Realnost multipolarne Evrope

A EU je podeljena kada je reč o tome kako treba da se odnosi prema svoja dva ozlojeđena suseda, odnosno prema Rusiji i Turskoj, pri čemu obe sve više osećaju nipodaštavanje Zapada.

Odnos EU-Rusija dugo razotkriva razne istorijske, geografske i ekonomske interese država-članica Evropske unije. Iako su se sve zemlje složile u vezi sa sankcijama Rusiji posle pripajanja Krima, ovaj privremeni savez se kosi sa suštinski različitim stavovima država-članica kada je reč o vrsti odnosa kakav one žele na duge staze.

Novi hladni ratnici Evrope, kao što su Estonija, Poljska, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo, suprotstavljaju se ruskoj agresiji; Austrija, Kipar, Češka Republika, Grčka, Mađarska, Italija, Slovačka i ostale zemlje samo su nevoljno stavile potpis na sankcije i više su otvorene za angažman s Vladom ruskog predsednika Vladimira Putina.

Turska je u drugoj kategoriji jer je članica NATO i kandidat (bar u teoriji) za članstvo u EU. Ali turski predsednik Redžep Tajip Erdogan nije manje izvor podela u Evropi od Putina. Turska se u prošlosti smatrala potencijalnom državom-članicom EU i modelom za islamsku liberalnu demokratiju; danas se uglavnom smatra geopolitičkom tampon-zonom.

Prema mišljenju zemalja poput Nemačke i Grčke, Turska apsorbuje izbeglice s Bliskog istoka, kao i nasilje koje se preliva, a od kojeg one beže; međutim, u drugim zemljama EU kao što su Austrija i Francuska vodeći politički lideri skloni su da kritikuju Erdogana da bi privukli birače iz redova političke desnice. To će otežati implementaciju sporazuma – koji je zaključen pod pokroviteljstvom nemačke kancelarke Angele Merkel ranije ove godine – koji pruža Turskoj finansijsku podršku, a njenim državljanima putovanje po EU bez viza u zamenu za saradnju na zauzdavanju priliva izbeglica.

Predstojećih nedelja će biti testirana rešenost Evrope i kada je reč o sankcijama protiv Rusije i o sporazumu s Turskom, naročito sada kada Merkelovoj slabi autoritet. Neuspeh u tim sporazumima bi izazvao ogromnu krizu za EU koja je hroničnom krizom evra već podeljena na sever i jug.
I Putin i Erdogan su lideri koje je oblikovala njihova nesigurnost na domaćem terenu i potreba da projektuju snagu. Međutim, Evropljani imaju problem da održavaju odnose koji njihove geopolitičke interese suprotstavljaju njihovoj želji da brane ljudska prava i podupiru međunarodno pravo. Zapravo, izgleda da EU nema konceptualni okvir za uključenje susednih zemalja koje aktivno ne uvoze njene norme i regulative.

Ali problem EU i s Turskom i s Rusijom više je od teških ličnosti i neadekvatne politike; on ima korene u samom evropskom poretku. Kada se završio Hladni rat, EU i NATO su bili u centru unipolarnog poretka koji se širio i koji će, kako se pretpostavljalo, stvoriti uslove za evropsku bezbednost. Zapravo, to je bilo daleko od zagarantovanog.
Ivan Krastev i ja smo pre šest godina napisali dopis Evropskom savetu za spoljne odnose u kojem smo upozorili na utvaru multipolarne Evrope, u kojoj neće o svim pravilima i institucijama koje se tiču evropskih zemalja odlučivati EU. Ta utvara je postala živa realnost.
EU je danas samo jedan od nekoliko evropskih projekata. Rusija je sada neprijateljski raspoložena prema EU koliko i prema NATO i stvorila je Evroazijsku ekonomsku uniju da bi služila kao alternativna regionalna snaga za ujedinjenje.

Turska sa svoje strane više ne smatra da su njene regionalne težnje zadovoljene ulogom članice NATO ili kandidaturom za članstvo u EU. NJena regionalna politika se znatno promenila, od „nula problema sa susedima“ do „nula suseda bez problema“. Ali Turska je sada važan igrač jer njen geopolitički domet pokriva regione gde su i EU i Rusija aktivno uključeni, od Balkana i Centralne Azije do Bliskog istoka.

Budući da je u procesu za pristupanje Turske EU nastao zastoj i da konflikt u istočnoj Ukrajini još besni, EU se oseća dužnom prema zemljama s kojima ima sve složenije političke odnose. U Evropi se prilično brine zbog mogućnosti da Turska i Rusija formiraju savez protiv EU.
Ta zabrinutost je možda preuranjena. Odnosi Turske i Rusije su otoplili u poslednje vreme, ali ne mnogo. Dve zemlje su i dalje podeljene kada je reč o mnogim pitanjima, od budućnosti sirijskog predsednika Bašara el Asada i bezbednosne situacije na Crnom moru do aneksije Krima.
Ipak, potrebno je da EU napravi nove procene tako da države-članice mogu da se slože u vezi s tim kako da najbolje upravljaju tim odnosima. Ako to ne učini, mogla bi i sama da postaje sve izolovanija i usamljenija u susedstvu u kojem su se ustalile nove sile. Evropska periferija bi mogla da je protrese do korena, od Istočne Evrope i Balkana do Centralne Azije i Sirije.

Autor je direktor Evropskog saveta za spoljne odnose
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org