EPA-EFE/AKINTUNDE AKINLEYEOvaj rat se za Zapad odvija u potpunom mraku, a odneo je 600.000 života, počinje svoj autorksi tekst za Gardijan etiopska spisateljica Magdalen Abraha (Magdalene Abraha).
Njegove žrtve su svedočile o šokantnim kršenjima ljudskih prava i, tragično, civili su namerno gađani. Desetine hiljada žena su silovane. Traje dve godine i traje i danas, ali velike su šanse da ni ne znate gde se dešava ovaj rat. Iako je daleko smrtonosniji od rata u Ukrajini, zapadni mediji su ga uglavnom ignorisali.
Kada je 4. novembra 2020. godine premijer Etiopije, Abii Ahmed, dobitnik Nobelove nagrade za mir, najavio vojnu ofanzivu na spornoj teritoriji Tigraja, bilo je teško zamisliti koliko će to postati katastrofalno.
Populacija sa više od šest miliona ljudi, pod blokadom vlade, gurnuta je ka masovnoj gladi – mala deca umiru od akutne neuhranjenosti. Tigraj je postao centar oružanog silovanja i zamračenja interneta što je doprinelo psihičkoj torturi sa kojom se suočavaju žrtve, kao i porodice poput moje koje očajnički žele da čuju nekog od svojih najmilijih.
Pre rata, u Tigraju je bilo 47 bolnica, 224 doma zdravlja i 269 funkcionalnih ambulanti. Danas je više od 80 odsto bolnica oštećeno ili uništeno od strane etiopskih i eritrejskih vojnika, a hitne pomoći više nema. Statistika i razmere ljudske patnje znače da bi oči sveta trebalo da budu uprte u Tigraj, ali dve godine kasnije kao da niko ne gleda. Ono što je posebno tragično jeste da nedostatak pažnje nije zato što međunarodnoj zajednici i medijima nedostaju resursi. Ove godine smo videli šta je moguće kada svet odluči o sukobu i da su vredni pažnje životi koji su uništeni.
Moja porodica je iz Tigraja, a sa rođacima smo imali ograničenu komunikaciju od početka rata. Poslednje što sam čula od tetke bila je kratka glasovna poruka u martu u kojoj je pisalo da su ostali bez novca i lekova i da su stvari strašne. Od tada se nismo čuli sa njom. Sa ograničenom komunikacijom u nekim regionima, neki Tigrajani koji žive u inostranstvu saznali su za gubitak svojih najmilijih tek nakon više od godinu dana.
Mnogi Tigrajani u dijaspori su sada rezignirani činjenicom da će, kada se komunikacione linije u potpunosti obnove, verovatno saznati za još gubitaka i patnje.
Ove godine ,2. novembra bilo je prigušeno slavlje pošto su zaraćene strane potpisale mirovni sporazum.
Neki su se nadali da bi ovo mogao biti prvi korak ka pravdi i trajnom miru. Ipak, nedeljama kasnije stižu izveštaji o eritrejskim trupama koje pljačkaju gradove i raseljavaju, hapse i ubijaju civile u Tigraju. Ostaje neizvesno kako će počinioci civilnog zlostavljanja biti delotvorno istraženi i izvedeni pred lice pravde – posebno pošto se zlostavljanja nastavljaju.
Za Zapad, ovaj rat, koji se uglavnom odvijao za njih u „mraku“, postavlja važna pitanja o tome kako mediji izveštavaju o sukobima i humanitarnim krizama. Podseća nas na mračnu stvarnost da nisu svi sukobi, nisu sve humanitarne krize jednake.
Tragedija je što je Tigraj postao zaboravljena katastrofa. Dok ovo pišem, veći deo Tigraja je još uvek nepristupačan ili nedostupan, civili nemaju pristup svom novcu, gladuju, zdravstvena kriza je ogromna i još uvek ih terorišu milicija i vojnici.
Ostaje pitanje kako je međunarodna zajednica ignorisala stotine hiljada ljudi koji su umirali?
I šta znači da je dozvoljeno da se dešavaju takve zloupotrebe pravde?
Kada se sve kaže i uradi, naša globalna savest mora da računa sa činjenicom da smo, dok se ovo ljudsko krvoproliće dešavalo, odlučili da ne gledamo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
