Rat u Ukrajini: Kako da Putin (ne)bude poražen

Vladar je svoj rat započeo na osnovu frustracije izgubljenog Hladnog rata, a ne na realnim procenama sopstvenih, ukrajinskih i kapaciteta Zapada, koji je (ne)očekivano stao na stranu Ukrajine.

Sve je bilo precizno isplanirano i moralo se odigrati za 72 sata, baš kao na filmu. U cik zore najaviti specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, ponuditi lako prihvatljive ciljeve sopstvenoj javnosti i brutalno neselektivno granatirati građane Ukrajine, tačnim i manje tačnim projektilima, što uliva strah u kosti, da podstakne glumca i komičara da bez obzira pobegne i čeka četvrti dan, da potpiše primirje i uspostavi kooperativnu vladu. Reč je o nešto skromnijem, ali brutalnijem scenariju, koji je bio uspešan tokom Hladnog rata 1956. i 1968. godine.

Od svega planiranog samo je najava specijalne operacije tekla po planu, iako je i tu trebalo imati plan igre, dovesti saradnike, potvrditi pred kamerama dogovor sa vladarom Ruske Federacije, Vladimir Putin.

Rusi slepo veruju svojima

Rusi u svojoj otadžbini, kao i oni koji vole Rusiju više nego svoju zemlju, gotovo slepo su verovali navedenim ciljevima specijalne operacije: prvi da spreči genocid nad Rusima, drugi da se obračuna sa nacističkim režimom u Ukrajini i treće da spreči širenje severnoatlantskog saveza na ruski svet.

Čak i u uslovima potpune kontrole medija, kako pisanih, tako i elektronskih, ne mali broj Rusa ipak nije verovao u dobro osmišljenu medijsku kampanju, da je sve baš kako kaže vladar. Simbolični i hrabri postupci pojedinih novinara i medijskih radnika izazvali su proteste i građanski otpor ratu u Ukrajini. Vlast ih je svim silama gušila, zatvarala i zatajila podatke o njima.

Dakle, što se tiče najave specijalne vojne operacije i kampanje informisanja sopstvene javnosti, Kremlj je uradio svoj posao i mogao je da bude zadovoljan. A sve to, zajedno sa zločinačkim granatiranjem gradova, vojne i civilne infrastrukture širom Ukrajine, moglo je da prestane za 48, a kamoli za 72 sata.

Ali avaj. Druga strana je odlučila da igra drugačiju ulogu, koja je za sada prikladnija. Tačno je da je ukrajinski narod bio uplašen, ali nisu svi jurili u beskrajnim kolonama na zapad, niti su bacali cveće na „oslobodioce“. Naprotiv, odgovorili su na napad, mnogo agilnije nego što je iko očekivao. Bolje nego 8 godina ranije, kada su izgubili kontrolu nad Krimom i delovima Luganske i Donjecke oblasti.

Očigledno je da ukrajinska vlast nije sedela skrštenih ruku, čekajući nastavak agresije iz 2014. godine. Naprotiv, iz godine u godinu reformisala je sektor odbrane i bezbednosti i pripremila kontraofanzivu za vraćanje okupiranih teritorija na istoku zemlje. Postignuti mirovni sporazumi i forma praćenja zamrznutog konflikta nisu joj išli u prilog, ali je ipak uspela da prevari agresora, koji je, čini se, olako krenuo u operaciju.

A izbor Zelenskog (glumca i komičara) za predsednika Ukrajine doprineo je pogrešnoj proceni spremnosti Ukrajine da brani svoju nezavisnost, integritet i ustavni poredak. Očekivalo se da će se glumac obrušiti na Zapad, a obezglavljenu vlast predati agresoru, kao da je Sovjetski Savez, a ne Rusija, koja ne liči na SSSR. Gospodin Zelenski je ozbiljno shvatio ulogu predsednika, ne Holivuda, već života, i iz dana u dan pokazivao da ne namerava da odustane od odbrane svoje otadžbine.

Pogrešna procena spremnosti ukrajinskih odbrambenih snaga i ličnost predsednika Ukrajine nisu bile jedine koje su navele Putina da na samom kraju februara 2002. godine pokrene operaciju koja je trebalo da traje samo 72 sata.

Kremlj je takođe propustio da proceni Zapad, posebno spremnost Severnoatlantskog pakta i Evropske unije. Nije sporno da je EU prilično slaba i iscrpljena nakon bankarske, finansijske i izbegličke krize, Bregzita i pandemije COVID-a, kao što nije sporno ni da je zavisna od ruskih snabdevanja energentima. Ako se tome dodaju otvorena pitanja Brisela sa Vašingtonom, onda ne treba da se čudite što je Putin sada ili nikad.

I Putin je imao početne rezultate, bar što se napretka snaga tiče. U jednom trenutku mu je pod čizmom bila petina Ukrajine. Blizu 200.000 kvadratnih kilometara.

Kako stoje stvari danas?

Jedino oko čega se danas slažu Zapad, Rusi i Ukrajinci je želja da ovo bude kratak rat. Iako su tradicionalno skloni dugom i iscrpljujućem ratu, Rusi bi u trenucima sopstvene nesposobnosti želeli da rat bude kraći i dobili bi ga.

Zapad želi kratak rat zbog energetske krize i fatalne mogućnosti da dugotrajni rat eskalira u sukob Rusije i NATO-a. Ukrajinci, kao jedine direktne žrtve agresije, voleli bi da rat nije počeo, a kamoli da traje duže nego što mora.

Ono što nije dogovoreno je ishod rata. Iz ruske perspektive, ova duga tri dana rata trebalo je da rezultiraju raskomadanom Ukrajinom, bez izlaza na more, sa granicom, ako mora da postoji, verovatno na Dnjepru, i vlasti u Kijevu poslušnijom od one u Minsku.

Ukrajina, koja nije htela rat, a da budemo iskreni, nije ni marila mnogo za Sporazum iz Minska, odlučila da se brani, i verovatno je u početku imala za cilj da sve vrati u stanje od 23. februara 2022. godine. Brutalnost agresije otvorila joj je oči, mira bi moglo biti samo ako se njen suverenitet vrati na međunarodno priznate granice, uključujući i Krim.

Za tren oka prvog dana agresije, Zapad je shvatio da nije spreman za sukob sa Rusijom, iscrpljen u prethodnim misijama, nedovoljno posvećen odbrani sopstvene teritorije više od dve decenije, kako u smislu resursa i u smislu dogovora u okviru evroatlantske alijanse.

Postalo je očigledno da rat kuca na vrata EU, teško uzdrmane i oslabljene Bregzitom, finansijskim krizama i pandemijom COVID-a, sa ekonomijom koja brutalno zavisi od ruskog gasa i nafte.

I to ih je otreznilo, sama po sebi se nametnula parola – nećemo ratovati sa Rusijom, ali ćemo učiniti sve da uspešno odbranimo i odbranimo Ukrajinu. NATO se vratio sebi, svom cilju, teritoriji i narodu. I to je učinilo da ta tri dana, po moskovskom vremenu, još traju, sada godinu i tri dana.

Koliko dugo?

Ove godine rat bi mogao biti okončan ili bar „zamrznut“, iz više razloga. Izgledi za potpunu rusku pobedu su minimalni. Ukrajinci nemaju vojnu težinu da proteraju ruske snage iz svoje zemlje, čak i ako podrška Zapada ostane na ovom nivou.

Ali verujem da Ukrajina, uz široku podršku Zapada, može da pobedi, i to ne mora da se desi samo vojnim putem. Neophodno je da se rat završi pod uslovima prihvatljivim za Kijev, uslovima koji, bez oklevanja, oduzimaju Rusiji plodove prošle agresije od 2014. godine.

Rat na svim frontovima da okonča/zamrzne rat

U tom smislu potrebno je delovati višedimenzionalno: vojno, diplomatsko, ekonomsko i informativno. Zapad mora da poveća tempo i obim transfera naoružanja u Ukrajini, a poštujući rešenost Kijeva da oslobodi Krim, poboljša strukturu vojne pomoći sistemima jačim od HIMARRS-a, dometa do 300 km.

To bi takođe poslužilo da se Rusija odvrati od dalje eskalacije sukoba. Pozitivan potez u vojnom smislu bilo bi dalje jačanje NATO alijanse, kako ulaskom Finske i Švedske, tako i priznanje pozitivne uloge Turske, sa svim njenim geopolitičkim izazovima, prednostima i manama.

Diplomatski, Zapadu je potrebna nova Deklaracija za Ukrajinu ako želi da ojača ili bar vrati raspoloženje sa početka rata. Jer ne treba biti vidovit i ne primetiti da među saveznicima postoje razlike u zavisnosti od toga koliko su blizu fronta, ili koliko su spremni da zamene gubitak veza sa Moskvom.

Dobar signal je danas postignut sporazum između EU i UK u vezi sa Severnom Irskom. Naravno, postoji i stalna potreba da Kina pristane ne samo na uzdržavanje od vojne pomoći Moskvi, već i na direktniju intervenciju protiv rata. Ako neko, osim Putina, može da okonča ovaj rat u jednom danu, to je Kina.

U diplomatskom smislu, uprkos svakodnevnim verbalnim obračunima Zapada sa Moskvom, Rusi bi rekli i da vojno, na kopnu, na moru i u vazduhu, Zapad mora da održava diplomatske kontakte, kako bi izbegao iznenađenja, ali i da bi ubedio Rusiju da njihov cilj nije raspad Rusije, već povratak dogovorenim aranžmanima koji poštuju suverenitet i teritorijalni integritet svake od međunarodno priznatih zemalja.

Rat na terenu je brutalni test izdržljivosti između ukrajinskog naroda i oružanih snaga Ruske Federacije, ali su ekonomske posledice ogromne čak i na Zapadu koji nije u ratu.

Zapad se opredelio za ekonomske sankcije, od kojih je deset već dogovoreno, ali svaki put je bilo teže. Održavanje i dalje jačanje sankcija mora biti praćeno stalnom ekonomskom pomoći i budžetskom podrškom Ukrajini. Do sada je bila uspešna, a Ukrajina ni posle 365 dana rata nije propala država, naprotiv. Institucije funkcionišu, uspevaju da se bore protiv korupcije, koja cveta u vreme rata. Zapad je takođe svestan da mora da se pripremi za plan rekonstrukcije Ukrajine, kao što je Maršalov plan za Nemačku.

Pripremanje javnosti

Posljednji, mada ne manje važan izazov je pripremiti zapadnu javnost za široke posljedice dugotrajnog rata, ali i bolje modelirati i eskalirati medijske kampanje prema ruskoj javnosti, kako bi podrška mirovnim pregovorima bila obostrana.

Ishod svih ovih napora bi mogao biti Mirovni sporazum koji podrazumijeva:

– Potpuno i nepovratno povlačenje ruskih snaga,

– Prekid svih granatiranja i raketnih napada na Ukrajinu,

– Obnova normalne demokratske uprave na teritoriji Ukrajine,

– Efektivne sigurnosne garancije za Ukrajinu, svakako ne tako slabe kao one iz Budimpešte 1994.,

– Zagarantovana jezička i druga prava, ako za Ruse u Ukrajini, tako i za Ukrajince u Rusiji,

– Mogao bi se razmotriti i ponovni zakup baze ruske Crnomorske flote u Sevastopolju.

I naravno, mirovni sporazum bi morao sadržavati odredbu da Rusija ne može uslovljavati eventualno članstvo Ukrajine u EU i NATO, i da nema nikakvih tajnih sporazuma Zapada i Moskve, na račun Ukrajine.