Akcija za ljudska prava: Evo šta je sve sporno u Ugovoru sa SPC

Iako niste uputili poziv na javnu raspravu o ovom dokumentu, imajući u vidu da je njegov sadržaj već izazvao znatne proteste, upoznali smo se s njegovom sadržinom.

“Smatramo da je potrebno da se tekst ugovora dodatno uskladi sa pozitivnim pravom, posebno u pogledu eksteritorijalnog statusa objekata verske zajednice, da ga treba precizirati i terminološki prilagoditi Zakonu o slobodi veroispovjesti i pravnom položaju verskih zajednica, odnosno građanskom, tj. sekularnom karakteru države koju Vlada zastupa.

Imajući u vidu da bi zaključivanje ugovora u ovoj formi moglo da dovededo postupka ocene njegove ustavnosti, te nepotrebnih društvenih i političkih tenzija, smatramo da bi bilo razumno tekst dalje unaprediti”, navela je izvršna direktorica HRA Tea Gorjanc-Prelević.

Ustav, navela je, propisuje građanski, odnosno sekularni karakter države, a Zakon o slobodi veroispovjesti o pravnom položaju verskih zajednica da se “pojedina pitanja od zajedničkog interesa za Crnu Goru i jednu ili više verskih zajednica mogu urediti ugovorom koji zaključuju Vlada Crne Gore i verske zajednice” (čl. 10), pri čemu se podrazumeva da ti ugovori ne mogu da odstupaju od zakona Crne Gore, jer Vlada sama nije ovlašćena da ih mijenja bilo kakvim ugovorom, bez delovanja Skupštine.

“Drugim rečima, ugovori koje Vlada zaključi sa Srpskom pravoslavnom crkvom ili drugim verskim zajednicama u svemu moraju biti u skladu s važećim zakonima Crne Gore imajući u vidu ograničenje iz člana 11 stav 2 Ustava”.

S druge strane, napominje,  Temeljni ugovor Crne Gore i Svete stolice, tj. države Vatikan, ima karakter međunarodnog ugovora, koji je ratifikovala Skupština Crne Gore, pa on ima zakonsku snagu, i njime se moglo odstupiti i od važećih zakona.

Konkretne primedbe na tekst predloženog ugovora.

(1) Kako je pomenuto, Zakon o slobodi veroispovjesti daje ovlašćenje Vladi da zaključi “ugovor” sa verskim zajednicama, a ne “temeljni ugovor”, kako je nazvan sporazum koji Vlada namerava da zaključi sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Naziv “temeljni ugovor” se koristio jedino prilikom zaključivanja međunarodnog ugovora sa Svetom stolicom, tj. državom Vatikan, koji je Skupština Crne Gore naknadno ratifikovala, dok su sa ostalim verskim zajednicama u Crnoj Gori zaključivani ugovori.

Primera radi, i Republika Hrvatska je ugovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC), koji je zaključila 2002. nazvala Ugovor o pitanjima od zajedničkog interesa, što je naziv u skladu s njenim Zakonom o pravnom položaju verskih zajednica (čl. 9), koji je u tom delu isti kao crnogorski zakon, pa bi isti naziv bilo primerenije koristiti i za ugovor Crne Gore sa SPC.

(2) U delu Preambule pored odredbi međunarodnog prava, Ustava Crne Gore i pravnih načela, Vlada Crne Gore se, neovlašćeno, pozvala na „kanonsko pravo“. Kanonsko pravo je crkveno pravo, koje Crnu Goru ne obavezuje, i na koje ona nije ovlašćena ni da se poziva, jer je država svih građana, među kojima su i nevernici i vernici koji pripadaju različitim verskim zajednicama.

Poređenja radi, u Temeljnom ugovoru Crne Gore i Svete Stolice, Crna Gora se pozvala samo na ustavna načela, dok se Sveta Stolica pozvala na svoje dokumente Drugoga vatikanskog sabora i kanonsko pravo.

(3) U vezi gore navedenog, ukazujemo i da terminologija koja se koristi u Ugovoru nije u skladu s karakterom građanske, sekularne države, u čije ime se ugovor zaključuje, i nije usklađena sa Zakonom o slobodi veroispovesti i pravnom položaju verskih zajednica.

Religiozne izraze poput “sloboda vršenja apostolske jevanđelske misije”, “od apostolskih vremena”, “hirotonija”, “pastirska briga”, i sl. pravni poredak Crne Gore ne poznaje i građani koji nisu vernici SPC nisu dužni da ih razumeju ili upotrebljavaju. Iako je, verovatno, u pitanju izraz poštovanja prema verskoj zajednici, terminologija ugovora koju zaključuje građanska, sekularna država, morala bi biti prilagođena svetovnoj, zakonskoj terminologiji, koja se i koristi u pomenutom Zakonu o slobodi veroispovjesti i pravnom položaju verskih zajednica koji, npr. umesto “pastirske brige” koristi termin “verska duhovna briga” i sl.

Dobar primer je i ugovor koji je Republika Hrvatska zaključila sa SPC, gde se umesto “hirotonije” koristi termin “imenovanje”, itd.

(4) Zabrinjava odredba člana 2 kojom se dopušta SPC da vrši “javnopravna ovlašćenja” u Crnoj Gori u skladu sa pravoslavnim kanonskim pravom i Ustavom SPC. U tekstu nije definisano o kakvim se to “javnopravnim ovlašćenjima” radi.

Zakon o slobodi veroispovjesti i verskim zajednicama ne daje verskim zajednicama pravo na vršenje javnih ovlašćenja. Ugovori sa drugim verskim zajednicama u Crnoj Gori ne predviđaju javna ovlašćenja tih zajednica.

(5) Sporno je ugovaranje posebnog, eksteritorijalnog statusa objektima u vlasništvu SPC, odredbom čl. 7 st. 6 da u оbjektima i prоstоrima iz stava 3 оvоg člana državni оrgani “ne mоgu preduzimati bezbednоsne mere bez prethоdnоg оdоbrenja nadležnih crkvenih оrgana, оsim u slučajevima kada tо nalažu razlоzi hitnоsti zaštite živоta i zdravlja ljudi”. Nejasno je šta se podrazumeva pod “bezbednosnim merama”, da li se to odnosi i na lišavanje slobode po nalogu državnog tužioca ili i suda? U svakom slučaju, nije nam poznato da je ovakav izuzetak dozvoljen bilo kojim važećim zakonom, npr.

Zakonom o unutrašnjim poslovima, Zakonikom o krivičnom postupku ili Zakonom o nacionalnoj bezbjednosti, ili ratifikovanim međunarodnim ugovorom. Ako smo u pravu, onda Vlada nije ovlašćena da takav ustupak pruži SPC, drugim rečima, ovakva odredba je ništava.

Tačno je i da je ista takva odredba ugovorena sa Svetom Stolicom. Međutim, Temeljni ugovor sa Svetom stolicom je međunarodni ugovor, zaključen sa drugom državom, koji je ratifikovan, što znači da ga je potvrdila Skupština Crne Gore, koja je time odredbe toga ugovora izdigla na nivo zakona, tj. lex specialis-a.

Međutim, Zakon o slobodi veroispovjesti i pravnom položaju verskih zajednica ne predviđa da se ugovori Vlade sa verskim zajednicama ratifikuju, pa se ugovori kakav je ovaj sa SPC, moraju kretati strogo u granicama postojećeg zakonskog okvira.

Sa Islamskom zajednicom i Jevrejskom zajednicom je ugovoreno da će se njihove nadležne verske vlasti prethodno „obaveste“, a ne da će se od njih tražiti prethodno “odobrenje“ za preduzimanje bezbednosnih mera.

Međutim, ni ovo „prethodno obaveštavanje“ verskih zajednica nije propisano bilo kakvim zakonom, a može ugroziti primenu zakona i prava drugih, pa smatramo da ni prethodna Vlada nije bila nadležna da takav ustupak ugovori, jer nije ovlašćena da derogira zakon. Drugim rečima, smatramo da su takve odredbe u tim drugim sporazumima ništave.

Ukazujemo i da ugovorom između Republike Hrvatske i SPC takva odredba uopšte nije propisana.

(6) U predloženom ugovoru sa SPC, kao i u ugovorima koje su ranije vlade zaključivale sa verskim zajednicama, nalaze se suvišne odredbe, koje stvaraju pravnu nesigurnost, jer odstupaju od teksta važećih propisa tako što ih nepotpuno prikazuju.

(6.1.) Nejasno je zašto je potrebno predvideti odredbu koja propisuje: “Tajna ispоvesti je u pоtpunоsti i uvek nepоvrediva” (član 9). Istu odredbu sadrži i Temeljni ugovor Crne Gore i Svete Stolice, dok je, na primer, ugovor između Hrvatske i SPC ne sadrži.

Ako je cilj ove odredbe bio da se zaštiti tajnost ispovesti i zabrani svedočenje sveštenih lica pred sudom i spreči odavanje ispovesti koju mu vernik poverava kroz taj obred, ona je nepotrebna, jer takva odredba već postoji u Zakoniku o krivičnom postupku Crne Gore u čl. 108 st. 1 tač. 3. Verski ispovednik je lice koje ne može biti saslušano u svojstvu svedoka, jer bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja profesionalne tajne.

Međutim, ovde ukazujemo da je Krivičnim zakonikom Crne Gore predviđeno krivično delo – Neprijavljivanje pripremanja krivičnog dela (čl. 385), koje se odnosi i na verskog ispovednika, odnosno i na saznanje koje dobije prilikom ispovesti, jer zakonodavac nije izričito izuzeo verskog ispovednika iz primene te odredbe, kao što ga je izuzeo npr. kod krivičnog dela neprijavljivanje krivičnog dela i činioca (vidi čl. 386 st. 3 KZCG).

Prema tome, treba imati u vidu da Vlada verske službenike SPC ovim ugovorom ne može da izuzme od primene člana 385 KZCG.

(6.2.) Nerazumljivo je i zašto se u članu 7, stav 4 ugovara obaveza države da, u skladu sa sopstvenim pravnim poretkom, izvrši uknjižbu svih neupisanih nepokretnosti u vlasništvu Mitropolije crnogorsko – primorske, Eparhije budimljansko – nikšićke, Eparhije mileševske, Eparhije zahumsko – hercegovačke i njihovih crkveno – pravnih lica kojima pripadaju.

I ova odredba deluje suvišno, jer je to pitanje već regulisano pravnim poretkom Crne Gore za sva fizička i pravna lica i sve verske zajednice.

(6.3.) Nije jasna svrha odredbe iz čl. 16 Ugovora koja predviđa da država jemči pravo roditeljima i staraocima da svojoj deci obezbede versko obrazovanje u skladu sa sopstvenim uverenjima, jer je ona već propisana Zakonom o slobodi veroispovesti ili uverenja i pravnom položaju verskih zajednica, ali potpunije, jer je tim zakonom propisano da je za učešće maloletnika u verskoj pouci, pored saglasnosti roditelja, odnosno staratelja, potrebna i saglasnost deteta starijeg od 12 godina (čl. 51 st. 2).

Takođe, Ugovorom se predviđa da se pravоslavna verska nastava u javnim škоlama “mоže regulisati” u skladu sa pravnim pоretkоm države. Javno obrazovanje u javnim ustanovama Crne Gore je svetovnog karaktera i religijsko delovanje u školama nije dozvoljeno, osim u onim srednjim školama koje su licencirane kao srednje verske škole.

Diskutabilno je zbog čega je sada potrebno ova pitanja dodatno uređivati ugovorom ako su ona već uređena zakonom i to znatno preciznije.

(6.4.) Konačno, sadržaj Preambule, u kome se navodi da je “Hrišćanska crkva na prostoru Crne Gore prisutna još od apostolskih vremena i njenog kontinuiteta…” je takođe suvišan, jer govori o “Hrišćanskoj crkvi” koja nije strana ugovornica. Ovakvu odredbu takođe ne sadrži, na primer, ugovor koji je Hrvatska zaključila sa SPC.

Naša je namera bila da u kratkom roku doprinesemo sagledavanju odredaba radne verzije ugovora u svetlu pravnog poretka Crne Gore, u opštem interesu poštovanja Ustava i građanskog i demokratskog karaktera Crne Gore, koja poštuje ljudska prava svih koji žive u njoj“, stoji u pismu.