Nemačka ministarka Analena Berbok u autorskom članku za Gardijan

Pre samo dve godine, milijarde kubnih metara gasa stigle su iz Rusije u Nemačku Severnim tokom 1 i drugim gasovodima. Ruska fosilna goriva činila su veliki deo naše potrošnje energije. Danas smo sve ovo sveli na nulu.

Pre samo dve godine, ideja da Nemačka isporuči tenkove, protivvazdušne sisteme i haubice u ratnu zonu izgledala bi u najmanju ruku nategnuta. Danas je Nemačka jedan od vodećih snabdevača oružjem za samoodbranu Ukrajine.

Ne samo da postoji velika promena u tome kako moja zemlja doživljava pretnje sopstvenoj bezbednosti, već i u tome kako razumemo našu odgovornost u današnjem svetu: kao lidera na koga se naši partneri mogu osloniti.

Posle užasa Drugog svetskog rata, koji su pokrenuli Nemci, spoljna politika naše zemlje bila je vođena pretpostavkom da rat nikada više ne treba da izbija sa nemačkog tla. U prvoj fazi spoljne politike, posle 1945, moja zemlja je nastojala da povrati poverenje bivših neprijatelja. Zauvek smo zahvalni što su nam pružili ruku i ponovo nas primili u svet.

Događaji u narednim decenijama suviše su složeni, međutim, izdvojila bih određene. Decenijama su nemačke vlade sledile ono što je postalo poznato kao „diplomatija čekovnih knjižica“ – verovanje da naša gotovina, a ne naši vojnici, treba da pomognu u rešavanju sukoba.

Devedesete su donele treću fazu, postepeno, prvo kroz učešće u misijama pod vođstvom UN, a zatim – vođene nepodnošljivim slikama balkanskih ratova – mnogo snažnije kroz aktivno učešće Nemačke u snagama koje predvodi NATO na Kosovu.

Ova odluka nije bila važna uprkos istoriji naše zemlje, već zbog nje. Kako je istakao tadašnji ministar spoljnih poslova Joška Fišer: „nemačka odgovornost za Šoa (prim.prev. hebrejska reč šoa (šoah)), čije je osnovno značenje katastrofa, takođe se upotrebljava da označi genocid počinjen polovinom 20. veka u Evropi) znači ne samo posvećenost „nikad više rata“, već „nikad više Aušvic, nikada više genocid“.

Posvećenost vrednostima Povelje UN, kao i međunarodnom krivičnom pravu, značila je da Nemačka podržava svoje partnere u misijama UN širom sveta. Nakon 11. septembra, Nemačka je stala uz SAD i njihove partnere dok je raspoređivala Bundesver u Avganistan.

Ono što verujem da se suštinski promenilo u odnosu na napad Rusije na Ukrajinu, međutim, što je dovelo do četvrte faze spoljne politike, jeste način na koji doživljavamo pretnje sopstvenoj bezbednosti, u srcu Evrope.

Predugo nismo slušali upozorenja naših istočnih suseda koji su nas pozivali da ozbiljno shvatimo pretnje koje dolaze iz Rusije. Naučili smo da „nadanje najboljem“ nije dovoljno kada se radi sa autokratskim vođom.

Pored svih naših napora da izgradimo evropsku bezbednosnu arhitekturu sa Rusijom, naša ekonomska i politička interakcija takođe nije pokolebala ruski režim ka demokratiji.

Neposredno nakon izbijanja rata, učenica u Viljnusu, u Litvaniji, koja živi samo nekoliko minuta vožnje od ruske i beloruske granice, upitala me je: „Možemo li da računamo na vas?“ Od srca sam joj odgovorila: Možete. Mi, Nemci nikada nećemo zaboraviti da svoju slobodu u ujedinjenoj zemlji dugujemo i našim saveznicima i našim istočnim susedima. Kao što su oni bili tu za nas, mi ćemo sada biti tu za njih, jer je bezbednost istočne Evrope bezbednost Nemačke.

Znamo da će u doglednoj budućnosti Rusija pod rukovodstvom predsednika Putina ostati pretnja miru i bezbednosti na našem kontinentu i da svoju bezbednost moramo da organizujemo protiv Putinove Rusije, a ne sa njom.

U prvoj nemačkoj strategiji nacionalne bezbednosti, izlažemo kako nastojimo da preuzmemo našu odgovornost u ovoj novoj fazi spoljne politike, u Evropi i šire, kroz integrisanu bezbednosnu politiku.

Pre svega, to znači pojačati našu posvećenost našoj evroatlantskoj porodici. Jačamo NATO kao garant naše kolektivne bezbednosti. Mi pojačavamo naše vojne kapacitete paketom od 100 milijardi evra i obavezujemo se na cilj NATO-a u vezi potrošnje za odbranu.

Gradimo geopolitičku Evropsku uniju koja otvara svoja vrata novim članicama, kao što su Ukrajina, Moldavija, zemlje zapadnog Balkana i, dugoročno gledano, Gruzija.

Bolno smo naučili da bezbednost ne znači samo zaštitu od rata i kriza, već i od ekonomske ranjivosti. Odluke o tome gde kupujemo naš gas, naftu ili tehnologiju nose bezbednosne implikacije.

Stoga se pripremamo da ne ponovimo greške iz prošlosti. Sistemski rivali nastoje da prošire svoje interesne sfere koristeći svoju ekonomsku moć. Iako verujemo da odvajanje od Kine nije opcija u globalizovanom svetu, nastojimo da smanjimo rizik i da smanjimo našu ranjivost. Diverzifikacija je ulaganje u bezbednost.

Stoga jačamo naša strateška globalna partnerstva. A ako želimo da naša zajednička pravila – zasnovana na povelji UN – upravljaju našim svetom u budućnosti, moramo da dokažemo njihovu vrednost, unapređujući rešenja koja služe potrebama naših partnera – o pitanjima bezbednosti, trgovine i borbe protivklimatske krize.

Ako u tome ne uspemo, uskočiće drugi, koji ne dele našu čvrstu posvećenost međunarodnom pravu i ljudskim pravima.

Agresorski rat Rusije za moju zemlju, otvorio je novo poglavlje, redefinišući način na koji nastojimo da promovišemo mir, slobodu i održivost u ovom svetu: kao partner koji prihvata svoje vođstvo.

Za neke to može biti iznenađujuće. Što je još važnije, verujem, to je pitanje odgovornosti.