„Nije videla nijedan ratni zločin bataljona ruske vojske“: Stručnjak za špijunažu o propagandi Moskve

Film Trofimove, sentimentalni pogled na svakodnevni život ruskih vojnika, upravo je premijerno prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu, ukazuje Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za Centar za evropske analize.

Navodno nezavisni film je subvencionisan sa 250.000 dolara novca kanadskih poreskih obveznika. Sledeći je Toronto, gde je nazvan „očaravajućom pričom o žrtvovanju i razočaranju u kojoj vojnici liče na pione u zlobnoj igri“.

Ukrajinci i njihovi prijatelji će to s pravom videti kao deo dugotrajnog hegemonijskog uticaja Rusije na svetsku kulturu.

Da li su čuvari subvencija i ulaznica na filmske festivale prosto neznalice, ili ih muči lažna pravednost koja daje jednaku težinu agresoru i žrtvi?

Priča se o Rusiji jer je Rusija velika i važna. A Ukrajina? To smo uradili već prošlog meseca. Možda sledeće godine.

Jedini odgovor na ovo je protest. Donosioci odluka treba da očekuju buru kritika za svoje greške. Zakonodavci bi trebalo da postavljaju pitanja. Kao i sponzori. Posetioci festivala mogu da se žale.

Uz sreću, film Trofimove može na kraju poslužiti korisnoj svrsi, kao ubica karijere za sve one koji su tako sramotno uključeni u njegovu izradu i promociju.

Ali udaranje na moderne (ili čak istorijske) ruske filmove, knjige i slike zbog prikrivenog ili očiglednog imperijalističkog sadržaja samo je deo odgovora.

Jednako je važno promovisati alternative. Predstavljanje istorije i kulture Ukrajine, kao i drugih sadašnjih ili bivših zarobljenih naroda, predstavlja pozitivnu protivtežu.

Posebno koristan primer ovoga proletio je kroz moje poštansko sanduče ove nedelje: kopija „Nema zemlje za ljubav“, debitantskog romana skoro imenjaka Trofimove, uglednog novinara Vol Strit žurnala Jaroslava Trofimova.

Rođen u sovjetskoj Ukrajini, napisao je tri nefikcijske knjige, uključujući hvaljenu istoriju početka ruske invazije punog obima, „Naši neprijatelji će nestati“.

Roman govori o traumi Ukrajine 20. veka kroz oči centralnog lika, Debore (kasnije Darje), koja jaše na talasu naivnog ukrajinskog entuzijazma za komunizam kasnih 1920-ih, pre nego što je uhvaćena u užasima gladi, staljinističkih čistki, rat, nacistički i sovjetski antisemitizam, rusifikacija, prisilna kolaboracija, deportacije i druge karakteristike tih napaćenih decenija.

Uprkos zastrašujućoj istorijskoj pozadini, Trofimov olako utka neophodne činjenice u zaplet. Oni koji ne čitaju istorijske knjige iz zabave neće osetiti da im drže predavanja.

Izbegava i karikaturu. Likovi NKVD-a (javna i tajna poliucija bivšeg Sovjetskog Saveza) su previše uverljivi: ljudski promašaji poput kukavičluka i pohlepe podstiču njihovu neljudsku brutalnost.

Opisi svakodnevnog života, čak i u najpaklenijim uslovima, su savršeni. Među najkarakterističnijim odlikama Sovjetskog Saveza bio je miris. Dopire sa njegovih stranica.

Umesto da pokvarim zaplet tako što ga sumiram, nudim ovaj pasus da dam aromu dubine i moći knjige.

„Mi smo protiv istorije. Istorija je divlja i krvoločna životinja. Ponovo divlja ovom zemljom, lomeći je i prepravljajući je iznova.

Ne možete joj stajati na putu i ​​ne možete je zaustaviti. Nadati se da mu se ne nađete na putu dok juriša. Da te ne primeti. Da slomi nekog drugog. Sve što možete da uradite jeste da pokušate da budete nevidljivi. Nevidljivi za preživljavanje.”

Tu se govori u Ukrajini početkom 1930-ih. Moglo bi se isto tako smestiti u grad uništen od projektila upravo sada. Sumnjam da će ga Trofimova pročitati. Ali mogla bi. A mogu i njeni prijatelji.