Foto: EPA-EFE/ROMAN PILIPEYMnogo je razloga zbog kojih treba obeležiti 25.godišnjicu Sporazuma na Veliki petak (GFA).
Ovaj sporazum postignut 1998. obezbedio je politički okvir koji je dramatično smanjio nasilje u delu Ujedinjenog Kraljevstva koje je iskusilo nešto veoma blisko građanskom ratu u prethodne tri decenije.
Nešto od onoga što objašnjava uspeh sporazuma specifično je za Severnu Irsku.
Ostali faktori imaju širi značaj i daju smernice za pristup sukobima na drugim mestima, čak i ratu između Rusije i Ukrajine.
Najosnovnija lekcija je da diplomatija može uspeti samo tamo kada drugi alati ne mogu. Britanski premijeri – Margaret Tačer, Džon Mejdžor i Toni Bler – stvorili su kontekst koji je do kasnih 1990-ih dao šansu diplomatiji.
Ovo je zahtevalo dve stvari: prvo, Velika Britanija je uvela dovoljno bezbednosnih snaga tako da oni u Severnoj Irskoj koji su pokušali da probiju svoj put do vlasti ne bi mogli uspeti.
Nije se moglo sprečiti da nasilje poremeti živote, ali nije bilo dozvoljeno stvaranje političkih činjenica.
Britanske vlasti su istovremeno kombinovale svoj čvrst stav protiv nasilja sa otvorenošću za politički dijalog.
Iako nijedna stranka u Severnoj Irskoj nije postigla sve što je želela tokom ovih pregovora, svaka frakcija je mogla da ostvari nešto od onoga što je tražila – i više nego što bi se iko mogao nadati da će postići kroz borbu.
Dovođenje protagonista do tačke gde su prihvatili (ma koliko nerado) neizbežnost kompromisa, bilo je od suštinskog značaja da se sukob pomeri ka rešenju.
Osim toga, britanski, irski i američki zvaničnici, pre svega bivši lider američke većine u Senatu Džordž Mičel, koji je predsedavao pregovorima, bili su skromni u onome što su tražili.
Nisu imali za cilj da reše ceo problem Severne Irske. Naprotiv.
Uglavnom su izbegavali pitanja “konačnog statusa”, pre svega da li će Severna Irska ostati u Velikoj Britaniji ili će jednog dana postati deo ujedinjene Irske.
Sporazumi su uspostavili osnovna pravila za proces koji bi mogao dovesti do ujedinjene Irske. Ista spremnost da se izbegnu teška pitanja statusa Tajvana i njegovog odnosa sa Kinom omogućila je Sjedinjenim Državama i Kini da normalizuju odnose i pomogla je očuvanju mira u Tajvanskom moreuzu tokom pola veka.
Ovo naglašava širu stvar: da bi se stvorio mir često se moraju prihvatiti ciljevi manji od punog mira.
Ponekad je ciljanje na stanje neratovanja dovoljno ambiciozno.
Dvadeset pet godina kasnije, Severna Irska ostaje politički i socijalno podeljena.
Ipak, političko nasilje uglavnom izostaje. Ovo nije sve, ali je mnogo. Ovakva situacija nije jedinstvena.
I na Korejskom poluostrvu i na ostrvu Kipar, pun mir nikada nije postignut, ali su strane decenijama živele relativno mirno jedni pored drugih.
Takođe je vredno napomenuti da su britanske, irske i američke diplomate dozvolile pojedincima i grupama koje su odobrile ili izvršile akte nasilja da učestvuju u političkom procesu.
Ovo je bio težak, ali neophodan ustupak, jer se pokazalo da su oni koji su demonstrirali vojnu snagu isti oni koji su imali potrebnu političku snagu da sklope dogovor.
Kao što je tadašnji izraelski premijer Jicak Rabin primetio: “Ne sklapate mir sa prijateljima. Već sa veoma neugodnim neprijateljima”.
Konačno, vlasti su svele na minimum preduslove ili korake koje je trebalo preduzeti pre nego što pregovori počnu.
U Severnoj Irskoj, glavni uslov za učešće u mirovnom procesu bio je prestanak nasilja.
Od učesnika nije zatraženo da predaju oružje.
Ovaj korak, poznat kao razgradnja, postao je jedan od fokusa mog rada godinama kasnije kada sam služio kao specijalni američki izaslanik za Severnu Irsku.
Svaka od ovih lekcija može biti relevantna za najopasniji svetski sukob danas: rat između Rusije i Ukrajine.
Prekid neprijateljstava biće moguć samo ako, i kada, strane budu ubeđene da ih više rata neće približiti njihovim ciljevima.
Ova spoznaja mogla bi doći kao rezultat daljih skupih borbi koje dovode do male promene u tome ko kontroliše koju teritoriju.
Kako će se to desiti, verovatno kasnije ove godine, mora se uspostaviti diplomatski proces, verovatno po uzoru na proces “dva plus četiri“ koji je pomogao da se okonča Hladni rat.
Ovde se može zamisliti mesto gde učestvuju samo Ukrajina i Rusija, a drugo gde NATO i Rusija razgovaraju o većim pitanjima evropske bezbednosti.
Nužno je da bilo koji diplomatski put ne traži od stranaka da napuste svoje krajnje ciljeve ili odustanu od oružja.
Ukrajina ima puno pravo da insistira na potpunom vrađanju teritorije u granicama iz 1991.
Kada je stekla nezavisnost od SSSR dok će ruski predsednik Vladimir Putin sigurno da insistira da su ukrajinske teritorije koje je nezakonito aneksirao deo Rusije. Možda će biti potrebne decenije (i novo rukovodstvo u Moskvi) da se ove razlike razreše.
Neka tako bude.
Neposredni cilj prekida vatre ne bi trebalo da zavisi od pomirenja onoga što se ne može pomiriti sada ili u doglednoj budućnosti.
Koliko god to bilo neprijatno, odgovorni za rat i ratne zločine, uključujući Putina, moraće da budu u mogućnosti da direktno ili indirektno učestvuju u diplomatskom procesu da bi on imao ikakve šanse za uspeh.
Glavni prioritet sada mora biti okončanje nasilja; potraga za pravdom se na kraju mora nastaviti, ali je treba odložiti.
Doduše, diplomatski pristup okončanju rata u Ukrajini koji se ovde sugeriše daleko je od idealnog.
Ali to je možda moguće, i sasvim sigurno bi bilo bolje od više istih.
Ovo je konačna lekcija koju treba naučiti iz Severne Irske.
Autor je predsednik Saveta za spoljne poslove. Nedavno je objavio knjigu: “Zakon o obavezama: Deset navika dobrih građana” (Penguin Press, 2023).
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
