Ratne igre u Černobilju: Okupacija po cenu ozračenja

Satelitski snimci pokazuju da su ruski vojnici nekoliko nedelja bili ulogoreni veoma blizu nekadašnjeg grada Pripjat, koji je u potpunosti evakuisan pre 36 godina zbog visokih nivoa radijacije i velike opasnosti za ljude, kao i sav drugi živi svet, piše Al Jazeera.

Nuklearna katastrofa u Černobilju, koja se desila 26. aprila 1986. godine, kada je reaktor broj četiri eksplodirao usled ljudske greške, smatra se najvećom nuklearnom katastrofom u istoriji, kao i jednom od najgorih ekoloških katastrofa ikada. Nakon pada Sovjetskog saveza, ispostaviće se da je Černobil bio i velika politička katastrofa, ali i početak raspada SSSR-a.

Naime, zvanična Moskva je tražila od ukrajinskih vlasti da sakriju izveštaje o eksploziji, te da falsifikuju rezultate merenja nivoa radijacije. Kremlj i visoki funkcioneri KGB-a su se plašili da će zapadne zemlje iskoristiti katastrofu u Černobilju i na političkom planu, te zahtevati gašenje sovjetskog nuklearnog programa i razoružanje.

Cela vojna moć SSSR-a je zapravo do tog trenutka i počivala na strategiji “asimetričnog odgovora” zemljama NATO-a – na svaki ispaljeni nuklearni projektil, Sovjetski savez bi odgovorio sa tri. Sovjetski savez je krajem osamdesetih, neposredno pred pad Berlinskog zida, imao oko 9.000 aktivnih nuklearnih projektila, sa još barem 17.000 bojevih glava koje su mogle za kratko vreme biti stavljene u funkciju.

Američki odgovor na ruske pretnje

Sa druge strane, nuklearne mogućnosti SAD-a su u to vreme imale najviše oko 7.500 aktivnih projektila i još oko 12.000 bojevih glava, iako je u to vreme već bio aktivan projekat “Ratova zvezda”. Ovaj projekat je bio pokrenut od strane tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Reagana, a obuhvatao je nekoliko faza, zajednički nazvanih ‘SDI Advanced’ (Strategic Defense Initiative). Ovaj projekat je bio usmeren upravo na smanjenje prednosti zemalja Varšavskog pakta u broju nuklearnih glava i obuhvatao je dotad neviđene mogućnosti ratovanja.

Centralna funkcija projekta je bio GPALS, prevencija “prvog udara” od strane SSSR-a tako što bi mreža satelita detetkovala inicijalne pripreme za lansiranje balističkih projektila, za koje je bilo potrebno nekoliko koraka i određeno vreme. GPALS je koštao, za to vreme neverovatnih, 53 milijarde dolara, i za razliku od drugih delova “Star Wars” projekta, nikada nije u potpunosti ugašen, već je prisajedinjen Američkoj vazdušnoj komandi za uzbunjivanje i nadgledanje (NORAD).

I Reaganov naslednik u Beloj kući, George H. Bush, je 1991. dodelio novu rundu finansiranja, kako za projekat GPALS, tako i za kreiranje nove Agencije za nadgledanje balističkih aktivnosti (BMDO). Svi ovi projekti će se nastaviti i u administraciji Billa Clintona, sve do 1999. godine. Danas je od ovog antibalističkog programa aktivan jedino program presretanja raketa ERINT (Extended Range Missiles Interceptor).

Radioaktivni oblak stigao do Velike Britanije i Mediterana

Leonid Teliatnikov je bio komandir prve vatrogasne čete u Pripjatu, u kome se nalazila i černobilska nuklearna elektrana. Kada je snažna eksplozija potresla grad u noći između 25. i 26. aprila, Teliatnikov je znao da nešto nije u redu sa elektranom. Manji požari su se već događali – obično bi se zapalio potrošeni nuklearni materijal u buradima, ali su takvi incidenti bili retki i nisu predstavljali veću opasnost.

Kada su za manje od 20 minuta vatrogasci stigli do reaktora broj četiri, celoj ekipi je bilo jasno da je posredi katastrofa ogromnih razmera. Veći deo zgrade reaktora je bo srušen, a iz samog jezgra reaktora je i dalje izbijala vodena para. Teliatnikov je primetio i neobičan narandžasti sjaj u podnožju zgrade, kakav dotad nije video. To je zapravo bilo zapaljeno nuklearno gorivo, koje je u svom pohodu topilo i samu čeličnu konstrukciju reaktora i zgrade.

Nekoliko sati kasnije, oko 4:50 ujutro, vatrogasci su prijavili vrtoglavicu, povraćanje i nepodnošljiv svrab na telu. Do jutra, većina vatrogasaca je imala ozbiljne opekotine na koži, a neki su već bili pali u komu. I sam Teliatnikov je imao opekotine po rukama, iako je bio udaljen gotovo kilometar od mesta gašenja. Dva dana kasnije, Teliatnikov i njegovi vatrogasci su specijalnim letom prebačeni u Moskvu, u bolnicu “Sredmaš” koja je bila specijalizovana za lečenje posledica radijacije. Vatrogasci su imali izuzetno lošu krvnu sliku, usled velike doze radijacije i ozračenja koštane srži. Narednih dana u Moskvu su stigli i članovi njihovih užih porodica, kako bi bili potencijalni davaoci koštane srži za transplantaciju. Teliatnikov se do jula ipak oporavio i otpušten je sa lečenja mesec dana kasnije. Krajem iste godine je odlikovan “Medaljom heroja SSSR-a”, najvišim odlikovanjem u Sovjetskom savezu.

Godinu dana kasnije, nakon istraživanja međunarodnih agencija, potvrđeno je da je katastrofa u Černobilju, za devet dana, u atmosferu izbacila radioaktivni oblak koji je stigao čak do Velike Britanije i Mediterana. Oko 45 odsto nuklearne prašine je palo na Ukrajinu, Rusiju i Belorusiju. Više od 50.000 ljudi je zauvek evakuisano iz Pripjata, a i danas je na snazi “zona isključenja” u radijusu od 30 do 50 kilometara od samog Černobila. Celokupna kontaminirana zona do danas iznosi nekih 2.600 kvadratnih kilometara.

Nuklearni otpad i prašina ponovo na površini

U godinama nakon katastrofe, reaktor je stavljen pod kontrolu i iznad njega je sagrađen betonski sarkofag, zapravo nova zgrada reaktora. Početkom 2010. godine počela je izgradnja “Arke”, novog dodatnog sarkofaga koji bi u potpunosti zaustavio radijaciju. Nazvan “Sistem za kontrolu poluraspada” (SAFE), ovaj drugi sarkofag je završen 2017. godine, otkad se smatralo da više nema direktnih opasnosti po ljudsko zdravlje. Od tad je čak organizovano i na stotine turističkih poseta Černobilju, koje su postale veoma popularne, a sam kompleks je bio i mesto snimanja brojnih dokumentarnih filmova, kao i dva igrana filma i serije.

Situacija je bila stavljena “pod kontrolu” sve do početka ruske agresije u februaru ove godine. Iako su i ukrajinske vlasti, i Ujedinjene nacije, kao i Međunarodna agencija za nuklearnu energiju (IAEA) smatrale gotovo potpuno isključenom mogućnost vojnog napada na ovaj kompleks, to se u martu upravo i dogodilo.

Ruske snage su prvo napale položaje Ukrajinske nacionalne garde, te kasnije zarobili ceo autobus radnika “Energoatoma”, zaduženih za bezbednost u Černobilu. Više od stotinu zaposlenih u elektrani je bilo zarobljeno u zgradi, a na njih je često otvarana i snajperska vatra.

Nakon 12 dana, ruske snage su se povukle, a ukrajinske snage bezbednosti uspele da oslobode sam kompleks elektrane. Ono što su zatekli je zapanjilo i vojnike i stručnjake – na više mesta ruski vojnici su uz pomoć mehanizacije iskopali duboke rovove, duboke i do tri metra, u kojima su jeli, spavali i živeli za vreme napada na kompleks elektrane. Upravo je zakopavanje radioaktivnog materijala bila glavna tehnika rešavanja černobilske krize osamdesetih i devedesetih, a sada je sav taj nuklearni otpad i prašina ponovo dospeo na površinu. Takođe, nije u potpunosti jasno ni da li su ruski vojnici i oficiri uopšte i bili svesni opasnosti kopanja tako dubokih rovova.

Černobilski ‘deja vu’

Na više od 30 lokacija unutar “zone isključenja” su bili iskopani rovovi za ljudstvo, kao i za teško pešadijsko oružje, te oklopne transportere i tenkove. Glavno komandno mesto je bilo postavljeno nedaleko od nekadašnje škole u Pripjatu, za koju se decenijama zna da je jedno od mesta koje i danas ima visoke nivoe radijacije.

Sredinom aprila su se pojavile informacije, prvo u ruskim, a onda i u beloruskim medijima, da se oko 75 ruskih oficira i vojnika nalazi u specijalnoj bolnici u beloruskom gradu Golev, gde se leče od posledica trovanja i radijacijske bolesti. Svi oficiri i vojnici su iz iste pešadijske jedinice, koja je bila stacionirana blizu područja koje se naziva “Crvena šuma”, a gde su radnici osamdesetih godina mehanizacijom zakopavali materijal prilikom čišćenja reaktora broj četiri u Černobilju.

Ukrajina danas ima još nekoliko nuklearnih elektrana – u Zaporožju, koja je takođe bila meta žestokog ruskog granatiranja i borbi, te na severu zemlje, u Kelmentinskom i gradu Rivno.