Rat u Ukrajini: Saveznici moraju da odluče da li će isporučiti „Stinger projektile ili makarone“

Ali, za Ukrajinu, ovo su zabrinjavajuća vremena (najblaže rečeno).

Dok humanitarni radnici poput nas isporučuju civilima i vojnicima zalihe koje su im neophodne da bi preživeli – vunene uniforme i stezače, prenosive peći i generatore, mlečne formule za bebe i baterije za punjače za mobilne telefone – ukrajinskim oružanim snagama često nedostaju alatke koje su im potrebne za borbu.

Rat zahteva realizam.

A užasavajuća realnost je to da, u svojoj invaziji i okupaciji Ukrajine, Rusija namerno napada civilne mete i naglavce prevrće živote civila, nemilosrdno čineći zločinstva koja često čak ni ne doprinose opipljivim vojnim uspesima.

Da li bi humanitarni radnici i aktivisti trebalo da nastave ćutke da gledaju žrtve ovih divljačkih napada, ili bi trebalo da pridružimo naše glasove horu onih koji zahtevaju oružje koje bi pomoglo da se Rusija protera sa ukrajinske teritorije i okonča rat?

S obzirom na humanitarne implikacije koje donosi produženje rata – a podrazumevaju još izbeglica iz Ukrajine – odgovor je očigledan.

Sa sličnom dilemom suočavaju se i zemlje koje podržavaju Ukrajinu.

Kako Morton Abramovic, dugogodišnji zvaničnik američkog Stejt departmenta koji sufinansira Međunarodnu kriznu grupu, često kaže: političari moraju da odluče da li će isporučiti „Stinger projektile ili makarone“.

On bi trebalo najbolje da zna, pošto je radio na isporuci obe ove stvari u Avganistanu i Bosni.

Zapad je svakako otišao dalje od isporuke „makarona“.

Kada je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, nekoliko dana pre nego što je Rusija pokrenula svoju invaziju, rekao prisutnima na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu da će ih ravnodušnost prema ruskoj agresiji načiniti saučesnicima, niko nije mogao da zamisli da će Sjedinjene Države poslati Ukrajini Himars raketne sisteme, Strajker i Bredli borbena vozila, ili Patriot sisteme za protivraketnu odbranu.

Ipak, svo ovo oružje – plus britanski tenkovi Čelendžer 2, nemački tenkovi Leopard 2 i još mnogo toga – je ili već u Ukrajini ili je na putu ka njoj.

Ali, pitanje da li će sledeći zahtev – za borbene avione – biti ispunjen, ostaje da visi u vazduhu.

Avioni bi mogli da budu isporučeni kasnije u nekom trenutku, ali dok se to ne dogodi – i ako se dogodi – još mnogo Ukrajinaca će umreti braneći suverenitet svoje zemlje.

To se uklapa u širi obrazac: izgleda da su zapadne zemlje koje podržavaju Ukrajinu zaključane u režimu „premalo-prekasno“.

One vagaju za i protiv, prebrojavaju svoje tenkove i restauriraju svoju opremu za lansiranje projektila, izračunavaju troškove i predviđaju potencijalne ishode, pre nego što isporuče još malo očajnički potrebnog, odavno zakasnelog oružja.

Čemu svo ovo oklevanje?

Delimično, čini se, Zapad želi da se pridržava lekcija koje je naučio u prošlim ratovima.

Viši zvaničnici Stejt departmenta su, tokom nedavne posete našoj kancelariji u Odesi, izrazili zabrinutost da bi rat Rusije protiv Ukrajine mogao da se pretvori u nezgodnu situaciju, nalik Avganistanu.

U tom kontekstu, svet bi zažalio zbog prisustva visoko sofisticiranog oružja.

Kao što su nas naši američki posetioci podsetili, SAD su (po Abramovicevom savetu) isporučile Stringer projektile mudžahedinskim pobunjenicima kako bi im pomogli u njihovoj borbi protiv Sovjeta tokom Hladnog rata, samo da bi pobunjenici, a kasnije Talibani, uperili ovo isto oružje (koje su SAD poklonile) na američke vojnike.

Katastrofalni rat u Iraku – gde je slučaj intervencije predvođene Sjedinjenim Državama bio slabiji nego u Avganistanu – bi takođe mogao da ima uticaj na mišljenja američkih političara.

Ali ratovi iz kojih SAD i evropski saveznici izvlače lekcije nisu ni nalik onome koji sada besni u Ukrajini.

Nema govora o promeni režima u Ukrajini.

Umesto toga, Zapad odgovara na očajničke pozive u pomoć jednog saveznika – sa demokratski izabranim predsednikom i funkcionalnim parlamentom – koji je postao žrtva agresije mnogo veće sile.

Ukrajinska vlada i narod su jasno izrazili želju da budu deo slobodnog zapadnog sveta, a ne Putinove represivne postsovjetske diktature.

Upravo zbog toga što Ukrajina želi da se pridruži Evropskoj uniji i NATO-u, neocaristi u Kremlju su odlučili da izbrišu zemlju sa mape.

Ta želja nije izbledela.

Kako je Zelenski rekao Evropskom parlamentu prošlog meseca, Evropa je – sa svojom vladavinom zakona, pravednim izborima, otvorenim društvima i nenarušivim granicama – za Ukrajinu „put ka domu“.

Jedinstvo Ukrajinaca po ovom pitanju bi trebalo da bude dovoljno da se ublaži zabrinutost SAD u vezi „avganistanskog“ scenarija.

Ali ovaj scenario nije podržan činjenicama na terenu.

Iako ima daleko više vojnika i oružja nego Ukrajina, Rusija je pretrpela ogromne gubitke.

Iako precizne cifre nisu izvesne, procenjuje se da je do sada ubijeno ili ranjeno oko 200.000 ruskih vojnika.

Pošto logistika, taktika i moral ruskih snaga ne pokazuju znake poboljšanja, čak ni propagandisti Kremlja ne veruju da Rusija može da potčini celu Ukrajinu.

Međutim, nema sumnje da će Putin nastaviti da žrtvuje ruske vojnike i čini zverstva protiv Ukrajinaca radi šanse da obezbedi makar i najmanje simbolične pobede.

Na taj način, rat će potrajati – osim ako Ukrajini ne budu data sredstva da ubrza njegovo okončanje.

A to uključuje borbene avione.

Pilotska kaciga koju je Zelenski prošlog meseca pokazao predsedniku britanskog parlamenta na sebi je imala ove reči: „Imamo slobodu. Dajte nam krila da je zaštitimo“.

Ana Husarska je bivša viša politička savetnica u Međunarodnom komitetu spasa i bivša viša politička analitičarka u Međunarodnoj kriznoj grupi. Nikolaj Viknjanski je humanitarni aktivista sa sedištem u Odesi.

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org